Zašto je svet došao u situaciju da među ekonomskim analitičarima preovladava potpuni pesimizam i poruka o konačnoj pobedi „kazino preduzetništva“ sa Volstrita, raspravljali su najpoznatiji teoretičari i praktičari poslovnog upravljanja današnjice na Peter Drucker Forumu u Beču, saglasivši se da globalizacija mora da se „renovira“, ali bez pravog odgovora kako to i da se sprovede.
Kada je Bob Dilan 1964. godine pevao himnu generacije „Vremena se menjaju“ (The Times They Are a-Changing), mladi ljudi širom sveta poverovali su da zaista nailazi novo doba, u kojem će biti više sluha za rešavanje društvenih nepravdi, i da će preraspodela dobrobiti napokon postati pravednija. Kako tadašnja uverenja izgledaju iz današnje perspektive?
„Godinama govorimo da ekonomski rast i društveni napredak za što veći broj ljudi mogu i moraju da idu ruku pod ruku. Kako smo, onda, došli u situaciju da među ekonomskim analitičarima preovladava potpuni pesimizam i poruka o konačnoj pobedi ’kazino preduzetništva’ sa Volstrita? To je posledica simbioze ekonomije i političkog uticaja, kakva nije smela da se dogodi na početku 21. veka“, zavapio je Ričard Štraub, bivši direktor u IBM-u i predsednik Peter Drucker fondacije, otvarajući ovogodišnji Peter Drucker Forum u Beču.
Devetu godinu zaredom u glavnom gradu Austrije okupili su se vodeći svetski mislioci iz oblasti poslovnog upravljanja, profesori sa prestižnih univerziteta i direktori velikih kompanija, na konferenciji koja nosi ime utemeljitelja modernog menadžmenta. „Upravo je Druker poručivao da je ’najbolji način da se predvidi budućnost taj da se ona kreira’, a veliki proboj modernih tehnologija nam je odjednom otvorio vrata beskonačnih mogućnosti kako da zaista usmeravamo privredni rast tako da donese koristi što većem broju ljudi i rešava probleme koji se tiču čitavog društva, a ne samo menadžmenta velikih kompanija“, konstatovao je Štraub u svom pozdravnom govoru.
Zaokret u stavovima, ali ne i u moći
Šta o tim beskonačnim mogućnostima misle mladi i to u najmoćnijoj zemlji sveta? Prema obimnom istraživanju koje je predstavljeno na konferenciji, a koje je polovinom ove godine sproveo Univerzitet Harvard među Amerikancima uzrasta od 18 do 29 godina o njihovim pogledima na svet u kome žive – rezultati su bili više nego iznenađujući. Pokazalo se da milenijalci u Sjedinjenim Državama masovno odbaciju tekovine kapitalizma, nekada nacionalnog ponosa, u korist ranije omraženog socijalizma, budući da 51 odsto anketiranih uopšte ne podržava kapitalizam, a njih 33 odsto rado bi prihvatilo socijalizam kao oblik društvenog i državnog uređenja. Suprotno pređašnjim generacijama, preko polovine ispitanika ne bi se osetilo uvređenim kada bi ih neko danas nazvao „komunistima“.
Da li i kakve posledice može imati ovakvo okretanje leđa mladih jurenju za zaradom u zemlji koja je uspostavila pravila slobodnog tržišta, koja je samo šest decenija ranije u „odbrani protiv komunizma“ sprovodila „lov na veštice“ i u kojoj se nemilosrdna konkukrencija u poslu ceni iznad svega? „Reč je o kapitalnim promenama čije posledice ćemo videti u punom zamahu u narednim decenijama, kada ti mladi ljudi postanu nosioci američkog društva. Međutim, postoji jedan bitan faktor koji bi mogao da oteža njihova nastojanja – činjenica da nove generacije, ne samo u Sjedinjenim Državama, već u čitavom svetu, poseduju sve manje znanja za potrebe globalnog tržišta rada, koje se menja brže i nepredvidljivije nego ikada pre u ljudskoj istoriji“, istakla je Liza Heršman, direktorka DeNovo Group i aktuelni predsedavajući u Scrum Alliance, najveće svetske mreže za razvoj i upravljanje poslovnim softverima.
Heršman je skrenula pažnju i da poseban problem predstavlja ponašanje najvećih privatnih i državnih kompanija, koje na promene reaguju kao žabe koje se polako kuvaju u loncu tople vode. „One ne primećuju evidentnu opasnost koja im se približava i na taj način gube trku s promenama. A propast ovih kompanija, s obzirom na njihovu veličinu, odraziće se negativno na nacionalnu i globalnu ekonomiju“.
