Home TekstoviB&F Plus Proizvodnja džema i suvog voća: Proizvodi slatki, ali ne uvek i posao

Proizvodnja džema i suvog voća: Proizvodi slatki, ali ne uvek i posao

by bifadmin

Proizvodnja džema i suvog voća u Srbiji može biti isplativa, ali iskustva proizvođača pokazuju da velika početna ulaganja ne garantuju brz uspeh, jer su za razliku od prodaje na tezgi, i prepreke veće. I radnici u proizvodnji su na klizavom terenu i nekad imaju sasvim pristojnu zaradu i siguran posao, a nekad rade povremeno i jedva se izbore za minimalac.

Željko Ćosić iz Valjeva bavi se već 15 godina proizvodnjom džema. Višegodišnje iskustvo je pokazalo da posao može da donese dobru zaradu, pa se opredelio za veću proizvodnju i početkom prošle godine je osnovao svoju firmu.

„Potrebno je najmanje 5.000 evra da se započne ozbiljna proizvodnja džema, a ulaganja mogu da budu i do 500.000 evra. Nisam žalio da uložim dosta novca u opremu kojom mogu da napravim kvalitetan proizvod i ispoštujem sve standarde. Nabavio sam pasirku za voće i umesto duplikatora za kuvanje, opredelio sam se za uparivač, koji je neuporedivo skuplji. Pošto kupcima želim da ponudim proizvod bez konzervansa neophodan mi je i poseban sud, odnosno pasterizator za posebno kuvanje, a tu je i automatsko punjenje. Ukupno sam za opremu izdvojio oko 50.000 evra, jer samo tako opremljen mogu da ispoštujem HASAP standarde. A da bih pokrenuo posao, za takse državi izdvojio sam još oko 1.000 ili 2.000 evra”, nabraja Ćosić početne izdatke u razgovoru za „Biznis i finansije“.

Ali pokazalo se da za razliku od prodaje džema na tezgama koja je sigurnija, ulaganja su manja i posao lakše zaživi, prilikom velike proizvodnje može doći do zastoja, uprkos tome što je zdrava hrana tražena i na svetskom i na domaćem tržištu.

Kupci zainteresovani, zapela administracija

Najveći problem svakog proizvođača je plasman na tržištu, ali nije dovoljno ni da kupac bude zainteresovan za proizvod. Veliku smetnju može da napravi administracija koja je neophodna za saradnju sa pojedinim većim domaćim i inostranim klijentima.

„Među kupcima već imam nekoliko firmi u Valjevu. To su prodavnice zdrave hrane, poklon radnje i malo bolje opremljeni marketi, ali trenutno ne mogu da ostvarim saradnju sa pojedinim trgovinskim lancima, jer traže da plaćam ulaz po bar kodu i zbog toga imam mnogo manje kupaca. I trgovinski lanac u Rusiji zainteresovan je za kupovinu džemova, ali i ta priča se odvija veoma sporo upravo zbog papira”, objašnjava Ćosić.

Dosadašnja prodaja omogućila mu je da vrati svega deset odsto uloženog novca, a proizvodnja je samo trenutno obustavljena dok se ne realizuje saradnja sa većim kupcima. Potrebe postojećih kupaca podmiruju zalihe napravljenog džema, a Ćosić kaže da je dobro što voće nabavlja od hladnjača i što nema lagerovanog voća koje može da propadne i napravi veliki gubitak. U međuvremenu, dok se prvi veći poslovi ne realizuju, proizvodi od maline, kupine, borovnice, višnje, jagode, šipurka i drugog voća dostupni su na fejsbuku i instagramu i Ćosić očekuje da će ovakav način prodaje uskoro zaživeti.

Kuvanje džema i punjenje tegli nije mnogo fizički naporan posao i poslodavcu nije bila velika muka da pronađe odgovarajuće radnice. Kada prodaja funkcioniše kako treba i zaposleni mogu da zarade sasvim pristojnu dnevnicu i da imaju siguran posao.

„Kuvanje džema nije preterano zahtevno, ali traži da radnice sve vreme budu u pokretu. Od osam sati koliko traje smena, sedam su sigurno potpuno aktivne. Dinamika je primarna, u proizvodnji džema nema sedenja. Nisam razmišljao o tome da li su mladi ili stariji ljudi bolji za takvu vrstu posla, nisam imao problem da nađem radnice, jer sam angažovao žene i devojke koje već poznajem od ranije. One su dobijale satnicu od 200 dinara, a kad ponovo krene veća proizvodnja razmišljam i da im povećam zaradu na 250 dinara po satu. Za sad je to povremeni posao, ali sigurno će mi u proizvodnji trebati stalni radnici koji će moći da računaju na istu dnevnicu, prijavu i sve plaćene doprinose“, planira Ćosić.

