Kako biste reagovali da jednog prohladnog jesenjeg jutra zateknete slomljen stakleni krov svog automobila? Verovatno vam prva misao ne bi bila da pokupite staklo i od njega napravite sliku, što je učinila Jelena Borovčanin, rukovodilac neživotnih osiguranja u Društvu za posredovanje u osiguranju „Konekta Plus“ i od nedavno autorka uspešne umetničke izložbe.
Umetnicima često „drže predavanja“ kako bi, umesto da se ponašaju „penzionerski“ i večito očekuju da njihova dela finansira država, trebalo da pokažu malo više poslovnog duha i razmišljaju tržišno. S druge strane, stručnjaci koji se bave finansijskim tržištem povezuju se s umetnošću samo u slučaju kada treba da donesu dobru procenu koliko može biti isplativo ulaganje u neko umetničko delo, ili kada kao pokrovitelji nekog kulturnog događaja nastoje da povećaju ugled svoje kompanije u društvu.
Između ova dva stereotipa je život, koji je srećom mnogo raznovrsniji, pa se može desiti da imate kao sagovornika finansijskog stručnjaka koji se bavi umetnošću i koga su drugi morali da nagovore da počne da prodaje svoje radove. Naime, u radnoj biografiji Jelene Borovčanin možete saznati da je diplomirani politikolog i master bezbednosti, te da je još tokom studija našla prvi posao u Dunav osiguranju, zainteresovala se za tu oblast i sada radi kao rukovodilac neživotnih osiguranja u Društvu za posredovanje u osiguranju „Konekta Plus“.
U zvaničnoj biografiji se, međutim, ne pominje jedno oktobarsko jutro od pre dve godine, koje je počelo loše, a završilo se tako što je Jelena počela da se bavi slikanjem bojama i delićima stakla – metodom koju je sama razvila. „Kada sam tog jutra pogledala kroz prozor, videla sam da je stakleni krov mog automobila razbijen. Otrčala sam do kola, u obližnjoj prodavnici našla kartone i od njih napravila improvizovani krov kako bih vozilo zaštitila od kiše koja je upravo počela da pada, te usisala sve one sitne stakliće. Želela sam da ih sačuvam iz emotivnih razloga, jer to mi je bio prvi auto. Odnela sam punu kesu staklića u stan, sa idejom da jednog dana od njih napravim sliku”, priseća se sagovornica B&F-a, napominjući da se za slikarstvo interesovala još od detinjstva, ali kako nije uspela da upiše odgovarajuću srednju školu za to, opredelila se za drugačiju karijeru.
Kritike su korisnije za napredak nego pohvale
U slobodno vreme je slikala „za svoju dušu“, a nakon incidenta na parkingu, dobila je ideju za nešto potpuno novo. „Staklo koje je razbijeno na mojim kolima bilo je tamno i podložno oblikovanju, pa sam ga usitnila i od njega napravila mapu sveta na svetlijoj podlozi. Pošto nisam ništa znala o ovoj tehnici, eksperimentisala sam sve dok nisam pronašla odgovarajući lepak i podloge koji obezbeđuju slikama dugotrajnost. Sada uglavnom koristim kao podlogu jednu vrstu ploča koje se u građevini upotrebljavaju za izolaciju, ali sklona sam i korišćenju novih materijala, poput stakla. Planiram i da isprobam ogledalo kao podlogu kako bih napravila 3D efekat, ali i stepenaste, reljefne materijale, no ta ideja je još u povoju”, kaže Jelena.
Put do publike započeo je kada je na Fejsbuku objavila fotografiju svog prvog rada, mape sveta, uz komentar kako se nada da će jednog dana uspeti da ga obiđe, možda i „smartom“ od čijeg krova je nastala ta slika. Svi su bili iznenađeni Jeleninim novim hobijem, ali i željni da vide još slika. Kada je objavila sliku „Sveti Đorđe ubiva aždahu“ odmah je dobila ponudu da je proda, a bilo je i zainteresovanih da naruče sliku sa nekim drugim svecem.
Do tada je, kaže, živela u uverenju da nikada neće prodavati svoja dela jer je vezana za njih. Mada su je mnogi nagovarali da svoje slike ne bi trebalo da čuva samo za sebe, presudio je momenat kada za njih više nije imala slobodnog prostora u stanu. „Balerina, jedna od mojih omiljenih slika, je zbog nedostatka mesta završila u nekom ćošku i tada sam donela odluku da je bolje da krasi tuđe prostorije nego da u mom stanu bude u zapećku“, priča Jelena i priznaje da joj je – iako možda nerealna – najveća želja da novi vlasnici razumeju šta su te slike značile za nju dok ih je stvarala.
U međuvremenu se vest o njenim slikama proširila putem fejsbuk stranice „Dodir stakla“, ali i preko preporuka. U decembru ove godine održala je svoju prvu samostalnu izložbu u Centru za kulturu „Vlada Divljan“, na kojoj je izložila 19 radova. Po sopstvenim rečima, nije imala velika očekivanja od te izložbe, jer je pre svega htela da predstavi svoje radove javnosti i čuje reakcije, uključujući i kritike koje mogu biti veoma korisne. „Primera radi, dobijala sam zamerke na Fejsbuku koje su me navele da razmišljam o tome da započnem pravljenje slika sa 3D efektom. Ne možete se razvijati ako dobijate samo pohvale, tako da su svi saveti dobrodošli”.
Staklo umesto čokolade
Kako bi sebi stvorila bolje uslove za rad, Jelena Borovčanin je napravila radionicu u praznoj porodičnoj kući na selu nadomak Kruševca. Tamo drži brojne alate, uključujući i zaštitnu masku, turpije i čekiće kojima krcka staklo, kao i stolove na kojima izrađuje slike velikih dimenzija. Do materijala dolazi na različite načine. „Uglavnom koristim deliće stakla u originalnoj boji, jer nisam sigurna kako bi lepak reagovao na farbu. Staklo nabavljam sa raznih strana, čak sam jednom dobila i šoferšajbnu sa autootpada. Prijatelji i poznanici su počeli, umesto čokolada i kafe, da mi donose polomljeno staklo. Kada se nekome iz društva polomi bilo koji stakleni predmet, ta osoba više ne očajava već razmišlja o tome šta ću lepo napraviti od stakla koje mi da. Čak se i neki klijenti, pošto radim u neživotnom osiguranju, šale da će mi dopremati polomljena stakla, a da zauzvrat očekuju isplatu štete”.
Pribavljanje materijala, međutim, nije najzahtevniji deo njenog posla. Potrebno je osmisliti sliku, napraviti skicu i potom je popuniti staklom. „Ponekad koristim milimetarske delove stakla, što zahteva mnogo strpljenja i preciznosti, a ponekad veće komade, ali prvo moram da nacrtam skicu, vodeći računa o tome da u nju može da se uklopi materijal. U proseku mi za sliku treba najmanje dve nedelje svakodnevnog rada od četiri do pet sati dnevno. Zahtevnije slike radim duže, i do dva meseca“. Premda neretko provede ceo vikend u svojoj radionici, radeći i po dvanaest sati dnevno, ističe da je od umora uvek veće zadovoljstvo kada uspe da ostvari ono što je zamislila.
Zgoda u nezgodi
Jelena Borovčanin za sebe kaže da nije po prirodi strpljiva osoba, ali da joj rad sa staklom pomaže da razvije ovu osobinu. No osim strpljenja, ključna za njen rad je inspiracija. „Najvažnije je da dobro uradim postavku, a nekad mi to ne polazi za rukom. Dešava se da do iznemoglosti crtam i brišem, i tada shvatim da treba da ostavim rad za neki drugi momenat. Stvaralački posao je takav – ne možete uvek realizovati ono što ste zamislili. Ali zato kada uhvatite pravi kreativni trenutak, znajući koliko je on poseban, u stanju ste da radite satima bez prestanka“.
Ima i onih dana kada joj neke objektivne okolnosti ne idu na ruku, ali se na kraju ispostavi da i to može biti podsticaj za nešto drugačije. „Za jednu sliku mi je ponestalo stakla i pošto nisam mogla da nađem istovetno, morala sam da se snađem sa drugačijim staklićima. Rezultat je bio odličan. Nekad se treba upustiti u improvizaciju, jer to može da vas dovede do novih, neočekivanih saznanja i iskustava, pa i veoma dobrih rezultata“.
Jelana Borovčanin zaista veruje da iz svega što se čoveku desi, uvek može da proizađe nešto pozitivno, pa i u slučaju kada vam razbiju staklo na kolima. „Sada, kada gledam svoje slike na zidu, toliko uživam u njima da zaboravim koliko sam se uzrujala kada sam onog tmurnog oktobarskog jutra zatekla krov svog automobila u delićima“.
decembar/januar 2017/18, broj 144/145