Home TekstoviB&F Plus Predrag Đurić, epidemiolog: U borbi sa pandemijom zakazale su države, a ne građani

Predrag Đurić, epidemiolog: U borbi sa pandemijom zakazale su države, a ne građani

by bifadmin

„Na zdravstvo se gleda prvenstveno kao na potrošača i traži se način da se smanje troškovi. A ono nije, niti sme da bude delatnost koja se rukovodi zaradom, kao što to ne smeju da budu ni prosveta i nauka. Tek kada razumete u kakvom je položaju zdravstvo, možete i da shvatite koliku žrtvu su, u borbi sa pandemijom, podneli zdravstveni radnici. A uprkos tome, izuzetno su potplaćeni“, ističe Predrag Đurić, prvi doktor medicinskih nauka u oblasti javnog zdravlja na Univerzitetu u Novom Sadu, koji trenutno rukovodi projektom pomoći Evropske unije u Ukrajini.

Narušavanje kvaliteta života

B&F: Iako države popuštaju karantinske mere, građani su svesni da se situacija još nije vratila u normalu. Kada možemo očekivati „povratak na staro“?

Predrag Đurić: Pre nego što odgovorim, moram da naglasim da za situaciju u kojoj se nalazimo nisu krivi građani, koji su se često prethodnih meseci nalazili na „optuženičkoj klupi“. Za tragične razmere pandemije krive su države koje su svesnim zapostavljanjem zdravstva, prosvete i nauke, i odbijanjem da ulože značajna sredstva u pripremu za pojavu eventualne pandemije, dovele do aktuelne situacije. Imajući to u vidu, povratak na staro bio bi najgori scenario. To bi značilo da države nastavljaju da se neodgovorno ponašaju prema svojim građanima.

BiF: Kako bi se to odrazilo na njihov svakodnevni život?

Predrag Đurić: U tom slučaju, građani će opet snositi posledice nesposobnosti sopstvene države – svi ćemo platiti cenu za ono za šta nismo bili odgovorni. Ta cena, osim ekonomske, značiće i usvajanje novih navika i drastično narušavanje kvaliteta života. Očigledno je da sapun i zaštitna maska, kao i samoizolacija kad je nužna, malo koštaju države i da će se one radije opredeliti za njih nego za korenite promene društva.

BiF: Da li se takve tendencije prepoznaju i u nastupima nadležnih u Srbiji?

Predrag Đurić: Nažalost, i od naše vlasti samo slušamo o ekonomskim merama i smanjivanju mogućnosti da dođe do novog talasa zaraze. Oni ne govore o otvaranju novih bolnica, masovnoj proizvodnji zaštitne opreme i medicinskih sredstava na principu kontinuiranosti i održivosti, ili o drugačijim prioritetima u budžetu i ulaganju u zdravstvo, prosvetu i nauku umesto u naoružanje ili tromu birokratiju.

Nepoverenje u državu

B&F: Kako biste na osnovu dosadašnjih događanja u svetu u borbi protiv pandemije ocenili poteze naše države u pokušaju da se izbori sa koronavirusom?

Predrag Đurić: Naša država je dočekala pandemiju ni više ni manje spremna nego većina drugih. Možda smo imali više respiratora od nekih drugih, a manje kapaciteta za testiranje, podjednako malo zaštitne opreme, višak demonstracije sile, a manjak partnerskog odnosa i poverenja između građana i države. Ono što neke države imaju, a Srbija nema, su izgrađene institucije koje su u službi građana. U takvim zemljama građani imaju poverenje u državu i njene institucije, pa veruju u preporuke stručnjaka iz institucija.

No, tamo gde se vlast osvaja, a državne institucije se tretiraju kao partijski ili rođački plen, gde pri svakom kontaktu sa institucijama građanin biva ponižen, tu poverenje građana u državu izostaje. Samim tim i mere se ne predlažu nego nalažu, a građani ih doživljavaju kao još jednu u nizu kazni i poniženja.

BIF: Da li je pandemija definitivno potvrdila da je naš najveći problem to što već decenijama gomilamo strategije, a i dalje se ne zna šta su prioriteti u razvoju društva?

Predrag Đurić: Mi već dugo imamo problem u određivanju prioriteta. Danas svako selo ima crkvu, a u školama nema tople vode i sapuna. Prave se megalomanski nacionalni stadioni, a kada zatreba karantin, građani se smeštaju u napuštene kasarne.

Zdravstvo se nalazi veoma nisko na listi prioriteta vlasti. Jedan od razloga za to je činjenica da su efekti ulaganja u zdravstvo, a posebno u javno zdravstvo, uglavnom vidljivi tek posle niza godina, ili nisu vidljivi u javnosti uopšte ukoliko se ne desi neki tragičan događaj poput pandemije.

Potrebna nam je iskrena reforma zdravstva

B&F: Kada se analiziraju problemi u našem zdravstvu, to često izgleda kao začarani krug u kome se više ne zna šta su uzroci a šta posledice. Šta su po Vašem mišljenju ključni nedostaci, koji lančano proizvode druge probleme?

Predrag Đurić: To što nije bilo iskrenih reformi. Kadriranje u zdravstvu decenijama se ne rukovodi profesionalnom izuzetnošću i vizijom, već uglavnom lojalnošću i podobnošću. Uz to, zdravstveni sistem je poznat po svojoj rigidnoj hijerarhiji, opet zasnovanoj često na položaju moći, a ne na znanju. Dalje, nedostaju vizija i jasna strategija razvoja, uz čvrstu volju da se reforma sprovede. Bojim se da su kapaciteti Ministarstva zdravlja i drugih relevantnih institucija limitirani kada je u pitanju sposobnost da se sprovedu reforme.

Konačno, položaj zdravstva diktiran je i divljim kapitalizmom kojem svedočimo poslednje tri decenije. Na zdravstvo se gleda prvenstveno kao na potrošača i traži se način da se smanje troškovi. A ono nije, niti sme da bude delatnost koja se rukovodi zaradom, kao što to ne smeju da budu ni prosveta i nauka.

Tek kada razumete u kakvom je položaju zdravstvo, možete i da shvatite koliku žrtvu sada podnose zdravstveni radnici. A uprkos tome, izuzetno su potplaćeni.

Karantin nije uvek najbolje rešenje

B&F: Imajući u vidu sve te slabosti na koje ukazujete i da su zdravstveni sistemi nespremni dočekali pandemiju, da li su rigorozne mere karantina bile jedini način da se zaraza suzbije?

Predrag Đurić: Potpuni karantin je nesumljivo najefikasnija mera, ali je u isto vreme i najbesmislenija, jer uskraćuje osnovni smisao životu – slobodu kretanja, društvene interakcije, rada. Ali, kada države dočekaju pandemiju nepripremljene, malo im mogućnosti preostaje osim da liše slobode svoje građane.

Cilj bi trebalo da bude pronalaženje optimalne mere između potreba pojedinca i rizika koje one nose kada se odlučuje o tome šta je neophodno da se uskrati od tih potreba, a šta ne. Čini mi se da nismo u potpunosti na pravom putu. Olako se zabranjuju neke aktivnosti koje realno ne nose sa sobom značajan rizik – recimo individualna šetnja, vožnja bicikla i slično. U isto vreme, dozvoljavaju se mnogo rizičniji segmenti života – rad u kolektivu, kupovina u prodavnicama, stajanje u redovima, politički skupovi.

Mogli smo uvesti i jednostavnije mere kao što su proširenje pešačkih i biciklističkih staza, prelazak u potpunosti na onlajn kupovinu i na rad od kuće kao pravilo gde god ne postoji potreba za direktnim kontaktom sa klijentom. Povećanje broja vozila u javnom prevozu, a smanjenje dozvoljenog broja putnika je još jedna takva mera.

B&F: Zašto takve mogućnosti, iako su racionalnije, nisu iskorišćene?

Predrag Đurić: Mislim da je razlog za to odrođenost onih koji propisuju mere od svakodnevnog života. Čini se kao da oni, zato što su imali posebne dozvole za kretanje i smatrali svoj posao bitnijim od drugih, nisu bili u stanju da posmatraju život očima prosečnog građanina.

I Evropa u problemima

B&F: Do nedavno su razvijene evropske države bile sinonim ne samo za jake ekonomije, već i za kvalitetne zdravstvene sisteme. Međutim, s obzirom na broj zaraženih i preminulih, naročito u pojedinim evropskim zemljama, ta percepcija se donekle promenila. Šta se tamo desilo?

Predrag Đurić: Teško je u potpunosti verovati dostupnim brojevima jer ih različite zemlje različito prikupljaju i iskazuju. Totalitarne države manje iskreno saopštavaju stvarne brojeve, a lakše uskraćuju slobode svojim građanima. U razvijenim društvima, pak, vlast svoje građane makar formalno poštuje i boji ih se.

No, činjenica je da je broj preminulih u nekim zapadnoevropskim zemljama visok. To je samo naizgled iznenađenje, kada se zna da vlade tih, kao i većine drugih država, prvenstveno vode računa o najimućnijem sloju i njihovim pravima i povlasticama. Za taj sloj društva, kome neretko pripadaju i vladajuće strukture, postoje paralelni, privatni sistemi i zdravstva i obrazovanja.

Na sve to, i politika štednje koja se sprovodila posle ekonomske krize iz 2008. ostavila je negativne posledice po zdravstvo u Evropi. Tako su Španija i Italija, posebno pogođene krizom, manje ulagale u zdravstvo, a slično se desilo i Velikoj Britaniji, mada iz delimično drugačijih razloga.

Integracija privatnog i javnog zdravstva

B&F: Posle ovako dramatičnog iskustva za koje još ne znamo kakve će biti konačne posledice, da li je realno da se više radi na boljem povezivanju privatnog i javnog zdravstva u sistem koji bi učinio usluge istovremeno dostupnijim i delotvornijim?

Predrag Đurić: Ja sam pre skoro dvadeset godina počeo da se zalažem za integraciju privatnog zdravstva u sistem zdravstva u Srbiji. Mislim da oblik vlasništva ne bi trebalo da bude faktor koji će nekoga postavljati u privilegovan položaj. Položaj neke ustanove bi trebalo da zavisi isključivo od kvaliteta usluga koje ona pruža, a svakom građaninu bi trebalo da bude omogućeno da bira onog lekara i ustanovu koja najbolje zadovoljava njegove potrebe, bez obzira na njegov materijalni status i na to da li je ta ustanova u privatnom ili javnom vlasništvu. Uloga države je da postavlja visoke standarde, da pomaže njihovo sprovođenje i da ih kontroliše.

Sjedinjene Američke Države su primer zemlje u kojoj se u zdravstvo ulaže najviše, ali je dostupnost lečenja ipak privilegija bogatih. S druge strane, poznati su primeri Kube i socijalističke Jugoslavije, koje su uspevale da, uprkos relativno malim ulaganjima, stvore veoma stabilne i kvalitetne zdravstvene sisteme.

Apatija – boljka savremenog društva

B&F:Kao neko ko je bio direktor Jedinice za operativna istraživanja Lekara bez granica u Briselu i Luksemburgu, kako objašnjavate to da u ovolikoj poplavi medijskih informacija o posledicama Kovida-19, neke zemlje se uopšte ne pominju, kao da su ljudi tamo potpuno nebitni?

Predrag Đurić: Nejednakosti koje u današnjem svetu rastu velikom brzinom, još su očiglednije u načinu na koji se odnosimo prema bolesti, patnji i siromaštvu. Sredinom prošlog stoleća ceo svet je s pažnjom pratio svaku vest koja je dolazila sa vijetnamskog ratišta, iz Bijafre, Angole, ili iz područja pogođenih glađu. Danas se ta percepcija potpuno promenila. Obični građani su dovedeni u situaciju da strahuju za sopstvenu egzistenciju, jer sve teže mogu da zarade za onovne životne potrebe. Svrha medija se takođe svela samo na trku za profitom.

Stoga, mi već godinama ne obraćamo nikakvu pažnju na tragične ratove u Siriji i Jemenu, na dugogodišnji rat u DR Kongu, terorizam širom podsaharske Afrike. I kada su, pre nekoliko godina, Liberija, Gvineja i Sijera Leone bile pogođene smrtonosnom epidemijom ebole, kod nas se o tome jedva izveštavalo, tek na nivou kratke vesti. Slično je bilo i kada se tek pojavio Kovid-19 u Kini. To je bilo tamo negde daleko, nešto što se dešava drugima. Tek kada se u Italiji, tako popularnoj turističkoj destinaciji i kolevki evropske civilizacije, desilo nešto slično, uključio se crveni alarm.

Siromašne zemlje još teže pogođene pandemijom

B&F: Da li je u ovom trenutku moguće predvideti posledice pandemije u najsiromašnijim zemljama, kao što su afričke države?

Predrag Đurić: Teško je proceniti potencijalne posledice po zemlje sa najmanje razvijenim zdravstvenim sistemom. Tu treba imati u vidu i da je praktično nemoguće dobiti odgovarajuće podatke. Međutim, jasno je da su mogućnosti za zbrinjavanje najteže obolelih u takvim zemljama male i da one teško mogu da se izbore s pandemijom bez pomoći bogatijih zemalja. Globalna solidarnost je u prvom momentu izostala, ali ubrzo nakon toga stvari su počele da se menjaju, posebno kada je u pitanju Evropska unija. Ipak, dodatni problem koji se tu javlja je i opasnost da pomoć koju nude neke druge zemlje van Evropske unije bude zloupotrebljena u geostrateškoj preraspodeli snaga, čemu upravo svedočimo u Srbiji.

Potrebna ozbiljnija priprema za nove zdravstvene krize

B&F: Ako pretpostavimo da nam se u bliskoj budućnosti opet može desiti neka ovakva pandemija, šta svaka država može da preduzme da bi je dočekala bolje pripremljena?

Predrag Đurić: Države bi morale konstantno da budu spremne za ovakvu mogućnost, kao što su se pre 50-60 godina ozbiljno pripremale za potencijalni nuklearni rat. Tada smo i mi pravili atomska skloništa, imali civilnu zaštitu…

Dakle, moramo prihvatiti činjenicu da pandemija može da se dogodi bilo kada i bilo kome. Zato nam je potreban veći broj zdravstvenih radnika i drugačiji menadžment u zdravstvu, kompetentan i spreman da se nosi sa izazovima, a u isto vreme i nezavisan od vlasti.

Osim ulaganja u zdravstvo, moramo se pozabaviti i obrazovanjem. Današnji obrazovni sistemi prvenstveno imaju za cilj školovanje kadra „za tržište“, što možda jeste u interesu poslodavaca, ali bi za celokupno društvo bilo bolje da obrazuje građane koji mogu da odgovore izazovima. Dakle, škole bi trebalo da posvete više pažnje stvaranju radoznalih građana širokog znanja, koji umeju da prepoznaju i koriste činjenice zasnovane na dokazima. Takvi građani postaju partner državi, zajedno se i odgovorno suočavaju sa prolemima, uključujući i ovakve situacije kao što je pojava pandemije.

Moguća rešenja

B&F: Šta bi bile mere koje ne bi ostavile tako katastrofalne ekonomske posledice kao što se sada desilo?

Predrag Đurić: Što se tiče ekonomije, nove tehnologije bi mogle pomoći da se ublaži udar neke nove pandemije. Dakle, trebalo bi da rad od kuće postane pravilo a ne izuzetak, da se poslovna putovanja organizuju samo u izuzetnim okolnostima, a prevozna sredstva dizajniraju tako da se smanji broj putnika, a poveća prostor. Sve javne službe trebalo bi da pređu na onlajn poslovanje, kao i prodaja robe. Potrebno je predvideti i mnogo više prostora za rekreaciju.

Dodatno, ogromne nejednakosti između uskog sloja najbogatijih i svih ostalih su neodržive. Oni koji su se u epidemijama pokazali kao ključni – zdravstveni i prosvetni radnici, naučnici, novinari, zaposleni u komunalnim službama i u direktnoj prodaji, kao i umetnici, po pravilu zarađuju neuporedivo manje od onih bez kojih se, čini se, može.

Ne bi bilo loše ni pristupiti analizi našeg načina života. Sada se pokazalo da nisu društvene mreže otuđile ljude, već je to učinio celodnevni rad, prečesta poslovna putovanja, usredsređenost na zaradu. Sve češći zahtevi za smanjenje broja radnih sati na 15 ili 20 nedeljno čine se sve realnijim. Ne ekonomistima je da pronađu način kako, na nama je da postavimo ciljeve.

Marija Dukić

broj 173, maj 2020. 

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar