Pokazatelji da su naše mleko i mlečni proizvodi sve prisutniji i na najzahtevnijim tržištima, poput EU ili Rusije, svakako su dobra vest, ali treba imati u vidu da se većina mlečnih prerađevina i čak 90 odsto mleka u svetu troši u lokalu, zbog lake kvarljivosti. Da bi naši proizvođači zadržali svoj udeo na srpskom tržištu pred narastajućom i vrlo izdašno subvencionisanom konkurencijom iz EU, potrebno je unaprediti ne samo proizvodnju, nego i distribuciju. Trenutno, svoj rad najmanje uspevaju da naplate proizvođači mleka, njegovi prerađivači su redovno u egzistencijalnim problemima, a veliki trgovci diktiraju tržišne uslove i čini se da najbolje prolaze u „mlečnom“ lancu.
Narodna kletva „Nek’ komšiji crkne krava“ nije slučajno nastala baš na ovim prostorima. Vekovima unazad mnoštvo balkanskih domaćinstava imalo je bar jednu kravu, koja je često hranila čitavu porodicu. Gubitak te životinje bio je nešto najgore što možete poželeti komšiji.
Danas je ova kletva nepotrebna, jer se i bez nje poljoprivredna gazdinstva koja se bave stočarstvom gase velikom brzinom.
U Srbiji je u periodu od 2012. do 2018. godine broj ovih gazdinstava pao sa oko 156.000 na 116.000, jer je bavljenje stočarstvom sa malim brojem grla postalo maltene neisplativo, kaže dr Rade Popović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Napominje da iako se smanjio broj gazdinstava, broj krava je ostao sličan, što govori o ukrupnjavanju u ovom sektoru poljoprivrede, koje je najizraženije u Vojvodini.
Razlog za to je, kako objašnjava, u različitom načinu uzgoja muznih krava. Prvi je sistem ispaše na livadama, koji traži manja ulaganja, ali daje i manje mleka. Drugi je uzgoj i prehrana goveda u objektima na gazdinstvu, unapred pripremljenom hranom koja se uglavnom zasniva na kukuruzu. Ovaj model zahteva značajno veća ulaganja, ali omogućava i veću proizvodnju mleka.
Prvi sistem najviše primenjuju mala gazdinstva, posebno na jugu Srbije, dok je drugi zastupljen kod velikih proizvođača, pogotovo u Vojvodini gde su pašnjaci većinom pretvoreni u obradive površine.
Kada je reč o kvalitetu proizvedenog mleka, Popović napominje da je ispaša na livadama svakako bolja za zdravlje životinja a samim tim i kvalitet mleka bi trebalo da bude viši. Ali on zavisi od mnoštva faktora u proizvodnji, pre svega od stručnih znanja, odgovarajuće opreme i primene odgovarajućih standarda. Za razliku od velikih proizvođača, mala gazdinstva često nisu u mogućnosti da obezbede sve potrebne uslove, pa im je stoga teže ne samo da postignu, nego i da održe isti kvalitet mleka kao što to uspevaju u velikim kompanijama.
Ograničenja pojedinačnih malih proizvođača su i u mogućnostima prodaje, pa su njihovi kupci uglavnom male mlekare i specijalizovane prodavnice. Veliki proizvođači, pak, mogu da dopru do većeg broja kupaca, budući da svoje mleko najviše plasiraju kroz najveće trgovinske lance, objašnjava Popović.
Upravo kvalitet i dostupnost su, pored cene, najvažniji faktori koji utiču na konkurentnost bilo koje industrije, pa i mlekarske. Popović ocenjuje da su naši proizvođači i prerađivači mleka u pogledu kvaliteta konkurentni na domaćem tržištu, a sve su prisutniji i u inostranstvu. Najviši kvalitet mleka, potreban za izvoz u EU ili Rusiju, kod nas imaju uglavnom veliki proizvođači koji mogu da obezbede optimalne higijenske i zdravstvene uslove.
„Oni su godinama radili na podizanju standarda proizvodnje, obučavali svoje dobavljače kako da proizvode ispravno i kvalitetno mleko, kupovali im rashladne uređaje i drugu opremu. Zato je vremenom porastao i kvalitet mleka u našoj zemlji, koji može da zadovolji stroge standarde EU“, ističe Popović i dodaje da bar polovina mleka proizvedenog u Srbiji može da zadovolji ove kriterijume.
Proizvođači prodaju jeftinije, a mi kupujemo skuplje mleko nego u EU
Prema procenama mlekara, za proizvodnju litre mleka potrebno je 56 dinara. Otkupna cena koju su veliki proizvođači do sada dobijali iznosila je od 35 do 38 dinara, plus premije, a mali su bili u još nepovoljnijoj situaciji sa cenom koja se kretala od 23 do 25 dinara i usled nemogućnosti mnogih od njih da konkurišu za premije. Zato se manja poljoprivredna gazdinstva, koja prave otprilike polovinu mleka na našem tržištu, ubrzano gase, dok veliki proizvođači opstaju ali su prilično zaduženi i zavise od toliko spoljnih faktora da svaki novi izazov na tržištu može biti koban za njih, upozorava Popović.
