Home Blogovi Zlatno doba korupcije

Zlatno doba korupcije

by bifadmin

Kada je pandemija kuge nastala 165. godine nove ere i potrajala punih 25 godina odnoseći povremeno čak 2.000 ljudi na dan, Marko Aurelije je bio komandant danubijanskog limesa i u tom svojstvu zadužen da se hrve sa bolešću. Bio je jedan od retkih koji je tada vodio dnevnik (pod naslovom “Sebi samom”). I on i dnevnik postali su značajni delom zbog rečenice: “Najstrašnija zaraza je korupcija, gora nego bilo koja infekcija, jer doživotno zagađuje ljude.” Marko Aurelije slovi za izrazitog intelektualca među rimskim imperatorima, a do naših vremena dospeo je postavši jedna od najosporavanijih istorijskih ličnosti u Americi u vreme vladavine Ronalda Regana i neoliberalizma. Njegova sentenca da su “porezi cena civilizacije” bila je osporavana kao da ju je izrekao neko od uticajnih tadašnjih senatora, a ne državnik od pre skoro dve hiljade godina. Razum bode oči, jer ne zastareva.

Da Aurelije nije baš preterivao potrudio se da dokaže latinista Lućano Pereli u knjizi “La corruzione politica nella antica Roma” uz uočljivu tendenciju da je republikansko uređenje umnogome doprinelo bujanju korupcije. Bilo je gotovo nemoguće uraditi bilo šta ukoliko se ne poseduje “preporuka”, a to znači da je plaćen mito pravoj osobi u lancu korupcije.

Preraspodela u prilog kapitala, a ne građana

Skok od antike do našeg vremena olakšao nam je Branko Milanović prikazom knjige “Zlatno doba Kine” Juen Juen Ang, profesorke sa Univerziteta u Mičigenu  o paradoksu ekonomskog buma i korupcije. Ona je definisala četiri tipa korupcije: sitne krađe, naknada za ubrzanje procedure, teške krađe i naknada za pristup velikim projektima. Njena je teza da tek ovaj poslednji vid – teške krađe – ima pozitivno dejstvo na ekonomski rast time što ubrzava administrativno i političko donošenje odluka o velikim projektima. Logično je da u taj krug mora biti uključen veliki broj osoba od kojih odluke zavise i koje su u stanju da opstruiraju gradnju sve dok se ne udovolji njihovim zahtevima. Očito je da Milanović samo informiše čitaoce, sumnjajući u uverljivost teze.

Prema konstataciji Transparency International osnovni cilj korupcije je da javna sredstva usmeri ka privatnim ciljevima, čime ruši međusobno poverenje, slabi demokratski sistem, sputava ekonomski razvoj, favorizuje nejednakost, socijalne podele i siromaštvo, te utiče i na ekološko unazađivanje sredine. Podložni su joj javni službenici, političari, sponzori, rodbinski kontakti i dakako korporacije. Bez izuzetka javlja se svugde gde postoje sredstva i interesi koji omogućavaju da se pod okolnostima povoljnijim od legalnih prelivaju javna sredstva u privatni sektor. Korupcija se odvija u senci, budući da je protivzakonita, i pored političara, biznismena i medija uključuje vrlo sofisticirano i bankare, advokate, agente finansijskih sistema i nekretnina – ukratko sve koji su u prilici da “privatizuju društvena sredstva”. Drugim rečima isti onaj proces koji se u tzv. socijalizmu odvijao legalnom preraspodelom, u kapitalizmu služi očuvanju tog sistema i to nelegalnim putem, krijući preraspodelu u prilog kapitala, a ne građana.

Na korupciju ode 5% svetskog BDP-a

Krize, ekonomske, zdravstvene i koje god bilo, kao i ratovi, od hladnog do ograničenog intenziteta, idealna su prilika za tu vrstu preraspodele. Bilo bi interesantno videti makar kompjutersku simulaciju ekonomske efikasnosti kapitalizma kad bi mu se ukinule te adrenalinske injekcije javnog novca koje sve učestalije izbijaju kao neka viša sila. Ne tvrdim da je kapitalizam sinonim za nepoštenje, ali je nedvosmisleno plodno tlo za njega. Valja se prisetiti Branka Horvata i njegove podacima potkrepljene tvrdnje da su u doba samoupravljanja industrijski kriminal i korupcija bili svedeni na minimalne dimenzije. Radi se o dva sistema u kojima je ovaj drugi sasvim sigurno zasnovan na čvršćim moralnim principima.

Ukupna suma na koju je svet ucenjen da je plaća kao “reket” svetskoj korupcionaškoj mafiji spada u one upečatljive – 2.600 milijardi dolara godišnje prema podacima World Economic Forum-a. To je 5 odsto svetskog BDP i poređenja radi valja navesti da je svetski prosek izdvajanja za obrazovanje ukupo 4,2 odsto BDP. Dakle, na korupciju ode godišnje više novca nego na obrazovanje sve dece na svetu. Ne bi se moglo reći da baš niko ne obraća pažnju na taj pogibeljni raskorak. Od OECD do G7, svi drže neke sastanke i diskutuju, ali su mere koje donose bez ozbiljnih efekata. U Brisbejnu je 2014. godine održan sastanak G20 na kojem su rezimirani rezultati promena od 2010. godine i konstatovano da se “promene dešavaju u poželjnom pravcu”. Bilo bi cinično pitati: u poželjnom pravcu za koga?

Procenat za ministre

U vreme nesvrstanosti partijski funkcioner Marko Bulc izrazi želju da prisustvuje postavljanju kamena temeljca za luku koju će graditi jugoslovenska preduzeća u jednoj afričkoj državi. Povedu ga, dakako, daju tome i poseban politički značaj, i veče pred svečanost vidi Bulc kako hrpe novca razvrstavaju i stavljaju u luksuzne kožne tašnice pravljene specijalno za tu priliku. Pita on o čemu se to radi. Objasne da je jedna za ministra, druga ša potpredsednika vlade i tako redom, a sadržaj je njihov procenat – korupcija. Bulc je bio jedan od onih komunista za koje je Crnjanski1 onim svojim prečanskim dijalektom rekao: “Pustite vi komunistama da veruju u poštenje, a mi da gledamo od čega se živi”. Pobunio se i rekao je da u tome ne želi da učstvuje. Objasnili su mu da su lokalni političari vrlo osetljivi pa bi moglo da se desi da ceo posao propadne ako ministar i ostali smatraju da ih vređa odluka političara da bojkotuje svečanost. Ukratko: posao je obavljen na obostrano zadovoljstvo.

To je anegdota, no istina velikih razmera izgleda drugačije. Generalno te istine koje profesorka Juen Juen Ang svrstava u pozitivne pokretače ekonomskog rasta, opisane su u ovom tekstu. 

Brana, ali ne korupciji

Idealna prlika za analizu je korupcionaški skandal pri gradnji brane koja treba da spreči česta plavljenja Venecije. Kao Mojsije, zato je i dobila ime po njemu, treba da razdvoji more pred Venecijancima i omogući im da ležerno šetaju ulicama kraj kanala i kada plimni talas dosegne tri metra. Obavilo bi se to jednim od najgrandioznijih infrastrukturnih objekata u istoriji Italije. Kada je plima 1966. godine premašila rekord od 194 santimetra i napravila grdne štete trgovinama, zgradama i gradu, doneta je odluka da se više ne odugovlači nego nađe rešenje koje će biti ne samo dugoročno nego i večito.

Tako je nastao projekat Mosè (Mojsije), koji se zapravo “krčkao” sve do 1984. godine, što znači da je neko nešto radio, proračunavao, projektovao, lobirao, eksperimentisao i dakako primao platu za to. Cena projekta se uvećavala nesmetano uvek preko nivoa inflacije pa je sa početnih 3,44 milijadri porasla na do sada verifikovanih 5,4 milijarde (za 60 odsto!), a do iduće godine, kada treba da profunkcioniše, dostićiće verovatnih 7 milijardi evra. Decenijama pratim zbivanja u Italiji i ne znam ni za jedan projekat koji u završnici nije ispostavio račun znatno veći od najvećih prognoza.
Veliki posao bez konkursa

Javni tužilac Stefano Anćiloto je definisao: “Mojsije je precizan sistem korupcije… ucene su plaćane čak i kada je korumpirani javni službenik prestao da radi na tom poslu, odnosno kada je korumpirani političar izgubio formalnu funkciju u regionu, jer takav ostaje uticajan i koristan za druge poslove… Odlično organizovan i infiltriran u sve pore, Mojsije je postao integrisan kao jedinstvena kompanija korumpiranih i koruptora. Od 1.250 miliona prve tranše uplate države nepunih 50 odsto nije otišlo na konkretne radove na terenu, nego na račune uskog kruga pojedinaca. Istina, to je faza kada se najviše ulaže u izradu i razradu projekta, međutim kako sudije navode, retko gde taj iznos prekoračuje 30 odsto. I jedna bitna karakteristika: gotovo nijedan posao nije ponuđen preko konkursa, nego direktno na ruke. Otuda je među kasnije uhapšenima hrpa svastika, braće, drugova iz detinjstva itd.

Da bi se sprečile manipulacije formirana je “mreža kolaudatora” – onih koji proveravaju tačnost izvedbe i troškova. Njihova cena u poslu kojim overavaju da je sve po zakonu iznosila je 26 miliona samo za šefa grupe. Osatali su sitne marke. Đuzepe Kaća, opštinski savetnik Venecije na saslušanju u sudu izrekao je: “Samo jedan deo otišao je na finansiranje radova, dok je drugi, ne manje značajan, otišao na finansiranje nečega drugog… Čitava operacija Mojsije vođena je procedurama koje će obezbediti najkolosalniji ikada viđen transfer javnog novca u privatne džepove”.

Kućni pritvor u vili

Iako je dosije ove afere prepun zanimljivih, koji put burlesknih zapleta i raspleta, ipak za jedan opšti prikaz valjalo bi ga prekratiti skokom na sam finale procesa. Đankarlo Galan, tadašnji predsednik regije Veneto, bez čije saglasnosti, pa čak i organizacionih sposobnosti, ne bi bilo ove grandiozne pljačke, inače ekonomista koga je Berluskoni uveo u politiku i postavio prvo za ministra za turizam i ugostiteljstvo (tako je sebi uspeo da kupi jeftino jedan mali hotel), a kasnije za ministra za kulturu gde istina ništa nije “privatizovao” ali mu je to otvorilo vrata da postane predsednik regije Veneto i sa te pozicije da bude i predsednik Konzorcijuma Venecija Nova, što mu je donosilo prihod od milion evra godišnje čak i kada se na projektu ništa nije radilo.

Njegov zamenik u Konzorcijumu postao je sudija bilansnog suda koji se bavi kontrolom svih prihoda i rashoda velikih firmi i to sa “honorarom” od 300.000 evra godišnje, a drugi zamenik mu je bio regionalni savetnik za infrastrukture regije Veneto uz 200.000 evra godišnje “prihoda na osnovu pozicije”. Tako se nizao lanac od 153 osobe, među kojima je i jedan policijski pukovnik, koje su završile pred sudom pod optužbom za korupciju.

Prvopotuženi Galan osuđen je “drastično” na 2 godine i 10 meseci kućnog zatvora, tako da je samo 78 dana istrage proveo zaista u zatvoru, uz obavezu da nadoknadi 2,5 miliona evra konzorcijumu što je deo mase od 15 miliona evra, koju su svi optuženi ukupno morali da plate. Šta više, vila u kojoj je Galan provodio kućni zatvor, ostala mu je u vlasništvu iako je napravljena novcem i upotrebom radne snage koja je radila na brani Mojsije.

Pandemija kao plodno tlo za korupciju

Što se brane tiče, sasvim je moguće da ona proradi iduće godine i tako šteta ne bude slična zastrašujućim brojnim arhitektonskim kosturima širom Italije koji podsećaju na zadivljujuće mega projekte koje je najvećim delom finansirala EU, a koji nikada nisu dobili nikakvu funkciju, jer su pare pokradene pre završetka poslednje faze.

Šta temu korupcije čini aktuelnom u ovom trenutku? Pandemija. Ogromne pare koje EU i ostale makrodržave nameravaju da ulože u oporavljanje i ekonomski procvat od Brisela preko Vašingtona, Pekinga, Tokija i sitnijih igrača, podjednako su ogroman izazov za buduće korupcione skandale – možda čak više nego ikada. Postalo je jasno da korupcija nema niti će steći dovoljno efikasnu branu koja će sprečiti njeno nadiranje. Govori se ponajviše na šta će biti trošene impozantne količine para, ali malo reči ima o tome da te pare treba spasavati od finansijskih glodara, koji gamižu sa svih strana. Transparency International već barata cifrom da je do kraja marta u sektoru zdravstva korupcija izazvala štetu od 500 milijardi dolara u svetu. Po podacima UNODC – Službe UN za suzbijanje kriminala u zdravstvu – prosečno na korupciju ode između 10 i 25 odsto ukupnih investicija i to najvše pri kupovini opreme.

Kolika je nesrazmera pozitivnih i negativnih tendecija najuočljivije je iz suočvanja podataka o stotnama milijardi koje su u doba pandemije već “isparile” zahvajujući korupciji, i podatka da je posebno za istraživanja vakcine protiv korona virusa u SAD izdvojeno 700 miliona dolara iz javnih fondova, u Britaniji 20 milijardi funti i u EU 47,5 miliona evra na teret budžeta. Milostinja!

Jasno je da se očekuje da će privatni sektor uložiti daleko više, budući da će, ukoliko do vakcine uspe da se dokopa, postati basnoslovno bogatiji. Pa ipak, to bar otkriva da preraspodela u korist korupcije ima daleko privilegovaniji položaj.

Još deblja koverta

Jedino gde se pokušaji limitiranja nepoštenja vidljivi jeste Indija, čija je vlada uvela “hotline for citizens” gde građani mogu da prijavljuju apoteke i trgovine koje prodaju lekove znatno skuplje nego što su preporučene cene. To etički primamljivo zvuči, ali je jasno da se odnosi na maloprodaju, a najveći poslovi se obavljaju pre toga.

Zdravstvo je prosto dušu dalo za korupciju od glave do pete. Koliko je samo anketa u kojima građani iznose činjenice da bez “plavog koverta” nije moguće dobiti termin za operaciju bez desetine meseci čekanja. Dakle, od te početne instance pa nadalje, pretnja nad životom stvara atmosferu “adrenalinskih cena”, kada se ne pita pošto je. Novac, bar onih 1.800 milijardi evra koje izdvaja Brisel, teško da ima neki drugi način da se pojavi, sem da se za toliko EU zaduži kod privatnih banaka. Dakle teoretski jednoga dana se cela Evropa može naći na kolenima pred poveriocima koji traže jasnu identifikaciju svog vlasništva, odnosno prava, koja smatraju da im tim putem pripadaju. Za to vreme će se mediji zabavljati izmišljanjem bedastih priča kako Bil Gejts, Soros i slični zajedno truju Sulejmana Ugljanina, podmećući mu zatrovane antivirus maske.

Ozbiljnije i opasnije su tendencije da se amosfera haosa i panike pretvori u politički nasilno menjanje društvenih odnosa – i pandemija i korupcija idealan su povod za to.

Korupcija kao marketinški alat

Sastanak na vrhu EU od 19. jula, kada je Viktor Orban održao lekciju holandskom premijeru Ruteu, pretvoren je u Mađarskoj u trijumf njihovog pemijera ne samo nad Holanđaninom, nego i nad tendencijama da se evropska kapa počne krojiti iz više epicentara. Orban čvrsto veruje da je u stanju da Višegradsku grupu proširi i od nje napravi jako desno krilo Evropske unije. Na vlast u Mađarskoj je došao pod parolom bespoštedne borbe protiv “crvenog terora” i korupcije. Podsetilo me je to da je znatno pre njega, tačnije 1973. godine general Augustino Pinoče izveo državni udar, ubivši legalnog predsednika države, Salvadora Aljendea, u predsedničkoj palati, kao i 1.200 do 3.200 političkih protivnika po raznim sabirnim centrima. Kasnije je sudski ustanovljeno da je broj ubijenih i nestalih porastao na 17.000. Likvidirani su svi ozbiljni politički i “poslovni” konkurenti.

Sve je to izvedeno pod parolom otpora crvenom teroru i korupciji. Sedamnaest godina kasnije, nakon demokratskih izbora, Pinočeu je suđeno za zla koja je počinio, za nasilje i korupciju, ali ga je senatorski imunitet spasao zatvora, prebegao je kod svoje saveznice Tereze Mej u Britaniju i tek pred samu smrt odobreno mu je da se vrati u Čile. Posebnost čitave te operacije je u tome što je general i diktator imao snažnu podršku američkog predsednika Niksona, Kisindžera i izuzetnost da je desna (neoliberalna) ekonomska elita Milton Fridman, Hajek i čitava čikaška škola operativno vodila operacije “ozdravljenja” zemlje. Danas operacije tih razmera nisu moguće, ali ambicije diktatora postoje i najlakše se skrivaju pod plaštom efikasnosti čvrste ruke u borbi protiv korupcije. Naravno, isključivo nepoštena ekonomija nije moguća, jer je ne bi ni bilo, ali je moguća preraspodela pod njenim uticajem. Ono klasično i bespoštedno: bogaćenje bogatih i siromašenje siromašnih.

Milutin Mitrović 

Foto: leo2014, Pixabay

  1. Uveren sam da sam citirani deo pročitao negde kod Save Kosanovića, ali nikako mi nije uspelo da to pronađem i citiram izvor. Prema tome može mi se verovati na reč, a i ne mora. []

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar