Prema najavama iz Vlade, penzioneri u Srbiji bi od početka sledeće godine trebalo da žive nešto bolje, zbog vladinih jednokratnih ili dugoročnijih dodataka postojećim mizernim iznosima penzija. No nakon dugogodišnjeg sistematskog smanjivanja penzija i s obzirom na stanje penzionog fonda, najava ne daje puno prostora za optimizam.
Politika “fiskalne discipline” koju Vlada Srbije sprovodi od 2014. nizom zakona i uredbi o rezanju plata, neustavnim smanjenjem penzija i zabranom zapošljavanja u javnom sektoru, donela je svoje očekivane, poražavajuće rezultate. Početne pretpostavke ministra finansija Dušana Vujovića da će javni dug Srbije posle tri godine štednje biti manji za dve milijarde evra ispostavile su se netačnim. Javni dug u oktobru 2017. iznosio je 24,3 milijarde evra – 2,1 milijardu više nego u istom mesecu 2014. kada su po prvi put penzioneri i penzionerke dobili umanjene penzije. Sasvim suprotno od nadanja ministra, tri godine pojačane štednje nisu bile dovoljne da se “ovaj brod zaokrene” već je nastavio da tone pod težinom akumuliranog duga, istovremeno pogoršavajući životne prilike najugroženije demografske grupe u Srbiji – penzionera i penzionerki.
Koliko je penzija nedovoljna da se namire osnovne životne potrebe govori podatak da prosečna penzija iznosi 23.814 dinara (oko 200 evra) dok samo jedan penzioner ili penzionerka u državi prima 120.000 dinara. Najveći procenat penzionisanih (21%) prima između 10.000 i 15.000 hiljada mesečno dok 131.000 najsiromašnijih mesečno dobija ispod 10.000. Položaj starije populacije bio je nezavidan i pre Zakona o privremenom umanjenju penzija 2014. koji je pogodio sve penzije veće od 25.000 dinara. Penzija u mnogim porodicama predstavlja jedini vid redovnih primanja koja se raspodeljuju između primaoca, nezaposlene ili prekarno zaposlene dece i unuka koji neretko svi stanuju pod istim krovom.
Čak 63% ispitanika anonimne ankete koju je 2016. sprovelo Udruženje sindikata penzionera Srbije izdržava člana porodice. Kombinacija smanjenja penzija, stagniranja plata i rasta cena dodatno je opteretila odnose u proširenim porodicama gde jedna ili dve penzije predstavljaju osnov ekonomske reprodukcije. Iznuda novca, prodaja pokretne imovine starih i nasilje kojem su izloženi je u porastu prethodnih godina i predstavlja refleks društva koje se guši u zaostalim plaćanjima i neispunjenim očekivanjima.
Jednom meri tri puta seci
Lišeni institucionalne podrške, često bolesni i zavisni od naklonosti i pomoći rodbine, penzionisani u vreme društvene anomije postaju dodatno marginalizovana i politički atomizovana populacija, nespremna da odgovori na napade države na njenu ušteđevinu koju je akumulirala kroz radni vek. Osim sporadičnih i slabo posećenih protesta na kojima jednom godišnje okupljeni zahtevaju da im se vrati oduzeto, penzioneri nisu uspeli da se suprotstave Vladinoj politici. Populističke ekonomske injekcije postale su efikasan način prevladavanja naraslog nezadovoljstva. Kratkoročne jednokratne isplate od 5.000 dinara već drugu jesen za redom krpe rupe u potrošačkoj korpi.
“Ovo je uvreda za sve penzionere. Oni pričaju kako nam daju nešto a samo meni mesečno uzimaju 6 hiljada. Vlada je donela odluku o isplati pomoći a ona se ne isplaćuje iz budžeta već iz PIO [penzijsko i invalidsko osiguranje] fonda, to je još jedna pljačka.”, govori Jovan iz Udruženja sindikata penzionera Srbije. Već tri godine penzija se ne izjednačava sa rastom cena (potrošačke korpe) dok je usklađivanje sa rastom zarada prestalo biti parametar određivanja penzije 2003. Uprkos tome što nominalno stagniraju, penzije u realnosti gube na vrednosti kada se uporede sa potrošačkim cenama koje su samo u poslednjih godinu dana u proseku porasle za 2,5%. Umesto da radi na tome da minimalna penzija zadovoljava potrebe minimalne potrošačke korpe (36.137 dinara), vlast je nakon tri godine realnih poskupljenja estetski povećala mesečna primanja penzionisane populacije za svega 1,5% na početku 2017.