Za ovakvu situaciju nisu krive samo niske otkupne cene mleka. „U mnogim zemljama, nadležna ministarstva stalno prate ceo proces proizvodnje, prerade i distribucije mleka i mlečnih proizvoda, kako bi imala informacije kojem sektoru je potrebna podrška, ali i da li su pravični odnosi između svih učesnika u ovom lancu. Ukoliko su odnosi narušeni, uvode se razne mere kako bi svi dobili bar približno onoliko koliko su zaslužili. Kod nas to nije slučaj. Proizvođači i prerađivači mleka jedva uspevaju da pokriju troškove proizvodnje a trgovinski lanci dobro zarađuju na njima, jer su oni ti koji diktiraju tržišne uslove”, naglašava Popović.
Domaći proizvođači svoje mleko prodaju jeftinije a mi ga kupujemo skuplje, bar u poređenju sa zemljama EU. Primera radi, tamo je otkupna cena po toni mleka bila 360 evra u trenutku kada je kod nas bila 270 evra. Cena litre mleka u nemačkim prodavnicama kretala se, međutim, oko 70 evrocenti, u Hrvatskoj oko 90 centi, u Francuskoj oko evro, a kad nas oko 90 centi.
Što dalje, to skuplje
Pre nekoliko godina u Srbiji se na godišnjem nivou trošilo 200 litara mleka po stanovniku, kada se saberu popijeno i mleko utrošeno za proizvodnju mlečnih proizvoda koje smo konzumirali. Sa rastom životnog standarda, ta količina je u 2020. godini povećana na 215 litara godišnje, kaže Popović i dodaje:
„Rast tražnje će stvoriti nove šanse za domaću mlekarsku industriju, kojoj je domaće tržište najsigurnija opcija. Svuda u svetu većina proizvedene hrane, a posebno mlečne koja je kvarljiva, troši se lokalno. Konkretno, oko 90 odsto mleka ne izvozi se na dalje destinacije, zato što posebni uslovi potrebni za transportovanje ove robe značajno podižu njenu krajnju cenu.”
Naš trenutni izvozni potencijal je u mlečnim proizvodima, i to uglavnom onima niske cenovne vrednosti. Primera radi, Srbija izvozi jeftiniju robu poput sireva, a uvozi mlečne proizvode višeg kvaliteta, poput sireva sa plesnima, maslaca i slično. Iako se Rusija potencira u medijima kao glavno odredište za sireve iz Srbije, oni su i dalje najzastupljeniji na tržištima u regionu. Neke od zemalja u okruženju, međutim, daju veće subvencije nego Srbija, pa je pitanje do kada ćemo biti konkurentni na njihovim tržištima, komentariše Popović.
Izvoz evropskih problema u Srbiju
Svetski rekorder u visini subvencija za proizvodnju mleka je Evropska unija, koja za te svrhe izdvaja godišnje čak 65 milijardi dolara. Ranije je taj novac odlazio uglavnom velikim sistemima, ali vremenom se širio i na sitnije proizvođače. Zahvaljujući ovim sredstvima oni mogu da proizvode kvalitetno, a prilično jeftino mleko.
Kada im je dobra godina, evropski poljoprivrednici proizvedu toliko mleka da maltene ne znaju šta će sa njim. Tada se ono pretvara u mleko u prahu i izvozi, između ostalih, i na tržišta poput našeg. Kada se to desi, naše mlekare radije kupuju ovo jeftinije mleko nego ono koje su proizveli lokalni stočari.
„Tako Evropska unija izvozi svoj problem u druge zemlje, na štetu njihovih proizvođača mleka”, kaže Popović i ističe da se to dešava svakih nekoliko godina, a sa ulaskom Srbije u EU taj uvoz bi mogao da postane masovniji.
Kako domaći proizvođači mleka mogu da se zaštite od evropske, izdašno finansirane konkurencije? Jedno od rešenja bilo bi njihovo organizovanje u zadruge. „Širom sveta, proizvođači mleka su organizovani u zadruge koje su, između ostalog, i vlasnice mlekara. Te ‘zadružne mlekare’ se ponašaju kao velike kompanije, pa se, osim podrškom poljoprivrednicima, bave i distribucijom i izvozom. Budući da su zapravo stočari njihovi vlasnici, one se trude da maksimalno ispoštuju njihove interese”, ističe Popović.
Srbija kasni sa ovakvim načinom samoorganizovanja poljoprivrednika, a i kada bi naši stočari imali volju i način da ovo učine, pitanje je, kaže on, kako bi na to reagovale mlekare, kojima bi stočari odjednom postali konkurencija.
Izvor: Biznis i finansije oktobarski broj 190
Piše: Marija Dukić
Foto: Pixabay