Pre sedam godina, Nenad Blagojević je uradio nešto o čemu mnogi maštaju ali se nikada ne odvaže da to zaista i urade – napustio je siguran posao i počeo da piše za sopstveni sajt. Tražeći interesantne preduzetničke poduhvate i živopisne sagovornike za portal „Priče sa dušom“, proputovao je skoro celu Srbiju. Budući da je turizmolog po struci, odlučio je da svoja iskustva sa ovih putovanja pretoči u vodič pod nazivom „50 najlepših mesta u Šumadiji“. U njemu ne predstavlja samo klasične turističke atrakcije, nego i autentična a široj javnosti nepoznata mesta, kao i nesvakidašnju gastronomsku ponudu Šumadije, poput prasećih bajadera.
Bif: Kako ste došli na ideju da napišete vodič kroz Šumadiju?
Nenad Blagojević: Kao dete provodio sam sve školske raspuste u selima mojih roditelja – Guberevcu kraj Kosmaja i Gornjoj Trešnjevici pod Rudnikom. Kasnije, dok sam studirao, posećivao sam ih svakog vikenda, da bih konačno 2017. godine u Trešnjevici otvorio turističko-novinarsku agenciju.
U međuvremenu sam postao licencirani turistički vodič. Vodeći francuske turiste po Šumadiji dobio sam ideju da sva ta skrivena „mesta sa dušom“ predstavim u knjizi, u kojoj su obrađene tri šumadijske opštine: Aranđelovac, Kragujevac i Topola. Potom sam uspostavio saradnju sa Turističkom organizacijom Aranđelovca i Gradskom turističkom organizacijom Kragujevca, gde se takođe, osim na sajtu „Priče sa dušom“, može kupiti ovaj vodič.
Bif: Šta biste našim čitaocima preporučili da obavezno obiđu u tom kraju?
Nenad Blagojević: Turističke agencije u Šumadiji nude uglavnom klasične turističke atrakcije, kao što su Orašac, Oplenac, Šumarice… No, moj favorit su mesta i specijaliteti koji bi se dopali prosečnom građaninu, umornom od slušanja istorijskih priča a odlučnom da se zaista odmori. Recimo, to su nesvakidašnje pite od paprike i kačkavalja u Aranđelovcu, zatim restoran u Bukoviku koji jedini nudi praseće bajadere, srednjovekovni manastiri u Stragarima koji nisu poznati širokoj publici, egzotično selo Lužnice sa velikim bazenom i zoo-vrtom, francuska pekara u Kragujevcu i mnoštvo drugih zanimljivosti. Dodatno sam, za potrebe vodiča, intervjuisao i lokalce iz Topole, Aranđelovca i Kragujevca, koji su mi otkrili 25 njihovih skrivenih kutaka.
Bif: Šta biste izdvojili kao najveće turističke potencijale Srbije?
Nenad Blagojević: Radeći kao novinar za emisije namenjene francuskim televizijama, ali i kao turistički vodič, shvatio sam da stranci kod nas dolaze zbog prirode, sela, domaće hrane, neposrednih ljudi, odnosno zbog duše koju imaju stanovnici Balkana. S druge strane, domaći turisti više vole luksuzan smeštaj sa bazenima na selu.
Naš najveći turistički potencijal, po mom mišljenju, su sela i seoski turizam, odmor u prirodi, Dunav, Tara i planine. Akcenat stavljam na seoski turizam jer tamo turisti mogu da se uključe u život meštana, da se hrane isto kao i lokalci, da budu deo domaćinstva barem na nekoliko dana…
Novi svetski trendovi pokazuju da moderni evropski turista sve manje želi skupe hotele, vodiče koji nose zastavice i pričaju šablonsku, napamet naučenu priču. Budućnost je u autentičnosti i kreativnom, lokalnom pristupu turizmu.
Bif: Kakvi su naši kapaciteti za ovu vrstu turizma?
Nenad Blagojević: Prošle godine smo imali situaciju da etno-sela i smeštajni i ugostiteljski kapaciteti nisu mogli da prime sve one koji su želeli da dođu. To se desilo sa domaćim gostima, zbog korone. Zamislite tek šta bi se desilo sa desetinama hiljada Kineza ili drugih turista kada bi istovremeno nagrnuli u sva ta sela?
Bif: Čini se da će mnogi naši sugrađani i ovog leta odmor provoditi u Srbiji. Kako zadovoljiti one turiste koji pod letovanjem podrazumevaju obavezno kupanje u moru?
Nenad Blagojević: Imamo mi lepe reke i jezera, ali ta vrsta turizma je tek u povoju. Pored vode još uvek nema uređenih plaža sa spasiocima, a da biste se provozali po Dunavu potrebno je uglavnom da rezervišete ceo brodić, a to košta i do 200 evra po danu.
No, dobar primer preduzetništva u turizmu na lokalu je „Golubac iz brodića“, odnosno mladi profesor Jovan sa kojim možete obići Golubačku tvrđavu sa reke, po pristojnim cenama, u turi na srpskom i engleskom. Takvih mikro preduzeća nam treba više. Ne bi odmoglo ni kada bi se kraj svake reke nalazila poneka mala agencija koja nudi rafting na licu mesta, interesantne aktivnosti, degustacije, vinske ture… I naravno, kada bi lokalci govorili bar jedan jezik pored srpskog.
Verujem da ćemo se, kada prođe pandemija, više okrenuti u tom smeru i početi da koristimo sve potencijale koje nam je dala priroda.
Bif: Pošto ste pomenuli pandemiju, svima mrsku ali ipak nezaobilaznu temu, možete li nam reći kako je ona uticala na Vaš posao?
Nenad Blagojević: Ja sam u leto 2017. godine otvorio turističku agenciju specijalizovanu za posetioce koji govore francuski jezik, najviše za Francuze, ali i za Švajcarce, Belgijance, Kanađane, Tunišane… Posao je lepo išao, sve do marta prošle godine, kada je sve stalo.
Moje kolege vodiči koji su se bavili samo tim poslom ostali su bez dinara, jer je potražnja pala za 100 odsto. Srećom, kako sam uvek smatrao da treba imati dva posla, taj prvi sam privremeno zatvorio, ali su mi ostale „Priče sa dušom“, sa kojima sam nekako pregurao prethodnu godinu. Ono što mi trenutno najteže pada je ograničeno kretanje, zbog čega sada deo intervjua radim telefonom a ne kao ranije, na licu mesta.
Ali nije sve tako crno – ova godina mi je donela nov projekat, vodič o Šumadiji, za kojim vlada veliko interesovanje.
Bif: U Vaš posao spada i pronalaženje neverovatnih životnih priča, kakve retko možemo čitati u drugim medijima. Kako vam to polazi za rukom i strepite li da će u jednom trenutku inspiracija „presušiti“?
Nenad Blagojević: Parafraziraću stihove pesme iz filma Balkan ekspres: „Nemoj da brigaš, brigaš, život se stara, dok bude ljudi, biće i para“. Tako je i sa mojim pričama. Dok je ljudi, biće i kreativnosti, i preduzetnika, i vrednih i talentovanih osoba, a samim tim i „Priča sa dušom“.
Za ovaj posao najbitnija je sposobnost da zapazite neobične ljude i njihove sudbine i projekte. I srećna okolnost da čitaoci umeju da prepoznaju spontanost kojom nastaju takve priče.
Što se tiče ovih drugih, sponzorisanih, koje mi donose prihode, u njihovom slučaju je najbitnije imati meru. Čak i kada sam imao na stotine ponuda za objavljivanje priča, ipak sam se opredelio da taj broj ne prelazi 50-tak na godišnjem nivou. Jer, da ih je više, one bi izgubile i smisao i čitaoce, a ovako su dozirane na kašičicu, i sa dušom.
Ni sam ne znam kako, ali uspeo sam da uklopim posao i emocije, i da živim od posla kroz koji se vodim predosećajem.
Bif: A sada jedno pitanje koje kopka sve novinare – kako uspevate da nagovorite ljude, koji sve više zaziru od medija, na intervjue?
Nenad Blagojević: U početku nije bilo jednostavno nagovoriti one kojima dobro ide posao da svoja iskustva podele sa čitaocima, jer u tome nisu videli interes. Ali, polazilo bi mi za rukom kada bih im objasnio da svojom pričom mogu motivisati druge ljude da naprave nešto slično.
Sada, posle sedam godina rada, mnogi moji novi sagovornici već znaju za „Priče sa dušom“, a neki čak, neskromno ću reći, i žele da se prvo pojave kod mene jer znaju šta posle toga mogu da očekuju.
Ima i onih koji ne shvataju ovu vrstu predstavljanja i marketinga. Vremenom sam, doduše teško, naučio da odustanem od saradnje sa onima koji je ne žele, čak i kada imam predosećaj da bi tekst o njima bio viralan i čitan.
Bif: Šta je na Vas, koji ste do sada napisali na stotine inspirativnih priča, ostavilo najveći utisak?
Nenad Blagojević: To su uglavnom pojedinci koji svojim primerom pokreću druge.
Na primer, jedan Peđa iz Topole koji je zasadio 300 stabala mušmule, naizgled zaboravljenog voća, koje ima vitamina C skoro kao limun. U životu nisam dobio toliko poruka kao posle tog teksta, sa pitanjima gde kupiti sadnice i kako saditi ovo voće. Čitaoce je ta priča dirnula, mahom i zato što su se prisetili mušmula iz detinjstva, a to im je probudilo emocije.
Zatim, to su bili mladi ljudi iz „Organele“, koji prave čorbu od koprive i donose je na kućnu adresu u teglama. Ili Dejana iz Novog Sada koja nema ruke, a položila je vožnju.
Takve priče mene lično pokrenu, jer smatram da sve možete postići ako verujete u svoj cilj i ako ne dozvolite okruženju da vas sputa u njegovom ostvarivanju. Upravo zato sam vodič o Šumadiji pisao „u tajnosti“. Sada su mnogi oduševljeni, ali siguran sam da ne bi bilo tako da sam ga na sva zvona najavljivao u toku rada.
Zato se i vodim poznatom parolom: „U se i u svoje kljuse“. Ili onom koju sam čuo od radnika „Zelenila“, gde sam služio vojsku: „Druge slušam, sebe smatram“.
Bif: Šta za vas znači nezvanična titula „najpozitivnijeg sajta u Srbiji“, koja se u javnosti redovno pripisuje „Pričama s dušom“?
Nenad Blagojević: Čitaoci, sagovornici i ljudi sa kojima radim su često govorili da jedino na sajtu „Priče sa dušom“ nema mračnih vesti, da je sve romansirano i slatko, i tako je sajt, neplanirano, prozvan najpozitivnijim u zemlji. Ova „titula“ me zaista čini srećnim, ali sam svestan i da tolika pozitiva nije uvek dobra, jer ljudi mogu pomisliti da bežimo od realnosti. Ponekad čujem da su na „Pričama sa dušom“ svi uspešni kao da živimo u Švajcarskoj i veseli kao da se stalno provodimo na Sejšelima. Ali, i moji junaci imaju probleme kao i svi ljudi, samo što u intervjuima fokus nije na tome, već na početku nečega lepog, na stvaranju, na inicijativi i motivaciji drugih.
Marija Dukić
Foto: Pedja Filipovic