Naslov možda i nije najadekvatniji, ali lepo zvuči. Uostalom ni istoimeni film Tejlora Hakforda u kojem briljantni Al Paćino igra samog đavola, a Kijanu Rivs njegovog advokata, nije sasvim u skladu sa vatikanskom institucijom. Naime, od 1587. do 1983. godine postojao je u Vatikanu “đavolov advokat” čiji je posao bio da prilikom procesa kanonizacije dovodi u sumnju vrline kandidata za sveca. Danas kada sve brojniji diktatori širom sveta pokušavaju da se predstave kao sveci i bore se sa protivnicima koji žele to isto, oni dovode u muku sopstvene advokate koga da brane, a koga da osporavaju.
Prepustimo li putanji sunca redosled obasjavanja belosvetskih diktatora prvi koga ćemo ugledati je Kim Džong Un, severnokorejski neprikosnoveni vladar o kojem je upravo izašla knjiga Lorete Napoleoni (najpoznatije italijanske estradne ekonomistkinje, čije lucidne komentare povremeno prevode i kod nas), koja pokušava da iz magle propagandnih konstrukcija istrgne bar neke objektivne crte o spomenutom diktatoru. Unuk Kim Il Sunga, sin Kim Džong Ila, Kim Džong Un u 27. godini nasledio je presto zemlje koja ima nekih pet hiljada godina imperijalne slave i robovanja, ali nijednog razdoblja demokratije. To što je on najveći deo života do godinu dana pre preuzimanja vlasti proveo na mrskom Zapadu njegovom narodu ne smeta da ga obožava, pa bi ga verovatno i glasao ogromnom većinom, kad bi imao prilike za to. Autorka knjige postavlja retoričko pitanje – kakva je vrsta diktatora Kim Džong Un – i daje odgovor: “On je oličenje pragmatizma. Ostavio je svojim precima ideologiju i prihvatio principe realpolitike. Sledeća karakteristika ‘milenijalnog diktatora’ je razumevanje da živi u globalizovanom svetu u kojem komunikacija ima izuzetan značaj. I treće, izvrsno se snalazi u interakciji sa narodom, moglo bi se reći da je zaista voljen i da je to masovna pojava”.
Neočekivano deluje odlučna konstatacija autorke da Severna Koreja nije ni komunistička ni marksistička zemlja već da je “nesumnjivo duboko nacionalistička i desničarska”. “Ubeđena sam – piše Napoleoni – da Severna Koreja nema ni slučajno nameru da nuklearnim raketama gađa Njujork. Ona je samo htela da stavi do znanja da to može da učini. Tako jedino može olabaviti pritisak na zemlju i njenog lidera, budući da su svi slični diktatori i njihove zemlje uništeni jer nisu imali mogućnosti odmazde za nasilje nad njima”. U vreme vijetnamskog rata i bežanja mnogih mladih Amerikanaca od vojske, u OUN se vodio duel između američkog ambasadora koji je svim silama napadao diktaturu uz stradanja naroda u Severnoj Koreji. Korejski ambasador predložio je da se formira komisija koja će ustanoviti iz koje od njihovih dveju zemalja ima više političkih izbeglica. Do danas je Severna Koreja ostala nesumnjiva diktatura sa najmanje onih koji iz nje beže.
Nastavimo li putanjom sunca stiže se do Moskve gde stoluje još jedan diktator omražen u svetu i omiljen kod većine svojih sunarodnika. Zapanjen mnoštvom tekstova o Vladimiru Putinu kao najmračnijoj ličnosti današnjice, morao sam da zahrđalo znanje ruskog upregnem u potrazi za nekim od njihovih tekstova, ne kao potvrdu istine, nego kao korektiv laži protiv laži. FOM (Fond javnog mnenja) tvrdi (rezultati 21. januara) da 84 odsto stanovnika Rusije podržava svog predsednika. Dalji podaci govore da bi za njega glasalo u ovom trenutku 67 odsto, da bi za druge kandidate glasalo 21 odsto, dok je preostalih 21 odsto neopredeljeno. Neopredeljeni, na kraju, najčešće glasaju za onoga ko je već na vlasti.
“Najveću grupu pristalica diktatora Putina čine mladi” – to nije tvrdnja ruskih izvora nego National Geographic-a koju FOM pobija podacima da su mu najprivrženiji pripadnici generacije preko 45 godina starosti (69,8 odsto), dok je iz generacije mlađih samo 58 odsto za Putina. Muškaraca je 55 odsto, a žena 72 odsto naklonjeno diktatoru. Da svoj posao obavlja “хорошо” smatra 80 posto njegovih sunarodnika. Reporter sajta „This American Life“ iz Rusije pada u očaj što kada god upita nekog Rusa šta misli o Putinu dobija odgovore samo u superlativu i to tumači strahom da se iskaže istina.
U broju od 7. februara „Forein Affairs“ pod naslovom „Iznenađujući uspeh Putinove ekonomije“ piše da je: „Ruska ekonomija stabilizovana, inflacija (najgora boljka) obuzdana, a budžetski troškovi gotovo izbalansirani sa prihodima. Putin se sa dobrim argumentima bliži izborima i pokušava da dostigne Staljinov rekord vladanja, budući da je nedavno pretekao Brežnjeva sa njegovih 18 godina na vlasti. Rusija je preživela dvojni izazov pada cena nafte i zapadnih sankcija zahvaljujući strategiji da prvo, očuva što niži nivo zaduživanja i inflacije. Drugo, prestala je da garantuje nizak nivo nezaposlenosti i visokih penzija, što je omogućilo povećanje plata zaposlenih. I treće, favorizovala je privatni sektor gde god to ne škodi direktno državnim interesima. Ta strategija neće obogatiti Rusiju, ali će očuvati stabilnost zemlje i njene političke elite“.
Putanja sa istoka na zapad neminovno nas, u ovom nesistematskom pregledu, dovodi do Rečepa Taipa Erdogana. Prema Enciklopediji Britanika, na njega, kao i na ostale o kojima je ovde reč, primenjive su definicije: autokratije (koncentracija moći u jednom centru) i diktatora (autokratska vladavina u kojoj vlada služi volji jedne individue – diktatoru). Nema sumnje da je Erdogan posle neuspelog puča postigao ono što je san mnogim sličnim vladarima. Na primer, jednim potezom je smanjio broj zaposlenih u javnom sektoru i to za 120.000 činovnika – onih u koje nije imao poverenja. Pritvorio je oko 50.000 nepodobnih među kojima su najbrojniji novinari (još uvek ih se zvanično u zatvoru nalazi 150, po tvrdnji opozicije 350), advokati, intelektualci, NVO aktivisti… uspeo ja da referendumom promeni Ustav i obezbedi sebi vlast sve do 2029. godine. Ne samo da je u Turskoj najpopularnija politička ličnost, nego ga 66 odsto stanovnika Jordana, 59 odsto Tunisa, 55 odsto Palestinaca, pa čak i 15 odsto Izraelaca, smatra uzornim političarem.
Erdogan je još jedan od diktatora koji je vidno uspeo da ekonomski opravda svoju popularnost. Za njegove vlade (od 2003. do 2017.) prema podacima Svetske banke prosečna lična primanja građana porasla su sa 3.000 na 10.000 dolara. Broj onih ispod granice siromaštva pao je sa 23 na 2 odsto! Novoomasovljena turska srednja klasa je listom za njega. I kako kaže Asli Ozjurek (Özyürek), saradnica Maks Plank instituta: „Erdogan je harizmatična ličnost. Njega ko voli, voli ga svim srcem, a ko ga mrzi, mrzi ga takođe svim srcem. Teško je sresti nekoga ko ne gaji neko od ta dva snažna osećanja prema njemu“. Živim u uverenju da mi spadamo u naciju koja to najbolje razume.
Čarls Majer (Meyer), penzionisani sreski špijun iz Vašingtona, u intervjuu za „Nedeljnik“ (13. jul 2017.) pokušava da odgonetne „zašto Balkan nema lidere“, pa sam ustanovi da: „postoje izuzeci, naravno: Srpski predsednik Vučić uspeo ja da balansira između Zapada i Rusije…“ Protokolarnih pohvala srpskom predsedniku ima poprilično. Diplomati i političari hvale ga i tapšu pre svega zato što im je to u opisu radnog mesta, ali i zato što ne vide kome bi drugom, od onih koji žele vlast, mogli poverovati da će zasigurno biti u stanju da obezbedi funkcionisanje državnog aparata bolje nego aktuelni predsednik. Interes velikih sila i finansijskih institucija je da imaju na koga da se oslone i ko im neće kvariti račune na malom i zapuštenom, ali i obećavajćem tržištu. Kojim će sredstvima dotični to obezbediti podložno je floskuli – „stvar je te suverene države i njenih građana u šta niko nema prava da se meša“. Dakle, kestenje iz vatre vadite sami.
Bolesno ambiciozni a nedorasli krojenju istorije, političari u Srbiji gaje atmosferu paklene mržnje. Ekonomistkinja Danica Popović, čije tekstove čitam sa zadovoljstvom iako su moja stanovišta dijametralno suprotna, kaže umesno u jednom intervjuu NIN-u da „vlada Srbije nema viziju, da reaguje samo na pritiske pa je svake godine sve neprijatnije i po prvi put se plaši da će zauvek biti tako“. Istoričar Vasilije Krestić, neosnovano od svojih nacionalpolitičkih stavova, navodi da smo „ideološki i politički toliko ostrašćeni da ne pristupamo racionalno problemima…“ Problem Kosova je najilustrativniji primer. Ideja „unutršnjeg dijaloga“ je koliko cinična, toliko i politički domišljata da istera na čistinu sve one (pre svega iz opozicije) koji se kunu u proevropsku orijentaciju, a istovremano napadaju kao izdajnika svakog ko bi da preseče kosovski čvor.
Uspe li Vučić da skine Srbiji sa vrata taj kamen, a on to jedini može jer je bio deo vlasti koja je činila zločine na Kosovu, on će, voleli mi to ili ne, biti upisan kao najveća i najomraženija istorijska ličnost našeg vremena. Nije mi jasno koliko političara zaista veruje da je ostvariv ideal SPC da Srbija osvoji Kosovo bez njegovih stanovnika – Albanaca. Milošević je to pokušao – rezultat znamo. Danas se samo gomilaju spletke, mržnja, optužbe sa opsesijom da se zadrži ili preotme vlast, ali ne i da se ispred partijskog i ličnog interesa stavi interes građana. Tolerancija je nepoznata reč. Prosvetiteljsto je u Srbiji prerano zamenilo profiterstvo. Od kada je Milošević korumpirao pa zatim sasvim srozao Univerzitet, Akademiju, znanje uopšte – nijedna partija nije stavila sebi u zadatak da im povrati značaj. On je započeo „revoluciju ološa“ kako je to definisao Vidosav Stevanović, koja i danas traje. Pre par godina sam za Dan pismenosti video podatak da u Srbiji ima 162.000 totalno nepismenih i 1.350.000 onih koji nisu završili ni osnovnu školu. Ako se šta promenilo ne verujem da je na bolje. Ni njima, ni njihovim vođama to ne smeta, pa nije ni čudno zašto mračna strana politike sa lakoćom obezbeđuje sebi bar trećinu glasova, koliko je danas dovoljno da se večno vlada.
Nema nikakve sumnje da je sadašnji predsednik Srbije sklon autokratiji i diktaturi, međutim, čak i kad bi hteo on jednostavno ne bi mogao ostvariti severnokorejsku samopotčinjenost građana, niti unutrašnju stegu kakva vlada kod Erdogana u Turskoj. Haos političke mržnje najviše pogoduje političkom i drugom ološu koji cveta na internetu, ulicama… Ne zagovaram pomirenje vlasti i opozicije, Miloševićevaca i Đinđićevaca (ni jedni ni drugi nisu to više). Logično je i neizbežno da ima oprečnih stanovišta, međutim, kakvi god da su morali bi da postignu konsenzus bar na vitalnim pitanjima za državu i građane. U protivnom preostaje samo beznađe – vlast koja postepeno i neminovno gubi uticaj i opozicija, koja ga ne stiče. Većina diktatura o kojima pišem, za razliku od Srbije, ima bar jedan koristan pokazatelj – rast ekonomije i standarda građana. Divim se svima, naročito mladima, koji protestvovanjem pokazuju da se ne mire sa sa stanjem kakvo je. Oni će, verujem, doneti nešto novo.
Sunce i na ovoj mojoj metaforčnoj putanji od diktatora do diktatora zalazi na Zapadu. To šta Tramp pravi od Amerike može da se dopada samo onima kojima je moto da nekome crkne krava. Nesimpatično je američko busanje: „Ono što je dobro za Ameriku dobro je za ceo svet“, međutim sigurno je da ono što je loše za Ameriku ne može nikome doneti dobra. Još nijedna velesila nije ustupila svetski primat na miran način. Amerika ne tone, šta više ekonomski napreduje izuzetno uspešno, njen problem je što je drugi sustižu sa jasnim izgledima da je prevaziđu. Zato gubi nerve, vuče agresivne poteze, njen militaristički lobi pokušava da zauzda predsednika i gurne ga u neku ratnu avanturu. Mora se opravdati vojni budžet koji je za narednu godinu povećan sa 652 na 716, a sa sredstvima preko drugih ministrastava namenjenih vojsci čak 824,6 milijardi dolara. Postoji ekonomista, prof. dr Mark Skidmor sa Mičigen državnog univerziteta, koji je upregao svoje studente da sa njim kopaju po državnim papirima. Pronašao je, pa i publikovao (prošlog proleća) da je od 1998. godine američka armija napravila čak 21.000 milijardi dolara nedokumentovanih troškova. Sveta krava! To je toliko mnogo da liči na „fake news“, iako je potvrđuju i svedočenja visokih činovnika administracije. Tramp paradira nekim mini atomskim bombama za široku potrošnju. Ona Čehovljeva puška što se pojavi u prvom činu i neminovno opali u poslednjem – opominje!
Džordž Soros, bogataš koga svi mrze (prema izreci značilo bi da je on u pravu), nedavno je izjavio da Donald Tramp „izlaže planetu riziku nuklearnog rata… a od Amerike pravi mafijašku državu“. Ne sećam se da je ikada neki uticajan Amerikanac za bilo kog svog predsednika rekao nešto slično. Uočljivo je da američkog diktatora napadaju iste američke društvene strukture kao i ruskog u Rusiji – tajkuni, novinari, intelektualci, NVO…
Ako bi neko na osnovu ovog opisa stekao utisak moje pritajene naklonosti prema diktatorima, onda je to posledica samo moje neveštine i skučenog prostora na rasplaganju. Ukoliko teza u tekstu postoji, onda ona glasi da diktatura i neoliberalna ekonomija umeju vrlo lepo da se usklade. Uočeno je to još kada je Pinoče uz Fridmanovu pomoć oteo vlast u Čileu u kojem je potom procvetala ekonomija. Danas jedino u Srbiji ta sprega ne daje željene rezultate. Kolateralno želeo sam da pružim i svetski kontekst, da napravim rupicu na kopreni kroz koju će se videti malo i van našeg skučenog vidika.
Kad vođa najjače od bezbroj opozicija, ali upola slabiji od pobednika na izborima, ponavlja u nedogled da je on „većinska Srbija“, onda to zvuči kao predizborno hrabrenje samog sebe, ali i gubljenje kredibiliteta, jer svako, nažalost, zna da nije tako. Može njegova Srbija biti razumna, sposobna ili lepa ali većinska na žalost nije. Dopao mi se naslov sa sajta „Stanje stvari“ koji glasi: „Mrzim Đilasa, dakle postojim“ o predizbornoj aktivnosti SNS. Dopao mi se što je mirne duše primenjiv i u suprotnom pravcu – valja samo promeniti ime adresata. Opčinjenost Vučićem parališe svaku racionalnu akciju. Nazvati njegove pristalice „krezuba Srbija“ neće privući glasače niti Srbiji popraviti zube i pamet. Ne volim svrstavanje iako na dva mesta u Bibliji (jevanđelje po Luki 11:23 i po Mateju 12:30) piše doslovno: „Koji nije sa mnom, protiv mene je; ko ne sabira sa mnom, rasipa“. Nadam se da nisam jedini koji ne voli prvi deo rečenice, a rado bi da se njegov glas ne rasipa, samo kad bi imalo zašto.
Za kraj bih se ponovo, kao u prošlom tekstu, pozvao na Tina Ujevića, kome zavidim što je napisao ono što bih i ja rado: „Nije li nas dakle stid što smo daroviti a neplodni? /…/ peče me obaz i sve me boli što ipak pored svih zapreka, pored svih prejakih sudova i smrtnih opasnosti nisam ustao čak i u tuđini, jer je čitav svijet jedna kuća – da napadam na šovene, na buržuje, na džingoe (ratoborne patriote), na lažne intelektualce, na lažne proroke, na zavađače naroda, na slavitelje rata /…/ razrušimo granice mržnje i međašnike predrasuda: organizujmo legije nauke i duhovnog oslobađanja. Budimo jednom na koncu konaca ono što nijesmo nikada integralno bili, ali budimo to ovaj put: budimo ljudi!“
Otisak meseca za martovsko izdanje časopisa Biznis & finansije (ovo se desi kada je autor vredan pa porani čak mesec dana)