Lihtenštajn je među zemljama sa najmanjim brojem turista, ali živi na visokoj nozi zahvaljući strancima koji hrle da tamo otvaraju ofšor kompanije. Prema promotivnim materijalima, ova vrsta „turizma“ je zasnovana na tradicionalnoj poslovnoj kulturi „kako se odbraniti od finansijskih grabljivica“. S druge strane, turisti prosečnog džepa u ovoj preskupoj zemlji, mogu u frižideru nacionalnog muzeja da nađu nešto hrane, koju ne obezbeđuje uprava muzeja, već posetioci ako to žele.
Poreski raj za poslovne ljude iz inostranstva, za koji se turisti baš i ne otimaju. Takav zaključak se nametne kada pokušate da nađete odgovor na pitanje zašto je Lihtenštajn, mala ali veoma bogata evropska zemlja, kojoj uz to niko ne spori prirodne lepote i kulturne zanimljivosti, nezaobilazna na svim svetskim rang listama država sa najmanjim brojem turista. Osim podatka da je obiđe svega oko 60.000 turista godišnje, čak ni na Forbsovoj rang listi te vrste, analitičari se, kao ni turisti, ne otimaju da objasne šta je razlog tako male posećenosti.
U toj potrazi otkrićete, međutim, ono što niste tražili. Turističkih reklama ima, ali su daleko brojnije promotivne informacije, u kojima se, nakon šturog objašnjenja da je reč o centralnoevropskoj zemlji između Austrije i Švajcarske, površine od 160,4 kvadratnih kilometara, sa nešto više od 37.000 stanovnika i 2,5 puta više preduzeća nego žitelja, te da je zvanični jezik nemački a valuta švajcarski franak, odmah prelazi na poentu: „U Lihtenštajnu nema nezaposlenih, a brojne advokatske kuće bave se pružanjem usluga osnivanja kompanija i fondacija, zajedno sa uslugama bankarstva. Uobičajeno je da osoba koja u Lihtenštajnu otvara preduzeće ili fondaciju, kompletnu kontrolu takvog preduzeća ili fondacije prepušta zastupnicima ili advokatima, koji su plaćeni upravljači ili direktori takvih preduzeća. Direktori su često i potpisnici bankovnih računa. Na taj način, postaje skoro nemoguće otkriti ko je stvarni vlasnik lihtenštajnskog preduzeća ili lihtenštajnske fondacije“.
Odbrana od finansijskih grabljivica
Advokatska kancelarija koja navodi ove informacije, ističe da je specijalizovana za područje Srbije i Hrvatske u pružanju usluga za otvaranje različitih vidova ofšor preduzeća u Lihtenštajnu i drugim poreskim rajevima. U nabrajanju brojnih prednosti koje Lihtenštajn omogućava, ističe se da one pre svega proizilaze iz tradicionalne poslovne kulture, koja se zasniva na „odbrani od finansijskih grabljivica“. Ko su finansijske grabljivice? „To su grupe ljudi i pravnih lica koje će u nekom momentu ili trajno, pokušavati da iskoriste i otmu vašu stečenu imovinu. Finansijske grabljivice dolaze iz sledećih grupa: država, poreska uprava, državne inspekcije, državni službenici koji primaju mito, predsednici, političari i drugi korumpirani državni službenici, banke, poverioci, konkurentske firme, medijske kuće, komšije, porodica, rođaci i naslednici. Kroz osnivanje ofšor kompanije možete se maksimalno zaštititi od finansijskih grabljivica“.
Advokatska firma iz Italije (ako je iz Italije), koja se bavi istim poslom, takođe promoviše Lihtenštajn kao meku za „ofšor“ turizam. Rečnik je, doduše, više diplomatski nego u prethodnom primeru, pa se kao osnovne prednosti ove zemlje navode zakoni koji poslovnim ljudima mogu da „kompenzuju“ posledice poreske regulative u njihovim matičnim zemljama, uz garantovanu anonimnost i sve druge vrste diskrecije. Zainteresovani se obaveštavaju da su akcionari preduzeća u Lihtenštajnu gotovo uvek stranci i ne moraju imati prebivalište u toj zemlji, ali lice koje odgovara za firmu pred zakonom mora živeti u njoj, pa je zato preporučljivo u tu svrhu angažovati tamošnje državljane, advokata ili trgovca.
