Kulturni centar Beograda je jedna od retkih institucija kulture koja decenijama uspeva da prati odrastanje novih generacija i da bude mesto koje privlači stvaraoce i publiku svih godišta. Od takvog opredeljenja ne odustaje ni tokom pandemije, iako oskudeva i u prihodima i u potrebnim kadrovima. „Čak i kada imamo jednog gledaoca u bioskopu, mi puštamo projekciju. Smatramo da svako zaslužuje da mu se dogodi nešto što će ga oplemeniti, opomenuti i bar na kratko osnažiti“, ističe Vesna Danilović, urednica programa u ovoj instituciji.
U Srbiji su retki ma koliki redovi za neki kulturni događaj i u normalna vremena, pa zato ni najveći optimisti nisu mogli da pretpostave ono što se dogodilo u ova „nenormalna“ – prošlog meseca su, dok je Kulturni centar Beograda zbog jednog televizijskog snimanja na kratko bio zatvoren, pred njegovim vratima ljudi čekali u popriličnom redu kako bi pogledali izložbu „Tragovi jednog vremena – Filmski plakat 1945–1970“. U Filmskoj galeriji je bilo izloženo pedesetak filmskih plakata iz fundusa Filmskog centra Srbije, koji će posle 15. maja iz Beograda krenuti „na turneju“ po zemlji. U pitanju su veoma značajna dela jugoslovenske kinematografije, kao što su „Skupljači perja”, „Kad budem mrtav i beo”, „Rani radovi”, „Marš na Drinu”, „Kapetan Leši” i mnogi drugi.
Za Vesnu Danilović, urednicu programa Kulturnog centra Beograda (KCB), ovi plakati su svedočanstvo da je naše društvo u kinematografskom, umetničkom i marketinškom smislu u to vreme pratilo svetske trendove. Kao jedan od najvažnijih kanala za komunikaciju sa publikom oni su, pored atraktivnog izgleda, imali jasnu i konciznu poruku koja je privlačila publiku u bioskope. I u posleratnom peridou njihovi tvorci su znali za ono što se, po rečima prof. Jovana Čekića, od sedamdesetih do danas naziva „ekonomijom pažnje“.
Izuzetno je bila posećena i prethodna izložba u toj galeriji, koja se bavila filmskim kostimima, a Kulturni centar Beograda i u ostalim svojim galerijama, Artgetu, Likovnoj galeriji i Podroomu, beleži dobru posetu. Danilović pretpostavlja da ovakvo interesovanje za izložbe, pored ličnih afiniteta, diktira i zdravstvena situacija, jer ljudi su željni kulture ali i strahuju od zaraze, pa biraju sadržaje i mesta na kojima mogu da odluče koliko će se zadržati u zatvorenom prostoru.
O tome svedoči i podatak da se, nasuprot rastu posetilaca izložbi, bioskopska publika u Kulturnom centru Beograda prepolovila prošle godine, uprkos tome što ova institucija striktno sprovodi mere zaštite, uključujući i dubinsko čišćenje sale i zamenu podnih obloga. Na pad broja gledalaca utiču i česte promene odluka o radnom vremenu bioskopa u uslovima pandemije, a Danilović dodaje da je štetu bioskopima nanela i slabija ponuda filmova, zbog oklevanja distributera da ponude nova ostvarenja u situaciji kada je publika malobrojna ili u očekivanju više puta odlaganih filmskih festivala.
Digitalizacija neće iščeznuti kad nestane korona
Pad broja bioskopskih gledalaca se odrazio i na budžet ove institucije kulture. Ona veliki deo sredstava dobija iz budžeta Grada Beograda, ali značajan deo prihoda ostvaruje i kroz prodaju bioskopskih karata i kroz rad autentične suvenirnice „Beogradski izlog“. Međutim, u prethodnoj i ovoj godini, u obe ove komercijalne delatnosti zabeležni su gubici.
U Beogradskom izlogu su ranije najviše pazarili strani turisti, naši ljudi kada krenu u posete ili oni iz inostranstva na povratku u svoja boravišta. Zbog pandemije se broj ovih kupaca drastično smanjio, te su prihodi Beogradskog izloga sada izuzetno skromni, što, kako kaže Danilović, sa sobom povlači novi problem: „Ljudi koji rade u ’Beogradskom izlogu ali i neki drugi naši stalni saradnici nisu na budžetu, već ih plaćamo iz prihoda Beogradskog izloga i bioskopa. Trenutno su ti prihodi toliko ‘tanki’ da im je ugrožena egzistencija, ali trudimo se da zadržimo sve saradnike, jer bez njih ne bismo mogli adekvatno da funkcionišemo. Svi ti tzv. honorarci, kao i zaposleni u KCB-u, zaista veoma dobro i marljivo rade svoj posao. Ovo ističem zbog predrasude da je rad u javnom sektoru, a posebno u kulturi, više odmor nego rad. No, kada s manjkom zaposlenih organizujete mnoštvo događaja kako u realnom tako i u digitalnom okruženju, teško da možete da odmarate”.
