Close
/ Otisak / Zamka poklonjenih dohodaka
BiF Analize Čitajte B&F online

Zamka poklonjenih dohodaka

Milutin Mitrović on 22/01/2018 - 12:22 in Otisak, Slajder

This post has already been read 4567 times!

Ispostavilo se da će nacionalni izbori u Italiji i lokalni izbori u Beogradu pasti u isti dan – 4. marta ove godine. Osnovna karakteristika beogradske izborne kampanje je međusobno ujedanje i vređanje, a italijanske obećanja, bezgranična, lažna, neostvariva u ukupnom iznosu od preko 200 milijardi evra od izbora pa na dalje iz godine u godinu. O našima znamo, pa ću nabrojati glavna italijanska obećanja. Tri vodeće partije se nadmeću pa je demokratima glavni adut da će sve porodice sa decom dobiti posebne materijalne beneficije sve do dečijeg punoletstva, ako oni pobede. Berluskoni nudi penzonerima, ako izaberu njegovu partiju (njega ne mogu da biraju jer je krivično kažnjavan), da će minimalna penzija iznositi 1.000 evra, jak mamac jer 63,4 odsto penzionera prima manje od 750 evra mesečno. Pokret Pet zvezdica, neobuzdane mladeži predvođene komičarem i sajber guruom, ni manje ni više nego – bezuslovni osnovni dohodak (BOD) od 780 evra za svakog državljanina Italije.

E taj BOD (UBI – Unconditional Basic Income) bezuslovni osnovni dohodak i nejednakosti koje prikriva više nego što rešava, zapravo su tema ovog teksta. Najlakše bi bilo označiti ga kao vešt izborni mamac u zemlji koja ima izreku “dolce far niente” (slatko je ne raditi ništa) i shodno tome javni dug od 2.275 milijardi evra (Srbija 23,5) što je 132 odsto BDP te zemlje (Srbija ima dug u iznosu 64,6 odsto BDP-a). Nezgoda je, međutim, što u eksperimentalnoj formi taj socijalni korektiv već postoji u mnogo radnijim i finansijski ozbiljnijim zemljama.

Najradikalnija varijanta podrazumeva da svaki građanin stiče pravo na finansijsku podršku koja mu obezbeđuje osnovnu egzistenciju, a varijacija je bezbroj. Kako glavni ideolog, belgijski filozof i ekonomista, Filip Van Parijs, kaže: Pravo na BOD ima i surfista. Dakle, nije uopšte važno da li radi, ili se zamajava, da li ima neke prihode ili ne. Te svoje ideje Prajs je formulisao još 1995. godine u knjizi “Real Freedom for All” (Stvarna sloboda za svakoga). On dakako nije prvi kome je ideja sinula. Neočekivano, ali zagovornik je bio i Milton Fridman još osamdesetih godina, kada je insistirao da iznos UBI mora biti nedovoljan za preživljavanje kako bi korisniku stavio do znanja da mora malo i da radi.

Argumenti u korist BOD su: prvo, što bi on mađioničarski eliminisao kategorije nezaposlenih i siromašnih, čije postojanje u razvijenim drušvima jeste sramota. A pomenute kategorije su večno bila osnova za društvene pobune, pa i revolucije. Drugo, usvajanje BOD bi dovelo do fantastičnog pojednostavljenja čitave sfere socijale, desetine hiljada socijalnih birokrata preselilo bi se u primaoce BOD. Mnoge od postojećih socijalnih beneficija bi izgubile razlog za postojanje – (penzije, delom zdravstvo, porodični dodaci, naknada za nezaposlene…). Treće, novcem koji dobijaju korisnici bi mogli da započnu neki svoj posao ili da sebi plate školovanje, odnosno prekvalifikaciju (ako bi želeli da zarađuju više od garantovane sume).

Dakako, maštanje može da ide u nedogled. No, postoji i negativna strana. Pre svega ko bi imao prava na BOD? Državljani ili svi građani uključiv i one sa odobrenim trajnim boravkom – imigranti, pre svega. Ta prepreka se neće lako preskočiti. Recimo, šta sa osobama kojima jedan od roditelja ima državljastvo a drugi nema? U kojem će obimu BOD zameniti ostale oblike socijalne pravde? Šta će biti sa onima koji se rasipnčki ponašaju – propiju na početku, pa ostanu bez sredstava za egzistenciju pred kraj meseca? I opet ostaje nepregledno područje nagađanja. No stvar nije neosnovana, jer ima političku podršku i desnice i levice u razvijenim zemljama. Politička sloga nije česta i može bitno da menja odnose u društvu. Dakle, nije to više ono Kejnzovo maštanje (u knjižici “Economic Prospect for our Grandchildren” iz 1930. godine) kako će na kraju 20. veka radna sedmica verovatno iznositi 15 sati, automatizovane mašine će svesti na minimum ljudski rad, kako fizički tako i umni (!). Ne bih da upoređujem Kejnza i Branka Milanovića, ali ovaj drugi je vrlo temeljito obrazložio zašto roboti neće oteti ljudima posao, pa tako Kejnza postavio na noge kao Marks Hegela.

Iz mnoštva naslova novinskih, ali i pretencioznih stručnih tekstova izabrao bih dva najsvežija: “Svi luduju za osnovnim dohocima” i “BOD i Bitkoini se utrkuju”. Popularnosti doprinose dvojica poslovnih magova budućnosti Mark Cukerberg (Fejsbuk) i Ilon Mask (Tesla) koji svesrdno podržavaju ideju. Za razliku od njihove maštovitosti, MMF je nesumnjivo tradicionalan, pa ipak u oktobarskom “Fiscal Monitor of IMF” pretresa naširoko temu uz konstataciju da bi se smanjenje dohodovne nejednakosti za 5 Gini poena moglo postići povećanjem prosečnih plata za četvrtinu, što bi imalo fiskalnu cenu od 3 do 6 procenata BDP, zavisno od razvijenosti zemlje. Taj potez bi bio razumniji od uvođenja BOD-a koji, ako možda ima budućnost, onda je ona daleka.

Finska je najozbiljnije i najdalje otišla. Ona je eksperimentalno odabrala 2.000 osoba kojima je dodeljen BOD (560 evra mesečno) na dve godine i od rezultata praćenja njihovog ophođenja zavisiće budućnost projekta. Za sada su informacije na nivou ushićenja srećnih korisnika, ali se pravi rezultati očekuju tek naredne godine, kad ekperiment treba da bude zaključen. Finska je zanimljivija od Aljaske, na primer, koja još od 1980. godine ima svoj Permanent Fund Dividend program po kojem svaki punoletan građanin dobija dividendu od nafte koja se tu crpe, što je za prošlu godinu iznosilo ukupno 2.072 dolara po osobi. Eksperimenata, pa čak i programa ima po raznim zemljama, uglavnom bogatim. Švajcarska je, međutim na referendumu 2016. odbacila ideju bezuslovnog osnovnog dohotka i to sa 76,9 odsto glasova protiv. Istina njihov plafon solidarnosti postavljen je veoma visoko na 2.500 franaka mesečno (2.157 evra) za odrasle i još po 625 (539 evra) za svako dete.

Budući da BOD smatram podjednakom varkom kao i kriptovalute (nije slučajno da se međusobno bore za svetsku famu), to bih naveo da posle kopanja po mnoštvu razloga za i protiv, uprkos popularnosti koju je ideja stekla među ekonomistima, menadžerima i preduzetnicima kao alternativa za tradicionalnu socijalnu politiku, ostaje masa nedoumica. Radikalna transformacija socijalnog sitema, cizeliranog konfrontacijom poslodavaca i zaposlenih od kad industrijski rad postoji, predstavljala bi najveći finansijski hazarderski potez našeg vremena. Mogao bi to biti “slatki otrov”, kako ga je nazvala Anke Hasel, za tu temu autoritet, profesorka sociologije iz Berlina.

Treba biti ekstremno blagonaklon, pravi romantičar koji veruje samo u ljudsku dobrotu, pa ne videti skrivene opasnosti zanemarivanja rada i odbacivanja velikog dela ljudi iz procesa ekonomskog napretka. Imam puno naklonosti za socijalne ideje pape Franciska, naročito za njegovu tvrdnju da bez rada nema ni dostojanstva. Uostalom, daleko pre Pape, Karl Polanji, autor “Velike transformacije” je napisao: “Valja se setiti da je rad samo drugo ime za čoveka”. Dakako postoji i šarmantni Peter Grej (Gray), ugledni psiholog koji se pita zašto su ekonomisti opsednuti sa “Job Creation”. Što se ne bi pozabavili idejom o manje rada – i daje argumente za koje bi mu, da o tome nešto znaju, mnogi na Balkanu i Mediteranu podigli spomenike. “Dosta je bilo – kaže on – etike rada, okrenimo se etici igre” (zezanja, reklo bi se današnjim rečnikom).

Šta bi bilo kad bi bilo: najpre bi došlo do rangiranja građana na one kojima je nacionalna država dodelila sredstva i druge (imigranti, Romi, raseljana lica…) koji nisu nacionalno podobni da budu podržani. Nesumnjivo produbljivanje razlika. Sredstvima dovoljnim za preživljavanje (najčešće je reč o 500 do 1.000 evra) ne može se planirati i voditi perspektivan život – brak, kupovina stana, kredit teško da bi neko dao korisniku BOD-a, školovanje dece je misaona imenica jer, ako se krene tim putem “rasterećenja” države, nije daleko vreme kada će školstvo preći u skupe privatne ruke. Došlo bi dakle do rangiranja građana i među onima koji imaju državljanstvo. Sve to mnogo liči na proširenje američke prakse sa bonovima za ishranu (food bonds) – platimo ih da nam ne smetaju i da se bezopasno bune. Logično je stvaranje nedvosmislene podklase građana uz udar na socijalnu mobilnost. Jedna trećina mladih, koliko ih je danas nezaposleno, ostala bi trajno isključena iz napretka društva. Svako bi bio prinuđen da vodi brigu samo o sebi, pa i oni koji to nisu u stanju. Razne nepravde i etički primitivizam skorojevića bi ovladali sa osećanjem da su moralno čisti jer su platili “nesposobnima” da im ne smetaju. Bogati bi konačno mogli mirno da upravljaju svetom svodeći svetsko bogatstvo u sve manji broj ruku.