Za bilo koju pravnu formu preduzeća u stranom vlasništvu, jedini porez koji se plaća je godišnji iznos od 1.000 švajcarskih franaka, bez obzira na promet ili zaradu firme. Vodič kroz „ofšor turizam“ u Lihtenštajnu, potom taksativno nabraja sve vidove pravnih društava koje je moguće osnovati, kao i prednosti u zavisnosti od delatnosti kojom vlasnik namerava da se bavi, uz napomenu da za akcionarsko društvo minimalni osnivački kapital iznosi 50.000 švajcarskih franaka, a za sve druge vrste preduzeća 30.000 švajcarskih franaka. Šta god da vlasnik iz inostranstva odluči, predočava mu se da u Lihtenštajnu sve u vezi posla se obavlja brzo, bez mnogo formalnosti.
Za one tvrdokornije, koje treba više ubeđivati, potom se navode primeri iz prakse, poput ovog: „Italijansko preduzeće proizvodi digitrone i prodaje ih preko nezavisnog preduzeca u Lihtenštajnu. Tamošnje preduzeće obavlja distribuciju robe na evropskom ili svetskom tržištu, tako da italijansko preduzeće ne iskazuje zaradu, ili je ona minimalna. Preporučuje se da preduzeće u Lihtenštajnu ne preliva zaradu u poslove italijanske firme, tako da celokupan profit ostaje u holdingu. Zarade se mogu koristiti za proširenje poslovanja ili za projekte. Recimo, bilo bi isplativo da holding odobri pozajmicu italijanskom preduzeću za finansiranje programa proširivanja proizvodnje ili slično. Kamate na ovu pozajmicu trebalo bi, s jedne strane, da smanje zaradu u Italiji, pa time porez italijanske firme, a sa druge, ne plaća se porez u Lihtenštajnu“.
Frižider za izgladnele turiste
Slične primere promotivnih i ujedno edukativnih informacija o posebnoj vrsti turizma u Lihtenštajnu mogli bismo da nabrajamo u nedogled. Kada je reč o onom klasičnom, jedna od retkih vesti iz ove mirne parlamentarne monarhije koja je obišla svet, vezana je upravo za tu delatnost. Pre nekoliko godina, javljeno je da njen vladar, knez Hans Adam Drugi, nudi u najam celu državu za jednu noć. To je u praksi značilo da, u saradnji s Airbnb servisom, odabrana grupa od 150 turista može da dobije najluksuzniji smeštaj, isproba lokalna vina u društvu kneza i da se za svakog od njih kreira personalizovana novčana valuta, privremenog karaktera. Zadovoljstvo je po osobi koštalo 70.000 dolara.
Samom monarhu baš i ne nedostaje novca, budući da se bogatstvo njegove porodice procenjuje na 6,5 milijardi evra, a osim vlasništva nad nekretninama, najveći deo ove sume generiše se iz bankarstva – konkretno, bankarske LGT grupe, koja širom sveta ima investicije u vrednosti od 52 milijarde evra, a njome upravljaju knežev mlađi brat, princ Filip i njegov sin Maksimilijan.
Turisti prosečnog džepa žale se da je u Lihtenštajnu, koji zbog visokog životnog standarda nazivaju i „zemlja 37.000 kneževa“, sve izuzetno skupo, ali pozdravljaju kulturnu politiku da se u nacionalnom muzeju Kunstmuseum, po obilasku nailazi na frižider s hranom. Doduše, nju ne ostavlja uprava muzeja, već turisti na dobrovoljnoj bazi, za one kojima je hrana potrebna. Iskustvo posetitelja upozorava da se ne nadate kompletnom ručku, već ponekoj šargarepi ili krompirićima u najboljem slučaju. U tom kontekstu postaje jasnije zašto turističke agencije, s jedne strane tvrde kako je zemlja toliko sigurna da meštani ne zaključavaju vrata, a s druge da se u okolini turističkih atrakcija pripazi na novčanik. Verovatno ga vreba drugi, izgladneli turista.
Osim što Lihtenštajn prihoduje od stranaca koji nisu turisti, nacionalna ekonomija je poznata po poljorovredi, budući da samo 14% stanovništva živi u gradu, kao i po proizvodnji veštačkih zuba. Naime, lokalna kompanija Ivoclar Vivadent je svetski lider u proizvodnji veštačkih vilica i navlaka, s ukupnim udelom na tržištu od 20%. Sve to, prema brošuri „Lihtenštajn u brojkama“, obezbedilo je ovoj zemlji u 2012. ukupan društveni proizvod u iznosu od 5,1 milijardi švajcarskih franaka, dok je BDP po stanovniku iznosio gotovo 98.000, a po zaposlenom preko 169.000 švajcarskih franaka.
S obzirom da Lihtenštajn izdaje godišnje samo 400 dozvola za prebivalište, ono malo ljudi iz Srbije što tamo žive i rade, komentarišu na forumima kako je zemlja toliko mala da je, ustvari, jedna velika tračaonica i nerviraju se što ljudi tamo stalno kukaju, a ne znaju šta su stvarni životni problemi.