Državnici i centralne banke se zaklinju kako će učiniti sve da u aktuelnoj krizi uspostave finansijsku stabilnost i spreče sunovrat privrede. To isto smo slušali i posle prethodne finansijske krize. Niko od njih se nije uzbudio što su loša rešenja za tadašnju krizu uticala na smanjenje životnog veka u mnogim zemljama, jer su ljudi umirali – od očaja. Stoga bi broj ljudi koji dostignu dugovečnost i očuvaju zdravlje i u poznim godinama bio mnogo bolje merilo napretka nego rast BDP-a.
Da li je bruto društveni proizvod (BDP) definitivno prevaziđen kao osnovno merilo ekonomske razvijenosti i uspeha nekog društva? Da li BDP može da prepozna dobitke ali i skrivene gubitke digitalizacije, objasni posledice degradacije životne sredine ili da zaustavi sve izraženiju nejednakost?
Primera radi, ubrzani razvoj veštačke inteligencije i robotike, a sa njim i rast produktivnosti uvećavaće BDP. Ali takav razvoj će u isto vreme sve više remetiti tržište rada i ostavljati sve veći broj ljudi ne samo bez posla, već i bez osećaja da imaju svoju ulogu i smisao u društvu, piše Endrju Skot, profesor ekonomije na Londonskoj poslovnoj školi za portal „Project-syndicate“.
Sa posledicama koje iza sebe ostavlja pandemija, ova i mnoga druga pitanja o tome šta je to zaista napredak i čime se meri kvalitet neke privrede i uspeh pojedinog društva postajaće sve prisutnija.
Što je stanovništvo zdravije, to bolje po BDP
Godinama unazad, ekonomisti predlažu brojne druge indikatore, koji bi po njihovom mišljenju mogli objektivnije da izmere napredak u nekom društvu nego što je to rast BDP-a. Jedan od njih ima veliki broj pristalica, a odnosi se na broj očekivanih godina zdravog života (healthy life expectancy – HLE).
To je indikator koji je običnim ljudima mnogo razumljiviji, jer se tiče svih nas. Pored toga, predloženi indikator već meri mnoge faktore koje bruto društveni proizvod ne uzima u obzir.
Izrazito zagađena životna sredina, veoma loši i riskantni uslovi na radnom mestu, sve veći socijalni jaz i produbljavanje siromaštva svakako nisu preduslovi za dug, zdrav život. Nauka je, takođe, došla do mnogo dokaza da pojedinci koji se osećaju ispunjeni i veruju da njihov život ima smisao uglavnom žive duže i duže ostaju zdravi.
Šta više, što je prosečan životni vek u nekom društvu duži i pojedinci uspevaju da ostanu relativno zdravi i u starosti, to je bolje i po bruto društveni proizvod te zemlje. Baš kao što porast BDP-a omogućava da se unaprede resursi u zdravstvu, tako i zdravo stanovništvo diprinosi rastu bruto-društvenog proizvoda.
Genetika odgovorna tek za četvrtinu toga kako ćemo stariti
Ali ako bi se ovaj indikator uzeo kao mera ekonomskog i društvenog napretka, onda to nameće ogromnu odgovornost onima koji rukvode državom. Nauka je dokazala da naša genetika čini tek četvrtinu faktora koji utiču na to kako ćemo stariti. Sve ostalo tiče se uslova života, a to znači u velikoj meri i politika koje određuju okruženje u kojem pojedinac živi i radi.
Iz toga proizilazi da bi vlade imale zadatak da stvore okruženje koje bi pogodovalo što većem broju ljudi da mogu preduzeti mere koje bi poboljšale njihovo zdravlje i šanse za dugovečnost.
Starenje ne mora biti samo trošak
Takvo opredeljenje bi promenilo i način na koji se u društvu doživljava starenje. U zapadnim zemljama, gde je trend starenja stanovništva trenutno najizraženiji, demografija pre svega služi za procenjivanje koliko raste broj starih i kojom brzinom, te kako će to uticati na već preopterećene zdravstvene i penzione sisteme.
Ali ako kao indikator uzmemo očekivani broj godina zdravog života, onda se menja i ugao gledanja – najvažnije postaje pitanje kako starimo? Ako se usredsredimo na to pitanje, onda se menjaju i prioriteti u ekonomskim programima.
Kao osnova ekonomskog i društvenog napretka uzima se zdravo stanovništvo, a onda je cilj da se dostigne što veći broj pojedinaca koji će živeti duže, očuvati zdravlje i biti produktivni i u starosti. Na taj način, starenje ne bi predstavljalo isključivo ekonomski trošak kao što se ono sada doživljava, a u mnogim zemljama to jeste realnost.
To, međutim, zahteva zaokret u ulaganjima. Ako se insistira na dugovečnosti i očuvanju zdravlja u što dužem vremenskom periodu, neophodna su daleko veća ulaganja ne samo u zravstveni sistem, posebno preventivu, nego i u obrazovanje, uslove rada, zaštitu okoline i druge faktore koji presudno utiču na kvalitet života u zajednici.
Može se umreti i od očaja
Posle finansijske krize 2008. godine, državnici i drugi kreatori ekonomske politike zaklinjali su se kako će učiniti „sve što je potrebno“ za stabilizaciju finansijskog sistema i oporavak BDP-a. Svi smo bili svedoci da su usledili ogroman pad produktivnosti i razorne posledice po gubitak radnih mesta, kao i rastuća neizvesnost, što je sve zajedno usporilo i privredni rast.
S druge strane, ni državnici ni centralne banke se nisu uzbudili oko izveštaja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) da je zbog posledica finansijske krize počela da opada dužina života u mnogim zemljama.
Kovid-19 je ogoleo do koje mere se štedelo na ulaganjima u javno zdravstvo i kakvu to cenu može da ima, te u krajnjoj liniji koliko zdravstvena „paraliza“ može da zaustavi sve – ne samo ekonomiju već i celokupan život. Sada se ulažu do sada neviđeni iznosi u spasavanje ekonomije i pokušaje da se zaustavi survavanje BDP-a, ali ništa od toga neće imati efekta ako zdravstvena kriza potraje duže.
Sami ekonomisti su izneli mnogo dokumentovanih dokaza da su posledice prethodne krize i njihovo loše rešavanje izazvali mnogo preranih smrti. Ljudi su umirali – od očaja. Neizvesnost koju je za sobom ostavila prethodna kriza, a koju će sadašnja višestruko uvećati preti da dobijemo bolesno društvo i kada se nađu efikasne terapije za Kovid -19.
Današnji mladi treba da dožive starost
Svedoci smo da danas sve češće umiru ljudi srednjih godina. To upućuje da se pitanje dostizanja dugovečnosti odnosi na sve faze ljudskog života, a ne samo na starost.
Stoga od posledica Kovida-19 još više zabrinjavaju procene zdravstvenih stručnjaka da, na primer, u jednoj ekonomski veoma razvijenoj Velikoj Britaniji, tek jedno od petoro dece ima šanse da doživi dugovečnost i očuva zdravlje i u poznim godinama.
Olako zaboravljamo da oni koji su danas mladi i za koje kažemo da su budućnost planete, sutra bi trebalo i sami da dočekaju tu budućnost kao stari i po mogućstvu što zdraviji i vitalniji ljudi.
Izvor: Project-syndicate