Suve šljive najisplativije

Situacija sa suvim voćem je malo drugačija. Prema proceni poljoprivrednih stručnjaka, od suvog voća je najtraženija i najisplativija proizvodnja suve šljive.

Proizvođač može da započne posao i sa manjom sušarom od 500 do 600 kilograma po turnusu ili ciklusu rada. Sušara košta oko 6.000 evra i može da se koristi i za sušenje ostalog voća. Najbolje je sušiti svoje šljive, ali i sa kupovinom voća od drugih posao je isplativ.

Sirova šljiva košta samo 12 dinara po kilogramu, a osušena je deset puta skuplja. Prednost suve šljive je što može da stoji i po nekoliko sezona, a za jedan kilogram potrebno je četiri kilograma sirove. Korisno je nabaviti i izbijačicu koštica koja košta oko 1.800 evra, jer tad cena voća može da dostigne vrednost i do 220 dinara po kilogramu. Ulaganja nisu mala, ali mogu da budu nadoknađena isporukom 3.900 kilograma suve šljive. Investicija može da bude podeljena i na tri godine i tako proizvođaču svaki put može da ostane deo novca.

Na primer, za 500 kilograma šljive potrebno je 6.000 dinara, za sušenje te količine voća potrebno je oko pola kubnog metra drva, koje košta oko 2.500 dinara. Na dobijenih 125 kilograma suve šljive zarada iznosi 27.500 dinara, odnosno 19.000 dinara kada se odbiju rashodi. Sa širenjem posla, zarada može biti mnogo veća.

Pristojna plata samo za žene hobotnice

Pošto je za izbijanje koštica u velikoj proizvodnji potrebno dosta radnika, bilo bi logično da i oni dobijaju dobre dnevnice ili bar solidne, ali nije baš uvek tako.

U jednoj hali na periferiji Valjeva, dvadesetak žena tokom cele smene neumorno pedalom pokreće mašinu koja odvaja košticu od mesa. Na tržištu je veoma važno da koštice budu izvađene, ali tako da voćka izgleda kao smokvica. Radnice se trude da za deset sati očiste što više šljiva i da zadovolje postavljene standarde. S obzirom da su radnici u toj firmi plaćeni samo 21 dinar po kilogramu, pristojnu zaradu mogu da imaju najveštiji.

„Da bi voćka bila lepa i da može da se zaradi prosečna dnevnica, šljiva mora da bude dobra – ni mnogo meka, ni mnogo tvrda. Isuviše tvrda šljiva se pokida, potreban je veći napor i da bih napunila jednu gajbicu u koju može da stane između 10 i 12 kilograma treba mi najmanje tri sata. Nije dobro ni ako je voćka mnogo meka, jer tad na mašini samo ostane fleka od koje jedino može da se napravi džem“, objašnjava jedna mlada žena koja je radila na tom poslu.

Smena je od sedam do 17 časova, ali većina dolazi pola sata ranije. „Prvog radnog dana uspela sam da zaradim samo oko 500, narednih nekoliko dana oko 700, 800 dinara i da bih zaradila više novca morala bih da budem hobotnica. Svaka čast ženama koje posao rade duži niz godina i koje su sposobne da izvade koštice iz oko 80 kilograma, a ima i retko veštih ruku koje su sposobne da obrade i oko 100 kilograma voća tokom smene. Posao nimalo nije lak. Naporno je stalno pritiskati pedalu, a povremeno treba i preneti gajbu težine od oko 12 kilograma“, priča nesuđena sezonska radnica koja je na ovom poslu izdržala sedam dana.

Kaže da prevoz i hrana nisu obezbeđeni, žene same nabavljaju rukavice i da je za zaštitu ruku za samo jednu sedmicu potrošila 300 dinara. „Izdatak nije veliki da se radi bar za prosečnu radničku platu. Možda radnici u drugim firmama koje se bave istom proizvodnjom bolje prolaze, ali u ovom slučaju zarada je baš mala“, ističe naša sagovornica i dodaje da u ovom poslu ima najviše žena u penziji. One većinom rade dodatne poslove na njivi i beru voće, što im obezbeđuje mnogo veću zaradu. A kada prođe sezona letnjih poslova, nije loše sedeti u toploj prostoriji i vaditi koštice. Važno je da se nešto radi, da se privređuje.

Nataša Šutuljić

broj 185, maj 2021. 

Foto: Pixabay

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar