Oruđe za rad u srpskim trafikama obično podrazumeva vlažne maramice i širok osmeh za vlasnike okolnih ugostiteljskih objekata radi odlaska u njihov toalet. Ugostiteljima se dodvoravaju i beogradski taksisti, koji imaju isti problem usled manjka javnih toaleta. Ovaj infratrukturni nedostatak, međutim, preti da zbog velikog „fiziološkog pritiska“ na ugostiteljske „sanitarije“ značajno naruši sliku o „tradicionalnom srpskom gostoprimstvu“, ali je svakako veći problem što predstavlja samo jedan od primera dokle su skliznuli standardi „dostojanstvenog rada“ u Srbiji.
Ako do sada niste imali razumevanja za prodavce na trafikama koji pokušavaju da vam prodaju žvake i cigarete uprkos tome što ste tražili samo novine, možda će priča koja sledi promeniti vaš pogled na ovu profesiju. Već godinama mediji pišu o tome koliko proizvoda oni moraju da prodaju da im ne bi bila smanjena odveć niska zarada, zbog čega su često primorani i da sami kupuju određenu robu kako bi ispunili normu. No, ako zaposlene u trafikama pitate o uslovima rada, doćićete do zapanjujućeg otkrića da imaju većih problema od mizernih plata.
Naime, većina trafika u našoj zemlji nema uslove za postojanje mokrog čvora, te prodavci osam sati, a često i duže, nemaju gde da operu ruke i obave fiziološke potrebe. Na razgovorima za posao poslodavci obično ne kriju taj podatak, nego im savetuju da se sprijatelje sa vlasnicima obližnjih ugostiteljskih lokala kako bi im omogućili korišćenje njihovog toaleta, a u slučaju da kafića i restorana nema u blizini, onda moraju pristupiti kreiranju ozbiljne strategije za rešavanje tih problema.
Odlaženje do ugostiteljskih objekata, međutim, zahteva prethodne pripreme – uklanjanje novina i časopisa koji se nalaze sa spoljne strane trafike i mogu biti meta lopova. Ima i mnogo gorih slučajeva, kada su prodavci osuđeni na snalaženje unutar objekta u kome rade, a koje zarad pristojnosti ne možemo da pominjemo.
„Trudim se da tokom osam sati, koliko mi traje radno vreme, ne konzumiram mnogo tečnosti kako ne bih morala da idem u toalet. Kada je to, ipak, neophodno, moram da zamolim ljude koji rade u obližnjim lokalima da me puste unutra. Međutim i vlasnici kafića, iz meni nepoznatog razloga, sve ređe dozvoljavaju da koristimo njihove toalete”, kaže jedna mlada devojka koja radi u trafici u širem centru Beograda.
Među sagovornicima B&F-a koji su pristali da anonimno odgovaraju na pitanja o sanitarnim uslovima u trafikama, većina se snalazi upravo na ovaj način. „U dobrim sam odnosima sa zaposlenima u obližnjoj poslastičarnici, pa koristim njihov toalet“, kaže prodavačica iz jedne vračarske trafike. I ostali sagovornici pribegavaju takvim merama, a retki su oni koji u samoj trafici imaju ovaj „sanitarni luksuz“, ili bar javni toalet u blizini.
Zašto država „gleda kroz prste“
Navedeni primeri mogu poslužiti kao ilustracija zašto se već sada prognozira da će Srbija, verovatno, imati velikih problema oko otvaranja Poglavlja 19. u procesu pridruživanja EU, koje se odnosi na socijalnu politiku i zapošljavanje. Naša zemlja bi u tom segmentu trebalo da se obaveže na usvajanje osnovnih socijalnih standarda koji važe u EU. Obzirom da je konstatovano da Srbija u ovom trenutku ne može da ispuni postavljene zahteve, u aprilu prošle godine je doneta odluka da se sačini akcioni plan, ali u javnosti nije poznato da li je do sada urađeno nešto konkretnije.
Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku smatra da je problem u nepostojanju propisa koji su usaglašeni sa evropskim, ali i u nedorečenosti i nelogičnosti postojeće regulative. „Osim toga“, dodaje, „ne postoji dobra komunikacija između poslovne zajednice i nadležnih o unapređenju položaja zaposlenih, a čini se da ni inspekcije ne daju svoj maksimum u utvrđivanju kršenja prava radnika. Odgovornost je u potpunosti prebačena na poslodavce, od kojih neki samoinicijativno ulažu u poboljšanje radnih uslova ali su zbog toga u gubitku, pre svega zbog nelojalne konkurencije. U odnosu na njih su u boljem finansijskom položaju oni vlasnici trafika koji ne ulažu u sanitarne prostorije, ali i oni koji rade potpuno nelegalno, a u svakom gradu u Srbiji ima više desetina, pa čak i na stotine takvih”.
Sagovornik B&F-a misli da država ne vrši pritisak na poslodavce da se pridržavaju svih uslova Zakona o radu, kako ne bi gušila razvoj biznisa. „Ekonomija je slaba, nezaposlenost visoka, kupovna moć je u padu još od 2008. i zato bi takvi zahtevi upućeni poslodavcima mogli da obeshrabre svakoga ko planira osnivanje preduzeća”. Ipak, to nije opravdanje za uskraćivanje dostojanstva radnicima.
Problem je, kako kaže, Rajić, to što Srbija vodi pogrešnu ekonomsku politiku reklamirajući se kao destinacija jeftine radne snage. Zbog toga je privukla i pojedine azijske kompanije i preduzetnike koji ovde pokušavaju da nametnu standarde koji su na znatno nižem nivou od dosadašnje domaće prakse. Osim velikih kompanija poput Jure, to je slučaj i u malim trgovinskim objektima, na primer u prodavnicama kineske robe gde se radi za zaradu ispod minimalne, i često bez odgovarajućih higijenskih uslova, na šta inspekcija ne reaguje. „Očigledno je da država gleda kroz prste vlasnicima ovakvih biznisa“, zaključuje Rajić.
Jednostavno rešenje, ali se ne primenjuje
Sličan problem muči i taksiste. Mali je broj javnih toaleta u blizini taksi stanica, a ni u ovom slučaju ne postoji uvek solidarnost vlasnika ugostiteljskih objekata sa zaposlenima u taksi preduzećima. U dvomilionskom Beogradu inače postoje 22 javna toaleta koji su u nadležnosti Sekretarijata za komunalne i stambene poslove, a najveći broj njih lociran je u centru grada. Dodatni problem je to što samo sedam od ukupnog broja toaleta ima radno vreme od šest ujutru do ponoći, dok su ostali otvoreni za upotrebu značajno kraće. Zato se mnogi taksisti trude da skrate vreme provedeno u noćnoj smeni.
„Što ste stariji, to je teže raditi ovaj posao“, objašnjava taksista sa stajališta kod Gradića Pejtona i dodaje: „U Bloku 28, na primer, postoji javni toalet blizu taksi stanice, ali ovde moramo da se snalazimo kako znamo. Često zamolimo nekog kolegu da nam pričuva auto, pa odemo do Čuburskog parka, gde postoji toalet”. U blizini ove taksi stanice, pre godinu dana neko je u ćošak između drvenih baraka postavio klozetsku šolju i stara vrata koja bi trebalo da je zaklone. Izgleda da je jedno vreme bila u upotrebi, ali čini se da su sada mogućnosti za to iscrpljene.
Međutim, ima i drugih načina za borbu sa ovim „izazovom“. Neki od anketiranih taksista imaju dogovor sa vlasnicima restorana i kafića da koriste njihov toalet, ako je moguće u blizini parkirati vozilo. Jedan od taksista sa Vračara šali se na račun ove muke, pa kaže da je za obavljanje posla taksiste najvažniji uslov – dobra bešika. Njegov kolega, pak, ima konkretan predlog za rešavanje pomenutog problema. „Imamo jako loše sanitarne uslove. Evo, ja sam na taksi stanici ispred Kalenić pijace i nije mi lako, ali još veći problem imaju kolege koje rade na Cvetkovoj ili Bajlonijevoj pijaci, gde je skoro nemoguće obaviti fiziološke potrebe. To bi moglo da se reši postavljanjem mobilnih toaleta, kao kod Studentskog parka. Zaista ne razumem zašto Grad ne radi ništa po tom pitanju”, kaže sagovrnik B&F-a.
Na taksi stanici u Kruševačkoj ulici, u blizini okretnice trolejbusa 22, taksisti su na naša pitanja odreagovali ljutito, jer su mislili da smo iz gradske uprave. „Prinuđeni smo da se ponašamo kao stoka i da fiziološke potrebe obavljamo gde stignemo”, kažu i komentarišu da bi problem mogao da se reši postavljanjem mobilnih toaleta, ali da to nadležne, očigledno ne interesuje.