/ B&F Plus / Kako izgleda razvojna vizija Srbije? Staje u dve reči – nema je
BiF Analize Čitajte B&F online

Kako izgleda razvojna vizija Srbije? Staje u dve reči – nema je

This post has already been read 423 times!

Za razliku od prosperitetnih evropskih zemalja kojima težimo, Srbija nema jasan i argumetovan plan razvoja šta su njeni ciljevi, niti politike koje do njih treba da dovedu u narednih, pet, deset ili dvadeset godina, iako je na to obavezuje zakon. Građani i privreda su prinuđeni da se o budućnosti sopstvene zemlje informišu preko izjava zvaničnika, ali podaci poput onih o jednocifrenoj stopi nezaposlenosti, nikad nižem fiskalnom deficitu i nikad višem nivou stranih investicija, ne mogu objektivno da se sagledaju izvan šireg razvojnog konteksta. Pri tom, poređenja se prave samo sa prošlošću, bez jasne vizije šta se želi postići u budućnosti, što podriva poverenje i negativno utiče na odluke o iseljavanju, privatne investicije i preduzetničke poduhvate.

Šta tačno Srbija želi da obezbedi svojim građanima? U narednih godinu dana, tokom sledećih pet, deset, pedeset godina? Šta su naši najvažniji ciljevi, na osnovu čega su određeni, kako ih sprovodimo? Za kakve poslove Srbija planira da školuje svoje mlade kako bi ih motivisala da ostanu ne samo u svojoj zemlji, već i u svom mestu?. Kakav je, na primer, razvojni plan za Leskovac? Da li će i posle deset godina u fabrikama koje sada subvencionišemo, mladi motati kablove, šiti čarape, sklapati delove za automobile i raditi druge, slabo plaćene poslove? Ili se za mlade planira drugačija budućnost, primerenija modernim poslovima i digitalizaciji o kojoj slušamo na svakom koraku – i koja više i nije budućnost, već svakodnevnica u mnogim evropskim zemljama?

Građani Srbije ne znaju šta su odgovori države na ta pitanja, niti da li ih država uopšte ima. Prinuđeni su da se o budućnosti zemlje u kojoj žive informišu isključivo preko medija, sakupljajući „froncle“ koje im plasiraju oni koji donose odluke. Sve što manje-više saznajemo jeste da nam je bolje nego što smo toga sami svesni, da nam je privredni rast „među najbržima u Evropi“, da će se decenijski san da plate u Srbiji dostignu 500 evra možda i ostvariti do kraja ove godine, da se strani investitori „otimaju“ o nas, da je nezaposlenost maltene u „slobodnom padu“…

Kada bi neko domaće preduzeće predstavilo potencijanom investitoru takav „razvojni plan i program“ kao što građani i privreda Srbije dobijaju informacije o tome šta su razvojni ciljevi zemlje, kako i za koje vreme ćemo do njih stići, jasno je kako bi se to strateško partnerstvo završilo. Svako ko uspešno posluje u Srbiji zna da mora da ima plan razvoja: gde je sada, gde želi da stigne, u kom periodu i koja sredstva mora da obezbedi da bi do tog cilja stigao u predviđenom roku. Nastojaće da koristi dobra iskustva drugih, ali zna da mu uspeh neće obezbediti puko prepisivanje njihovih poslovnih modela, jer posluje u drugačijim okolnostima.

Država nije preduzetnik niti to treba da bude, ali svaka zemlja koju danas doživljavamo kao propsperitetnu imala je i ima jasne razvojne ciljeve, dobro osmišljenje planove za njihovu realizaciju i što je podjednako važno – oni su dostupni javnosti.

Igre brojkama

Umesto ciljeva, u našoj javnosti cirkuliše gomila brojki koje, pritom, često navode na pogrešne zaključke jer se upotrebljavaju izvan kontesta koji je mnogo složeniji i neretko „prema potrebi“. Uzmimo za primer nezaposlenost, što je pitanje koje itekako interesuje građane ove zemlje, jer se direktno i višestruko odražava na njihov i život njihovih porodica.

Podatak koji se ponavlja iz meseca u mesec odnosi se na stopu nezaposlenosti u Srbiji. Stopa nezaposlenosti se meri prema broju nezaposlenih u odnosu na aktivno stanovništvo, za određenu starosnu grupu. Ukoliko kao starosnu grupu uzmemo sve radno sposobne građane između 25 i 65 godina, imamo podatak da je u prvom kvratalu 2019. bilo 11.4% nezaposlenih, odnosno da je od 2.842.600 aktivnih građana u radnom dobu bilo 325.100 nezaposlenih.

Kakav zaključak iz toga može da se izvede? Da li je to mnogo ili malo? Možemo li na osnovu tog podatka da steknemo sliku o tome za koliko Srbija želi da smanji nezaposlenost u narednih pet ili deset godina, te koji je to nivo nezaposlenosti neophodan da bi pogurao naš ekonomski razvoj sa dna evropske lestvice?

Ne možemo, iz više razloga. Stopa nezaposlenosti, pre svega, ništa ne govori o tome da Srbija ima 962.300 neaktivnih lica, koja ni ne traže posao, što je jedan od ključnih razloga za ekonomsko i društveno zaostajanje. Stoga se slika bitno menja ako kao indikator uzmemo stopu zaposlenosti, koja se računa kao odnos između zaposlenih i svih radno sposobnih stanovnika, određenog uzrasta. Za one starosti između 25 i 65 godina, ta stopa u Srbiji iznosi 66.2%, odnosno od 100 ljudi, više od jedne trećine ne radi. Primera radi, u Bugarskoj ta stopa iznosi 75%, što znači da na 100 radno sposobnih ljudi Srbija ima 10 zaposlenih manje nego Bugarska.

Ako bismo gledali samo stopu nezaposlenosti, lako bismo mogli da zaključimo da je u Srbiji bolje nego u Španiji, jer je kod njih ta stopa veća (13.4%). Ali Španija ima veću stopu zaposlenosti od Srbije, tamo od 100 radno sposobnih lica radi njih 70, odnosno više je aktivnih građana u radnom dobu nego u Srbiji. Ta razlika nije samo statistička „finesa“, već bitno utiče na kapacitete za ekonomski rast.

Naime, radno aktivno stanovništvo je resurs za razvoj, dok su radno sposobni, a neaktivni na tržištu rada rizik od produbljivanja siromaštva i ekonomskog zaostajanja. Prema tome, stopa nezaposlenosti može da se smanji i na 5% ako 200.000 radno sposobnih ljudi nakon višegodišnje bezuspešne potrage za poslom odustane da ga dalje traži i pređe u neaktivne, ali time se neće povećati zaposlenost niti produktivni kapacitet zemlje. Naprotiv, povećaće se rizik od rasta socijalnih razlika unutar države i ekonomskog jaza u odnosu na razvijenije zemlje.

Rad bez dostojanstva

Dalje, biti zaposlen i živeti dostojanstveno od tog posla nisu iste stvari. Stopa nezaposlenosti nam ništa ne govori o kvalitetu zaposlenosti, odnosno ona jednako tretira inženjera zaposlenog u uspešnoj informatičkoj firmi, profesora ekonomskog fakulteta, radnika koji radi „na crno“ u prodavnici za zaradu manju od minimalne, te nastavnika koji jednom nedeljno održi privatni čas detetu u komšiluku.

Indikatori Svetske banke ukazuju da je ranjiva zaposlenost, koja obuhvata neformalnu zaposlenost, neredovno plaćeni rad, pomažuće članove domaćinstva i određene kategorije samozaposlenih, u Srbiji jako visoka – iznosi čak 27% od ukupne zaposlenosti. Stoga, imajući u vidu stopu zaposlenosti, lako je izračunati da u Srbiji, od 100 lica, svega 49 je zaposleno na poslovima koji se sa sigurnošću mogu okarakterisati kao dostojanstveni, dok je taj odnos, na primer, u Bugarskoj 70 od 100. Ova razlika je jedan od najvažnijih razloga zašto Bugarska ima znatno viši BDP po glavi stanovnika nego Srbija. Da bi Srbija dostigla današnju Bugarsku u pogledu broja ljudi koji dostojanstveno mogu da žive od svog rada – a to je cilj kome bi trebalo da težimo u srednjem roku – njih bi moralo da bude za čak 40% više nego sada.

Isplanirana Evropa

Većina drugih evropskih zemalja, koje Srbija razvojno i želi da dostigne, ima definisane svoje razvojne vizije, koje određuju ciljeve i politike u oblasti demografije, regionalnog i privrednog razvoja, tržišta rada i obrazovnog sistema. Građani i privreda znaju šta da očekuju, mogu da iz godine u godinu prate napredak, i svesni su prioriteta u koje će država ulagati i koje će podsticati – te je i njima olakšano da donose odluke u okruženju koje je predvidivo i organizovano.

Evropska unija je još 2010. definisala zajednički strateški dokument šta su joj razvojni prioriteti do 2020. godine, kako bi postigla glavni cilj: pametni, inkluzivni i održivi rаzvoj. Da bi postavljeni prioriteti bili ostvarivi i merljivi, definisana su jasna kvantitatvna merila. Pre svega, da se dostigne nivo zaposlenosti od 75% i to onaj koji će biti zasnovan na znanju i digitalnim veštinama, zbog čega je predviđeno da se u istraživanja i razvoj ulaže 3% BDPa i učešće viskoobrazovanih među mladima poveća na 40%.

Veća društvena inkluzija treba da prepolovi broj siromašnih, odnosno da ih bude 20 miliona manje, dok je za održivost potrebno da se energetska efikasnost uveća za 20%, da obnovljivi izvori čine 20% ukupnih izvora energije, te da se emisija ugljen dioksida smanji za 20% u odnosu na nivo iz 1990. godine. Radi dostizanja navedenih ciljeva, definisano je sadam „vodećih“ politika koje se odnose na inovacije, zapošljivost mladih, digitalnu agendu, efikasnost resursa, industrijsku politiku u doba globalizacije, nove veštine i borbu protiv siromaštva.

Svaka članica EU sledi ovaj strateški pravac u odnosu na sopstvene mogućnosti, pa su, recimo, Holandija, Danska i Švedska podigle lestvicu zaposlenosti na 80%, dok je ona u Hrvtaskoj spuštena na 63%, a u Rumuniji na 70%. Osim prilagođavanja zejedničkih ciljeva dinamici nacionalne ekonomije, članice EU uporedo mogu da sačine sopstvene planove razvoja koji će istovremeno obezbediti prosperitet njihovim građanima i doprineti realizaciji evropske agende. Tako je, na primer, Irska veoma studiozno razvila projekat „Irska 2040“, i u okviru njega „Nacionalni planski okvir do 2040“, kao i prateći desetogodišnji investicioni plan koji podržava ostvarivanje ciljeva definisanih u planskom okviru.

„Nacionalni planski okvir do 2040“ je rezultat javne diskusije koja je trajala četiri godine, počev od 2014. kada je objavljen nacrt „Mapa puta“, da bi nakon konsultacija sa građanima, privredom i stručnim grupama iz različitih oblasti, finalna verzija bila pretočena 2018. u nacionalni plan razvoja.

Imamo zakon, nemamo plan

Da li naša država ima dokument koji bi makar „ličio“ na pomenute planove razvoja? Imamo „Strategiju razvoja Srbije do 2020“, koja je kao i mnoštvo drugih strategija svoj razvojni put završila u fioci. Tokom poslednje dve decenije neprestano se gomila broj „strateških dokumenata usklađenih sa standardima EU“ ali koji često nisu međusobno usklađeni jer ih iz Evrope prepisuje „svako za sebe“, a mi i dalje ne znamo koji je to naš put kojim ćemo stići u evropsku budućnost.

On ne može da se poistoveti sa procesom evropskih integracija. Usklađivanje sa uslovima EU koji su raspoređeni u 35 pregovaračkih poglavlja i čiji se napredak prati na godišnjem nivou – to nisu razvojni ciljevi, a često ni politike, već mehanizmi i principi, mahom zakonodavni, administrativni i institucionalni, koje Srbija mora da ispuni kako bi zadovoljila standarde EU. Oni jesu potreban, ali ne i dovoljan uslov za sprovođenje ozbiljne razvojne politike. Srbija mora sama da odredi svoj razvojni put, poštujući evropsko zakonodavstvo i vrednosti.

Pored toga što bez takvog plana teško da možemo računati na brži ekonomski rast i razvoj, njegovo donošenje je i zakonska obaveza. U članu 6. Zakona o planskom sistemu, „Plan razvoja“ se definiše kao hijerarhijski najviši, dugoročni dokument razvojnog planiranja Republike Srbije, koji za period od najmanje deset godina usvaja Narodna skupština, a na predlog Vlade. Ovaj plan mora da sadrži prioritete u razvoju na nacionalnom i na nivou regiona, kao i smernice za njihovo ostvarenje. Takođe, nalaže se da prilikom izrade plana mora biti urađena analiza koja će pokazati koji su to najveći razvojni potencijali Srbije i kako se oni mogu najbolje iskoristiti u aktuelnim trendovima na međunarodnom tržištu.

Izrada takvog dokumenta, koja bi pritom morala i da potraje, nije još ni na vidiku. U međuvremenu, donose se krupne odluke sa dugoročnim posledicama, kao što je novi investicioni plan do 2024. godine o kojem, opet, isključivo preko medijskih vesti saznajemo da će „promeniti lice Srbije“, ali ne i na osnovu čega su definisani prioriteti koji se pominju u izjavama zvaničnika, niti kakvim bi ciljevima oni trebalo da doprinesu.
Srbiji je, umesto neracionalnog trošenja novca, liste „lepih želja“ i upotrebe samo onih statističkih podataka koji bi trebalo da nas uvere kako ka njihovom ispunjenju koračamo u „čizmama od sedam milja“, neophodan jasno definisan plan razvoja, sa ciljevima koji su realni i međusobno usaglašeni.

Jer, nije moguće ostvariti dinamičan privredni rast, bez promene u strukturi zaposlenosti. Nije moguće promeniti strukturu zaposlenosti, bez promena u obrazovnim programima i bez podsticanja privatnih investicija. Nije moguće podstaći privatne investicije, bez sigurnijeg i predvidivijeg poslovnog okruženja. Nije moguće dostići te ciljeve bez pažljivog proračunavanja koliko nam je za to potrebno ljudskih i finansijskih resursa.

A kako su ta sredstva ograničena i nije moguće postići sve ciljeve odjednom, potrebni su nam jasni i realni prioriteti šta treba da uradimo za pet, a šta za deset i više godina. Uz to, moramo da definišemo kako ćemo objektivno meriti postignute rezultate i da uspostavimo mehanizme koji će obezbediti da ti rezultati budu dostupni javnosti.

Tekst je prvobitno objavljen u oktobarskom broju #166 časopisa “Biznis & Finansije”

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close