U permanentnoj predizbornoj kampanji nedavno je najavljeno povećanje od 5% za januar 2018. koje će, po rečima predsednika Republike, obezbediti za 86% penzionera “veće penzije nego ikad”. Odredba da će smanjenje od 10% biti ukinuto u decembru 2017. nakon 36 meseci manjih penzija – zaboravljena je. Umesto toga biće uvedeno 5% linearnog povećanja na postojeću penziju svih primaoca. “Pokušavaju da nas podmite i podele”, nastavlja Jovan: “Povećaće onima kojima nije bila smanjena, a nama kojima jeste ostaju manje penzije.” Za milion penzionera i penzionerki kojima penzija iznosi manje od 25.000 najavljeno povećanje od nešto više od 1.000 dinara jeste dobra vest. Kupovina glasova i socijalnog mira nikada nije bila toliko jeftina.
Nova tržišta
Vladino proizvoljno smanjivanje penzija dekretima, povećan broj godina potrebnih za stupanje u starosnu penziju, sve veći broj korisnika sredstava Fonda usled starenja stanovništva i sve manji broj zaposlenih koji doprinosima pune Fond navodi mnoge da postave pitanje da li će dočekati penziju kada starost pokuca na vrata. Broj zaposlenih spram broja penzionera iznosi 1,1:1 dok je potreban odnos 3,5 zaposlenih na jednog penzionera da bi sistem isplate penzija funkcionisao bez zaduživanja. U takvoj situaciji, razni problemi opterećuju osiguranike kao što je jedan sagovornik, po zanimanju električar pojasnio: “Ja sam krenuo da radim sa 18 godina i mogu da se penzionišem sa 58 ali ja ću ipak da teram do 65. Da li znaš zašto? Penzija će mi biti 20% manja ako odem ranije. Mogao sam da krenem da radim sa trideset i imao bih punu penziju, sada moram da radim pola veka.”
Neizvesna budućnost penzionog sistema stvorila je prostor za uvođenje dobrovoljnih penzijskih fondova 2006. koji su otvorili vrata za privatnu štednju kao osnov za još jednu penziju. Za ovakvu štednju se do sada opredelilo 183 hiljada korisnika koji su svoj novac prepustili jednom od sedam penzijskih fondova koji posluju na finansijskom tržištu. Ovakav metod povlači brojne prednosti za poslodavce koji su pošteđeni plaćanja poreza na dohodak i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje ako se odluče za ovaj način uplate. Od 2006. do danas fondovi su povećali neto imovinu sa 3 na 34 milijarde dinara.
Međutim, 80% te imovine nije uloženo u proizvodnju ili u špekulacije na berzi već u kupovinu državnih dužničkih instrumenata, oblik ulaganja koji sa sobom nosi minimalni rizik i siguran profit. Izdavanjem ovakvih obveznica država favorizuje jačanje sektora koji nema nikakvu ulogu u ekonomiji osim da finansira državni dug i da potkopa osnovu javnog sistema isplate penzija. Iako se dobrovoljni fondovi formalno razlikuju od privatnog penzijskog osiguranja, oni mogu biti prvi korak ka potpunoj privatizaciji sistema uplate i raspodela penzija koja će da usledi u budućnosti.
Niski nivoi rasta privrede i manjak zapošljavanja ostavili su značajan deo populacije na ivici egzistencije. Od pada u provaliju potpunog siromaštva mnoge spasava rad na crno ili penzije kao vid akumulirane štednje prethodnih generacija. Ukoliko ne dođe do promene na tržištu rada, ukidanja mera štednje i veće uloge države u regulisanju i podsticanju uplata doprinosa, biološke zakonitosti, ubrzane društvenim i ekonomskim okolnostima, će vremenom desetkovati poslednje generacije primaoca i staviti katanac na javni penzioni sistem.
Nemanja Pantović
Preuzeto sa Biltena