Kretanja koja upućuju da dolazi do smene na tržištu mogu se uočiti i kroz pokazatelje da zarade vrtoglavo rastu u delatnostima koje ranije nisu bile „u prvim redovima“, poput informacionih tehnologija, elektronske trgovine, turizma i fitnes industrije. To su većinom nove kompanije, koje su oberučke prigrlile mogućnosti modernih tehnologija. Primera radi, hotelska grupacija Accor prihodovala je 5,5 milijardi dolara sa svojih skoro pola miliona zaposlenih, dok je u isto vreme Booking.com zaradio 5,8 milijardi dolara sa samo osam hiljada zaposlenih i bez velikih nekretnina u vlasništvu.
Takav preokret, međutim, nameće pitanje kako će se ostvarivati ekonomski rast i društveni napredak u uslovima kada automatizacija u gotovo svim oblastima poslovanja neminovno vodi ubrzanom smanjivanju zaposlenosti? Ako se ima u vidu, dodaje Liza Heršman, da je skoro 80% poslova budućnosti zasnovano na veštinama koje današnje generacije još uvek ne poseduju, onda je neophodno „renovirati globalizaciju“, tako da njen odlučujući činilac u novoj ekonomskoj razmeni postane kompetencija radne snage, kako bi globalna proizvodnja bila pravilno raspoređena.
Tanka linija između vizije i halucinacije
Koliko je takav cilj ostvariv u situaciji kada, prema podacima Svetke banke, oko dve milijarde ljudi širom sveta i dalje živi sa manje od 3,2 dolara dnevno i teško obezbeđuju i osnovnu egzistenciju, a kamoli obrazovanje koje bi trebalo da im „rezerviše“ mesto na tržištu rada? Da li deo tog odgovora može da pruži „azijski model“ brzorastućih ekonomija, pogotovo Kine koja je prva započela praspodelu svoje proizvodnje, i to u divovskim razmerama?
Zemlja koja je do pre samo tri decenije bila podindustrijalizovana, i u kojoj je čak 750 miliona ljudi od tada prevazišlo granicu siromaštva – što se smatra apsolutnim rekordom u istoriji čovečanstva – sada seli svoju radnointenzivnu proizvodnju u druge države, kako bi pronašla jeftiniju radnu snagu i pokušala da sanira orgromne ekološke posledice nastale naglom industrijalizacijom.
Na konferenciji je posebno bilo reči o kineskim ulaganjima u deindustrijalizovanu i siromašnu Afriku, uz ocene koje sa velikim optimizmom predviđaju kako će ona doprineti gradnji fabrika u siromašnim afričkim zemljama i smanjiti ekološku katastrofu u Kini. „Kina vidi nastupajuću deceniju kao zlatan period širenja svoje moći i uticaja, pogotovu u okviru BRIKS bloka. Uporedo sa tim, mnogi geopolitički događaji upućuju na mogući kraj slobodne trgovine kakvu znamo, pa i same globalizacije u postojećem obliku, zbog čega se sve više govori o eri ekonomskog nacionalizma. To, ipak, ne znači kraj multinacionalnih korporacija i ulaganja u inostranstvo, već da će takvi vidovi preduzetništva morati preko noći da se adaptiraju novonastalim uslovima, koji podrazumevaju smanjivanje globalne robne razmene i usporavanje rasta vodećih ekonomija, uz trendove automatizacije i skraćivanja lanaca distribucije“, navela je Hajan Vang, direktorka u China India Institute, proglašena jednom od 50 najuticajnih globalnih mislilaca iz oblasti menadžmenta u 2017. godini. Prema njenim rečima, baš iz tih razloga nerazvijene države centralne i istočne Afrike predstavljaju idealno tlo za kineska ulaganja.
Ono što je Vang zaboravila da pomene, i diplomatski izbegla da odgovori posle predavanja, jeste pitanje da li će se time problem samo preseliti na teritorije gde su, usled ekstremnog siromaštva, rad za minimalne nadnice i zagađivanje i dalje dozvoljeni?
Šta je, na kraju, zaključak koji se može izvesti nakon višednevne diskusije u Beču? Da pravog rešenja za „renoviranje globalizacije“ još nema na vidiku, te da je izreka „tanka je linija koja razdvaja viziju od halucinacije“, danas izgleda važnija nego ikada.
decembar/januar 2017/18, broj 144/145