Teško je doneti zdravorazumski zaključak o strategiji lidera svetskih sila vezanoj za situaciju u Siriji. Od početka građanskog rata mnoge zainteresovane države (koje i inače glume svetskog policajca) menjale su strane, pokazivale zube jedne drugima da bi potom tu grimasu razvijale u prijateljski osmeh, tako da niko zapravo ne može sa sigurnošću da tvrdi da li će uopšte doći od ozbiljnijeg sukoba između više zemalja i ko bi u njemu bio na čijoj strani.
To međutim ne znači da sukobi ne postoje. Oni su tužna realnost u Siriji i najviše ugrožavaju lokalno stanovništvo, ali čini se da o tome malo ko brine, pa čak ni oni koji su zbog navodnog trovanja građana gasom odlučili da izvedu napade na ovu zemlju, rizikujući tako ulazak u dublji konflikt sa onima koji se nalaze na strani sirijskog predsednika Bašara al Asada, kao što je Rusija.
Američki predsednik je naime ovog meseca naredio raketne napade na Siriju koje je ova zemlja izvela udružena sa francuskom i britanskom vojskom. Oči sveta bile su uprte u Rusiju iščekujući njenu reakciju i strahujući od pokretanja šireg svetskog sukoba, međutim SAD nije gađala značajne ciljeve niti ugrozila Ruse, a oni su odlučili da ne reaguju na ovu provokaciju. Povod za agresiju bio je navodni napad Asada hemijskim oružjem na stanovništvo Dume, pobunjeničkog sirijskog grada nad kojim već godinama pokušavaju da steknu kontrolu i zvanična vojska i pobunjenici, a za to vreme su obe strane bile optuživane za vršenje masakra, i to više puta. Od tada do danas, vojska je navodno uspela da osvoji centar grada a pobunjenici iz predgrađa redovno napadaju gusto naseljena mesta. Stanovnici Dume su bukvalno zarobljeni između dve vatre, a Crveni krst retko uspeva da se probije do njih sa potrepštinama. Sedmog aprila ove godine navodno je izvršen napad hemijskim oružjem od strane Asada na stanovništvo Dume, koji doduše još nije zvanično potvrđen ali je poslužio kao povod za Amerikance, Britance i Francuze da gađaju srce programa hemijskog oružja u Siriji. Ove zemlje uništile su tri cilja vezana za program oružja od kojih je najvažniji Centar za istraživanje i razvoj Barzah. Američka obaveštajna služba zaključila je da je taj centar bio uključen u proizvodnju i testiranje tehnologije za pravljenje hemijskog i biološkog oružja. Međutim, četiri američka zvaničnika rekli su Rojtersu da trenutno dostupne obaveštajne informacije ukazuju da su zalihe materijala za pravljenje hemijskog oružja u Siriji rasuta na mnogim mestima, daleko od te tri mete.
Američki mediji su podeljeni oko ovog incidenta – neki zdušno podržavaju slanje raketa u bliskoistočnu zemlju dok drugi smatraju da Donald Tramp postupa nezrelo i da bez potrebe provocira druge velike sile. Nezavisna novinarka Ranija Halek objašnjava da je sirijska vlada bila u dobroj poziciji početkom aprila i da ništa ne bi dobila hemijskim napadima a razloga za sumnju u ovaj zločin ima još: ni druga strana u ovom sukobu Džejš el islam nije naivna – ona je optuživana za etničko čišćenje, javna pogubljenja, sprovođenje žena zatvorenih u kavezima u ulicama, postavljanje civila kao štitova… Uoči navodnog napada hemijskim oružjem Džejš je dobio ponudu od Rusije da odustane od borbi i postane deo bezbednosnih snaga u Dumi, ali je odbacio ovaj predlog. Šta više, osim što su odbili saradnju, pobunjenici su lansirali rakete na Damask, uključujući i kasetne bombe. To je, piše dalje Halekova, dovelo do intenzivnog bombardovanja Dume od strane sirijske vlade tokom vikenda, što je bio pokušaj da se Džejš el islam natera na predaju. „To je postala matrica među pobunjenicima u Siriji: svaki put kada se nađu pred porazom, pojave se tvrdnje o hemijskom napadu“, tvrdi Ranija Halek.
Da li su to samo tvrdnje bez pokrića? Nemački mediji pak pišu da je napada bilo ali da su ga inscenirali teroristi – oni su navodno postavili balone napunjene hlorom na položaj komande „Islamske države“, kako bi, u slučaju da bude pogođen, mogli optužiti sirijsku vlast za napad hemijskim oružjem.
Amerikanci pak tvrde da se Asad u potpunosti okrenuo protiv svog naroda i da ne mari za žrtve već samo za svoj cilj – ponovno ujedinjenje zemlje.
No, ako ostavimo po strani dileme ko je kriv za sve ovo i vratimo se na ključno pitanje šta će biti sa Sirijom ako Asad povrati vlast nad celokupnom teritorijom, pošto se čini da je na putu da to uradi, nameće se gorak zaključak da će dobiti razorenu zemlju iz koje je tokom rata emigriralo više od pet miliona ljudi. Pretpostavlja se da će za obnovu zemlje biti potrebno između 200 do 400 milijardi dolara. Sirija je pre rata važila za jednu od najrazvijenijih arapskih država koja je imala značajan udeo visokoobrazovanog stanovništva i razvijenu ekonomiju u kojoj su se isticali sektori poput IT industrije koja se razvijala uprkos sankcijama zapada.
Dva stuba sirijske ekonomije bili su poljoprivreda i proizvodnja nafte koje su zajedno ravnomerno činile polovinu BDP-a. Poljoprivreda je zapošljavala četvrtinu radne snage međutim klimatske promene i pre rata su uticale na pogoršanje u ovoj oblasti. Od izbijanja građanskog rata 2011. propasti njene ekonomije doprinele su i sankcije Zapada ali i Arapske lige. Do jula 2013. godine sirijska ekonomija potonula je za 45 odsto, nezaposlenost je povećana pet puta a hiperinflacija je počela da divlja. Još uvek je teško proceniti potpunu štetu nastalu usled sukoba, jer ova zemlja još uvek nije bezbedno mesto za strane analitičare i eksperte, ali definitivno će ona biti velika. I pitanje je koliko će ovoj zemlji trebati da se vrati na predratni nivo i da li će se to ikada desiti.
Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.