Deficit kadrova je u najvećoj meri posledica zabrane zapošljavanja u javnom sektoru. Tokom trajanja zabrane, Kulturni centar Beograda je ostao bez dela svojih zaposlenih koji su odlazili u penziju ili na druge poslove, a nije bio u mogućnosti da popuni upražnjena radna mesta. Zato je rukovodstvo ove institucije angažovalo spoljne stručne saradnike čiji su honorari plaćani i od zarade bioskopa i „Beogradskog izloga“.
U međuvremenu je uredba o zabrani zapošljavanja ukinuta, ali njene posledice se i dalje vide. „Mi ne možemo sada preko noći da zaposlimo sve kadrove koji nam nedostaju, jer budžet to ne predviđa. Zato ćemo to najverovatnije činiti sukcesivno, u narednim godinama”, nada se naša sagovornica.
Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, inače osnivač Kulturnog centra Beograda, sistematizacijom je utvrdio da je ovoj instituciji dovoljno 37 zaposlenih da bi normalno funkcionisala. Ona sada ima tridesetak zaposlenih od kojih su tek dve trećine na budžetskom platnom spisku, a za sve veći broj programa produkovanih za digitalni prostor potreban je i novi profil kadrova.
Za novu digitalnu produkciju potrebni su snimatelji slike i tona, montažeri, stručnjaci za nove tehnologije… „To nije posao za jednog čoveka, laika, već za tim stručnih ljudi. Zato nam je potrebno još novih profila, i to ne samo sada tokom trajanja pandemije, već i posle nje, jer digitalizacija neće nestati kada iščezne virus korona”, komentariše Danilović.
Svako zaslužuje da mu se dogodi nešto lepo
Urednica programa KCB-a ocenjuje da je kultura u našoj zemlji iz godine u godinu u sve lošijoj poziciji. „Za kulturu i informisanje se iz budžeta izdvaja izuzetno malo novca, a čak i ta skromna sredstva se tokom svake krize smanjuju kako bi se novac prebacivao u druge delatnosti“, upozorava Danilović, podsećajući da je prošle godine za ove delatnosti bilo opredeljeno svega 0,73 odsto BDP-a, ali je i taj iznos umanjen za četvrtinu u prepakivanju „pandemijskog“ budžeta.
Jasno je, kaže, da ova zdravstvena kriza zahteva ozbiljna ulaganja u očuvanje ljudskih života i poslova, „ali ne bi trebalo zaboraviti ni da je kultura ta koja će sačuvati svedočanstva o ovom vremenu, da se sada stvara ono što će jednoga dana biti nasleđe. Zato kulturni radnici ulažu tolike napore da sve funkcioniše kao u normalnim vremenima“.
Kulturni centar Beograda se, kao i mnogi akteri na kulturnoj sceni, i u normalnijim okolnostima suočava sa brojnim ograničenjima. „Ponekad se i zapitamo zašto ovo radimo, zašto se toliko trudimo, ima li sve to ikakvog smisla? A onda dobijemo povratne reakcije javnosti koje nas motivišu da nastavimo“, priča Danilović i ističe: „Jer, kultura hrani dušu, a ako smo makar jednu dušu spasli, nama je to dovoljno. Zato, čak i kada imamo jednog gledaoca u bioskopu, mi puštamo projekciju. Smatramo da svako zaslužuje da mu se dogodi nešto što će ga oplemeniti, opomenuti i bar na kratko osnažiti“.
No, osim publike, sada je izuzetno važno sačuvati i stvaraoce kulturnih sadržaja. Mnogi umetnici uglavnom nemaju stalne prihode. Tržište za njihova dela, na primer savremene vizuelne umetnosti, nedovoljno je veliko i u tzv. normalnim okolnostima, a sada je još skromnije. Zato se oni, zbog opšte nesigurnosti koju je izazvala pandemija, nalaze u veoma lošoj materijalnoj situaciji.
Iz tog razloga Kulturni centar Beograda pokušava da pomogne umetnicima onoliko koliko može. Ova institucija kulture promoviše domaće autore na svojim programima i izložbama i izdvaja deo sredstava doprodukciju i/ili opremanje njihovih radova. „Svesni smo da to nije značajan iznos, ali od te male materijalne pomoći možda je i bitnije saznanje da neko misli na njih“, nada se Vesna Danilović.
Marija Dukić
Foto: KCB