To je, dakako spekulacija, kao što je dobrim delom spekulacija i čitav trend kome, uveren sam, nije cilj humanističke prirode, nego racionalizovanje vladavine neoliberalnog nasilja. Niko ni slučajno nije kao mogućnost finansiranja projekta predvideo smanjenje opresivnog aparata (policija, vojska, doušnici…), koji je skoro nepotreban ako bi svi bili srećni. Kriminal je najvećim delom posledica socijalne nepravde.

Ne verujem u tvrdnje (bez upečatljive računice) da čitav postupak može biti gotovo na nultom trošku. Svaki projekat traži investicije. S druge strane tzv “helicopter money”, bacanje novca za spas banaka – 2.300 hiljada milijardi evra od početka krize, dokaz je da novca ima, ali i dokaz o tome kome on pripada. Ponajviše verujem Umbertu Eku, velikom poznavaocu ljudskih naravi, koji u jednoj kratkoj priči iz zbirke “Kako putovati sa lososom u koferu”, kaže: “Ako vam neko nudi nešto besplatno, odmah pozovite policiju”.

Čudi me da niko od onih koji se dublje tim bave nije povezao besplatni dohodak sa globalnom nejednakošću. Problem je koji se mora produbiti, ako bi BOD uspeo da se realizuje u širim razmerama. Naime, Toma Piketi u kapitalnom delu “Kapital u XXI veku” (treće poglavlje) pokazuje kako se individualne nejednakosti moraju pratiti i u kontekstu dinamike globalne nejednakosti. Branko Milanović je postao jedan od najcitiranijih ekonomista danas zahvaljujući upravo knjizi “Globalna nejednakost”. Ko se pozabavi makar samo Milanovićevim intervjuom na tu temu razumeće koliko je kompleksna problematika nejednakosti. Sem toga nejednakost je, čitajmo bar naše neoliberale, osnovna poluga na koju se dominantni ekonomski i politički sitem oslanja.

Sasvim sam svestan da u zemlji gde je prosečna plata 400 evra liči na naučnu fantastiku raspravljati o nekakvom bezuslovnom dohotku od dva puta više para na lepe oči. No kod nas, kod sirotinje uopšte, obećanja najbolje prolaze, jer je najlakše prevariti onoga ko sem nade nema ništa drugo. Pa ako se dovoljno upečatljivo ispriča kako je moguće usrećiti nezaposlene mlade, one koji su prestari da se ponovo zaposle a premladi za penziju, socijalne slučajeve, beskućnike… i to sa nula troškova po bogate, onda će to proći vrlo lako. Šta će nastati posle – to je druga priča. Radikalne ideologije imaju veliku privlačnu snagu za one koji su izgubili nade u funkcionisanje društva. A nije čudo, Orvel bi se postideo pred Terezom Mej koja je ustanovila Ministarstvo za usamljenost! Sve manje ljudi razume promene u svetu.

Iskustvo nam nameće predostrožnost. Jedan od najboljih dramskih pisaca današnjice, Ajad Aktar (Ayad Akhtar), Amerikanac pakistanskog porekla drma Brodvej novom dramom “Smeće” (Junk) o finansijskim bezočnicima. U jednom intervjuu, dramu dakako nisam gledao, definiše svoje odsustvo poverenja: “Nisam optimista, kada je u pitanju naša nacija, ni kada je ceo svet u pitanju. Nisam pun nade, jer sam sve uvereniji da će i moje nade neko komercijalizovati.” U takvom svetu možete li poverovati da bezuslovni osnovni dohodak nije prevara na štetu onih koji su se ponadali?

P.S.

Jedna čitateljka ovog mog teksta uputila me je na Tina Ujevića i njegov esej “El sentimento tragico de la vida” iz 1922. godine, kojim sjajni pesnik i mislilac razmatra opasnost gubitka prava na rad, što danas preti da bude uvedeno kao “beneficija”. Citiraću iz tog eseja samo deo jednog pausa:
“Vrijednost rada čovjek najbolje osjeća onda kada je lišen slobode rada. Koliko je tu izgubljenih ura i dana, patnji duše, neupotrebljenih korisnih sila, otrovne dokolice ispunjene crnim i opasnim mislima, izgaranja svoje ličnosti! Koliko je tu čovjek vremena izgubio za usavršavanje svoje duše, ljepotu svoga duha, bogatstvo svoje unutrašnjosti, ojačanje svoga mozga i protanjenje svoga živca! Oduzeti čovjeku moć i slobodu da radi i stvara, znači upropastiti ga, oteti mu najljepše nade i moći života, jer bogatstvo i plodnost nije u mrtvim stvarima, nego u životu, u čovjeku, u čovjekovu radu.”

Taj nadahnuti deo bez sumnje je nedostajao mom tekstu.

 

Otisak meseca koji će biti objavljen u našem štampanom izdanju za februar. 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *