U situaciji kada se sa razvojem tehnologije sve više smanjuju razlike između ljudi i robota, mogi robotičari, ali i autori koji se bave društvenim razvojem smatraju da nakon što su, barem deklarativno, jednaka prava obezbeđena za žene, „starosedelačke narode“ i sve druge ranije društveno diskvalifikovane grupe, treba razraditi koncept prava i za robote. Takve inicijative predvode naučnici u bogatim zapadnim društvima, jer u siromašnim zemljama, gde se i dalje vodi borba kako preživeti do sutra, većini stanovništva je gore nego robotima.
Slučaj Promorobota koji je više puta pobegao iz laboratorije u ruskom gradu Permu, a nedavno, prilikom najnovijeg bekstva čak blokirao gradski saobraćaj na 40 minuta, zvanično je i dalje nerazrešen. O uzrocima se samo nagađa, a najviše je onih koji veruju da su bekstva planirana s ciljem da se skrene pažnja javnosti, imajući u vidu da je ovaj robot osmišljen upravo za buduće reklamiranje proizvoda i usluga, što podrazumeva i komunikaciju sa potencijalnim potrošačima. Drugo objašnjenje glasi da je razlog programerska greška, a pobornici treće teorije tvrde da smo svedoci začetka pobune robota, te mnogo gorih opasnosti koje slede ukoliko se nastavi sa razvojem veštačke inteligencije.
Istorijat razvoja robotike nije samo pitanje tehnologije, već i odnosa ljudi prema „inteligentnim mašinama“, o čemu su objavljene brojne studije u oblasti antropologije, etnologije, sociologije, filozofije…Napredak naučnih otkrića i njihove primene, ali i slika koja proizilazi iz književnih i filmskih ostvarenja u žanru naučne fantastike, ukazuju na nekoliko ključnih odrednica u odnosu ljudi prema robotima. On je, pre svega, odraz političkih i društvenih vrednosti u određenom istorijskom periodu, ali i svedočanstvo da uprkos njegovoj evoluciji od „robovlasništva nad robotima“, do aktuelnih pitanja da li robot koji sve više nalikuje čoveku treba da ima i svoja prava – istrajava duboka ljudska podeljenost između neupitne podrške tehnološkom napretku i straha od „podivljale“ tehnologije.
Zajedničko im je to, da je priča o robotima, ustvari, priča o ljudima, njihovim nastojanjima da se igraju Boga i (ne)spremnosti da za to prihvate odgovornost, zaključuje Ljiljana Gavrilović, etnolog i viši naučni saradnik beogradskog Filozofskog fakulteta u svojoj studiji „O robotima i ljudima: Imaju li roboti dušu?“
Rupe u prosvetiteljskom snu
U studiji se podseća da je reč robot ušla u sve svetske jezike kada ju je prvi put upotrebio Karl Čapek u svojoj drami „Rosumovi univerzalni roboti“, a šta je svrha tih veštačkih tvorevina dovoljno govori činjenica da je češki književnik izveo njihovo ime iz reči „rab“ (rob). Zanimljivo je, međutim, da je Čapek u svojim vizijama daleko bliži savremenim, nego idejama njegovih neposrednih naslednika. Naime, njegovi roboti nisu bili mehanički, već su predstavljali biološki veštačke ljude, koji su kao potlačena klasa podigli revoluciju i na kraju istrebili ljudski rod.
Krajem pedesetih godina, veoma poletnih kada je reč o veri u naučni napredak, ali i njegovom korišćenju u hladnoratovskoj trci, predstava o robotima je ne samo tehnički, već i politički mnogo konzervativnija. Kao ilustracija može poslužiti članak objavljen 1957. godine u američkom magazinu „Mechanix Illustrated“ u kome se ističe: „Linkoln je 1863. oslobodio crnačke robove, ali već za nekoliko godina ropstvo će se vratiti i ostati! Svi ćemo ponovo imati lične robove!“, egzaltirano najavljuje autor predstojeću eru robota, koje predstavlja kao usavršene mehaničke naprave za obavljanje različitih fizičkih poslova, pri čemu će brigu o domaćinstvu voditi isključivo „robotice“.
Ovaj „prosvetiteljski“ san o nauci koja će svet učiniti boljim kroz čuda elektronike, međutim, ne uključuje stanovnike zemalja u razvoju, pa čak ni siromašne građane SAD (pogotovo ne one koji nisu bele rase), ali zato potvrđuje ponovno i, ovoga puta, definitivno uspostavljanje apsolutne moći nad drugim i različitim, makar to bila i mašina.
U tretiranju uloge robota u društvu, terminologija se nije bitno promenlila ni tokom buntovnih šezdesetih, pa tako, na primer, 1968. godine američki pisac naučne fantastike Filip Dik u svom objašnjenju o odnosu ljudi i robota, eksplicitno navodi da će u budućnosti „humanoidni robot vratiti ljude u blažene dane južnih američkih država pre građanskog rata. On će biti kao Vaš lični sluga, ili kao neumorni radnik u polju, konstruisan baš za Vaše jedinstvene potrebe, za Vas lično, i ni za koga drugog“.
Isak Asimov, američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla, odbacio je krajnosti o robotima kao pretnji ili potlačenima, predstavljajući ih isključivo kao bezbedne a korisne industrijske proizvode „koje su načinili inženjeri što čvrsto stoje obema nogama na zemlji“ i zagovarajući time neutralnost nauke u odnosu na ideološke predrasude. Izuzeci u njegovim romanima – roboti koji zahvaljujući svojim ljudskim odlikama na kraju biraju i ljudsku smrt ili, pak, planiraju preuzimanje kontrole nad čovečanstvom, „kako bi ljude koji srljaju u propast zaštitili od njih samih“ – samo potvrđuju Asimovljev ključni stav da insistiranje na čovekolikosti robota može predstavljati glavni izvor problema u njihovom odnosu sa ljudima.
Od sedamdesetih do danas, naučne rasprave oko toga treba li u robote ugrađivati programe koji će im, uz inteligenciju, omogućiti iskazivanje emocija i moralno rasuđivanje, u ostvarenjima naučne fantastike razvijaju se, uglavnom, u dva ekstremna pravca. S jedne strane su negativne utopije u kojima čovekoliki roboti uspostavljaju poredak koji, ustvari, ima sve karaktersitike ljudske patologije dovedene do krajnosti, a s druge su „dobrice“ koje se zajedno sa ljudima bore protiv zla, poput čuvenih robotskih junaka R2-D2 i C-3PO u serijalu „Star Wars“. Ipak, robotsko ponašanje ostaje i dalje preovlađujući sinonim za neljudsko, za otuđenog čoveka bez duše.
Ljudi kao roboti, roboti kao ljudi
U stvarnosti, krajem prošlog veka ubrzano se razvija „kiborg era“, u kojoj se masovnom ugradnjom mehaničkih, hormonskih i bio-hemijskih implanta, ljudsko telo sve više udaljava od svog biloškog porekla, dok uporedo, s razvojem veštačke inteligencije, roboti se ponašaju sve sličnije ljudima. Očigledan trend ka uklanjanju granica između ljudskog i sveta sve sofisticiranijih veštačkih tvorevina, podstakao je tokom poslednje dve decenije razmišljanja o robotskim pravima, koja bi se oslanjala na Deklaraciju o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija.
Pretpostavka je da bi roboti do polovine 21. veka mogli da postanu mnogo sličniji ljudima, uključujući mogućnost da se sami reprodukuju, imaju emocije i neku vrstu etičkog koda, što bi značilo i da ne mogu da budu tretirani kao otvarač za konzerve, mikrotalasna pećnica ili mehanička presa. Stoga, mnogi robotičari, ali i autori koji se bave pitanjima društvenog razvoja smatraju da bi do tada trebalo razraditi ceo koncept njihovih prava, odnosno da na vreme razmišljamo šta ćemo sa robotima, kako roboti ne bi jednog dana postavili pitanje šta će sa nama?
Time se odnos ljudi i robota vraća na suštinsku poruku engleske književnice Meri Šeli u njenom romanu „Frankenštajn“ iz 1918. godine, koja ga nije napisala radi promocije nauke, a još manje sa svešću da će se njeno delo danas svrstavati u naučnofantastičnu ili horor literaturu. „Ona je samo postavila pitanje odnosa tvorca i stvorenog: da li čovek ima pravo da se izjednačava sa Bogom stvarajući neprirodno živo biće, ali isto tako i kakve su odgovornosti tvorca, bio on Bog ili čovek, prema onima koje je stvorio? U tom kontekstu, uspostavljanje robotskih prava značilo bi izjednačavanje kreiranih sa kreatorima, odnosno da bi ljudi, konačno, mogli da postanu ravnopravni sa Bogom“, zaključuje Gavrilović.
Ona, međutim, napominje da se ova, već ceo vek duga priča o ljudima i robotima, vezuje pre svega za bogata društva zapadne civilizacije. U siromašnim državama, poput mnogih u Africi ili Latinskoj Americi, ne prave se roboti, ne snimaju visokobudžetni SF filmovi, niti se vode burne polemike da li i robotima dati prava, jer većina stanovništva živi gore od njih.