Po mišljenju učesnika Foruma u Davosu aktuelni globalni trendovi poput populizma i nacionalizma (efekat „trampizma“) uz sveprisutni pojačani strah i nesigurnost kod većine učesnika na tržištu rada, zajedno sa gubitkom poverenja u društveno poslovne elite, dovešće svet u 2017.godini do kritične tačke.
Tako profesor Lorens Ssmers sa Harvarda kaže: “Socijalna nejednakost i loš sistem ukupne distribucije novoostvarenih vrednosti i profita doveli su nas do galopirajućeg populizma i nacionalizma. Suština problema ali i deo rešenja se nalazi u rukama srednje klase a taj segment društva više ne veruje elitama. Socijalno odgovorna politika i filantropija moraju biti jezgro svega što elite i političari budu radili ove godine“.
Šefica MMF-a Kristina Lagard dodaje da je „sada pravi trenutak i poslednja šansa da pokrenemo politike koje će biti usmerene na drugačiji sistem distribucije ukupne dobiti, pojačati sistem socijalne sigurnost, ubrzati fiskalne i strukturalne reforme i pojačati ulaganja u obrazovanje mladih ali i onih starijih nezaposlenih kako bi se bolje pripremili za sve što nam Četvrta industrijska revolucija donosi“.
„Moramo da iznađemo brza rešenja i ponudimo adekvatne odgovore na izazove koji su pred nama“, ističe italijanski ministar ekonomije Karlo Padoan i dodaje: „Ne verujem da izlazimo iz procesa globalizacije. Pre će biti da ulazimo u novu fazu razvoja u kojoj treba više da slušamo zahteve i mišljenja srednje klase.“
Danas 10% velikih globalnih kompanija ostvaruje 80% ukupnog svetskog profita. Mnoge po načinu funkcionisanja podsećaju maltene na države.
Sociolozi i psiholozi upozoravaju će ukrupnjavanje globalnih korporacija uz primenu svih dostignuća Četvrte industrijske revolucije, sve veće digitalizacije, automatizacije, primene veštačke inteligencije isl, povećati nezaposlenost. A prosečan čovek još više će biti ubeđen da živi u „doba Velikog brata“, da ga niko ništa ne pita i da od njega, kao pojedinca, ništa ne zavisi.
Ovakavi stavovi i ubeđenja nose rušilački potencijal i zato je neophodno da elite hitno preduzmu korake kojima će sada i ovde ubediti predstavnike srednje klase da je globalna budućnost sveta, uz moderne tehnologije, nešto lepo i perspektivno, nešto što donosi boljitak svima.
Jedan način da se redefinišu odnosi između biznisa i društva i revitalizuje tržište rada a poveća osećaj socijalne sigurnosti je uvođenje – minimalnog zagarantovanog mesečnog primanja za sve.
U Davosu prisutni zagovornici teorije o „zagarantovanom minimalcu“ uveliko ponavljaju „da se nema vremena za čekanje. Uvođenje MZP-a mora da bude politički imperativ za sve“.
Futurolozi, ekonomisti i sociolozi se pitaju da li je primena MZP-a realnost ili samo san. Da li je MZP možda najbolji motivacioni faktor za sve i način da se hitno amortizuje rastuća socijalna nejednakost.
Profesor Gaj Standing sa londonskog univerziteta podseća da je osnovna ideja ove mere „da svaki stanovnik neke države, bez obzira da li je zaposlen ili nije, dobija od države minimalni iznos novca – minimalno primanje – i to bezikakvih uslova, a sa ciljem da može podmiriti svoje osnovne mesečne životne troškove“.
Diskusije kako to izvesti kreću se od toga da se „MZP daje bez obzira da li neko ima ili nema posao“ do toga da se „uvođenjem MZP-a građanima ukinu subvencije za nezaposlene, socijalni dodaci za novorođenu decu i sl“.
Profesor Standing kaže da je najbolji model zadržavanje postojećih struktura socijalne sigurnosti, „a da se MZP uvede kao ekstra primanje zagarantovano za svakoga. To bi bilo nešto puput socijalnih dividendi“.
„Postoje dva osnovna razloga zašto je ovo neophodno uraditi. Prvi je socijalna pravda obzirom da su zemljište, prirodni resursi pa i ideje (odakle dolazi intelektualno vlasništvo) deo ukupnog društvenog-socijalog dobra i pripadaju svim stanovnicima zamljine kugle. Upravo zato svako ima pravo na deo dobiti iz eksploatacije navedenog. Drugi razlog je puna sloboda pojedinca. Ako pojedinac živi u kontstantnom strahu (od gubitka posla, političkih procesa i sl.) on nije slobodan, a neslobodan čovek ne razmišlja konstruktivno niti dugoročno“.
Eksperimenti sa „zagarantovanim mesečnim minimalcem“ primenjuju se u mnogim državama još od 1982. Počelo je od par gradova na Aljasci, potom se proširilo sve do Namibije a danas je aktuelno u Finskoj. Jedan od prvih uočenih pozitivnih efekata je bila veća socijalna inkluzija i poboljšanje fizičkog i mentalnog zdravlja pojedinca. Tako je u Namibiji zabeležen pad stope kriminaliteta za 43% a u gradu Manitoba na Aljasci broj hospitalizacija smanjen je za blizu 10%.
Zagovornici uvođenja MZP-a se slažu da bi se time svim građanima neke države obezbedila jednaka „startna“ polazna osnova a indirektno poboljšale performanse tržišta rada i svi oblici socijalne inkluzije.
U prevodu, kažu posmatrači WEF-a u Davosu, dezintegrativni procesi poput populizma, radikalnog islamizma, nacionalizma, rastućeg nepoverenja u društvene elite doveli su predstavnike elita do tačke kada moraju hitno nešto da menjaju kako bi se sprečio kolaps postojećeg sistema. Makar to bilo i zahvatanje u ‘džakove ideja’ koje su po mnogima nastale u „kuhinjama“ komunizma i socijalizma – poput minimalnog mesečnog primanja.
Zoran Vitorović, Davos