Građani u Srbiji imaju sve više problema sa psima koji su „svačiji i ničiji“. Kada se u ovu priču umeša novac, od toga da li ljudi ostavljaju pse na ulici jer nemaju više novca da ih izdržavaju, preko iznosa koje plaćaju gradovi i opštine na ime odštete za ujede pasa, do cene kastracije, dolazi se do zaključka da se problem uličnih pasa vrlo lako može pretvoriti u „industriju“ u kojoj nekoliko različitih strana pokušava da zaradi ili uštedi.
Svi srećni kućni ljubimci liče jedan na drugog, i svaki pas koga je vlasnik napustio je priča i problem za sebe. Ovom parafrazom čuvenog ruskog pisca Lava Tolstoja, možda se najbolje može objasniti problem koji stanari nekih ulica u glavnom gradu Srbije imaju sa psima koji su „svačiji a ničiji“. Oni žive i kreću se u čoporu, često su gladni, laju i plaše prolaznike i stanare, ali još uvek nisu konkretno nikoga napali, i samim tim nisu se „kvalifikovali“ za odlazak u neko od prihvatilišta.
Kada se u ovu celu priču „umeša“ i novac, od toga da li ljudi ostavljaju pse na ulici jer nemaju više novca da ih izdržavaju, preko iznosa koje plaćaju gradovi i opštine na ime odštete za ujede pasa, do cene kastracije, dolazi se do zaključka da se problem uličnih pasa vrlo lako može pretvoriti u „industriju“ u kojoj nekoliko različitih strana pokušava da zaradi ili uštedi. Prema rečima nadležnih, bar u Beogradu postoji više „neuralgičnih tačaka“ na kojima je ovaj problem prisutan, i koji za sada, nije trajno rešen.
„Prvomajska ulica u Zemunu, ali i rubni delovi Beograda, kao što su Mladenovac, Lazarevac, Moštanica…trenutno su neka mesta gde se žitelji javljaju i prijavljuju problem sa uličnim psima, koji žive u manjim ili većim čoporima, i kojih se ljudi plaše. Konkretno, u Zemunu imamo čopor od nekih sedam ili osam pasa koje neki ljudi hrane na ulici. Drugi se zbog toga bune, i mislim da je to uzrok sukoba. U Moštanici, na primer, dešava se da se čopor pasa pojavi preko noći. Znamo i odakle. Dovoze ih iz drugih gradova, noću, i prosto istovare na teritoriji glavnog grada. I naravno, to onda postaje naš problem“, priča Budimir Grubić, direktor JKP „Veterina Beograd“.
Ovo javno-komunalno preduzeće je inače „prva stanica“ na koju bi građani trebalo da se jave ukoliko imaju bilo kakav problem sa uličnim psima. Kažu i da na svaki poziv izlaze vrlo brzo, u roku od sat vremena, nekada možda nešto duže, ali da ništa ne ostavljaju „za sutra“. Program koji primenjuju za pse koji nisu nikoga povredili je „uhvati, steriliši, pusti“.
„Za devet godina sterilisali smo oko 50.000 pasa. U odnosu na prethodne godine procenjujemo da se broj pasa na ulicama smanjio za oko 35 procenata, i mislimo da ćemo biti prva zemlja koja je rešila problem nezbrinutih pasa bez eutanazije. Za sve nevlasničke pse sterilizacija je besplatna“, tvrdi direktor JKP „Veterina Beograd“ Budimir Grubić.
Ko plaća sterilizaciju za čopore na privatnom posedu?
Međutim, ljudi koji žive, na primer, u pomenutoj Prvomajskoj ulici u Zemunu imaju potpuno drugačije viđenje, ali i iskustvo sa psima koji bez vlasnika žive u njihovom komšiluku. Prema njihovim rečima, kučići su agresivni, kreću se u čoporu i plaše stanare, pre svega decu. „Veterinu Beograd“ su zvali više puta, kažu bez rezultata. Takođe, zbog toga što se psi okupljaju na privatnom posedu, stanari ove ulice kažu da im je rečeno da za sterilizaciju mora da se plati 7.000 dinara po kučetu, kao i da će ih „Veterina Beograd“ nakon sterilizacije vratiti na isto mesto. Time i problem stanara na početak. Na ovoj „mrtvoj tački“ nalaze se već neko vreme, a rešenja nema ni na vidiku.
„Veterina Beograd“ ima pet prihvatilišta za pse koji žive na ulici. U njih odvoze one koji su nekoga povredili, kao i one koji su pronađeni na auto-putu. Nakon sterilizacije te životinje nije moguće vratiti na auto put da tamo žive, pa zato odlaze u neki od prihvatilišta koja se nalaze u Padinskoj Skeli, Borči, Zemunu, Rakovici i Kovilovu. Tamo je, sve ukupno, trenutno smešteno oko 3.500 pasa.
U ovom javno komunalnom preduzeću kažu da životinje hrane jednom dnevno, kao i da redovno raspisuju tender za ishranu. Prema planu javnih nabavki za 2022. godinu hrana za životinje je planirana u dve nabavke, prva je vrednosti 26.000.000 dinara, dok je druga 17.800.000 dinara. Osim toga, godišnje udome od 700 do 800 pasa, i svi koji žele da udome kučiće iz prihvatilišta prolaze psihološku procenu i daje im se savet koja vrsta psa je dobra za njih.
Azili prepuni
Da je problem napuštenih pasa ogroman potvrđuju u „Animal Rescue Serbia“, organizaciji koja dobrovoljno spasava životinje u našoj zemlji. Kako kažu, tačni statistički podaci za celu Srbiju ne postoje, ali po broju poziva mogu da potvrde da je broj napuštenih pasa ogroman.
„Uzrok problema nisu životinje, već neodgovorni vlasnici koji svoje ljubimce ne čipuju, napuštaju ih, ili ih ne sterilišu i njihovo nekontrolisano potomstvo izbacuju na ulice, te time stvaraju još veći problem. U svetu se primenjuje CNR (uhvati, steriliši, pusti) metoda, koja se i kod nas delimično sprovodi. Azili su prepuni i zato ’Veterina Beograd’ hvata pse, steriliše ih i vakciniše i one koji su prošli test agresivnosti, vraćaju na ulicu. Dobro je da se psi sterilišu jer će biti mirniji i dobro je da budu vraćeni na teritoriju na koju su navikli, jer će je čuvati od dolaska novih čopora. Međutim, tačno je da u određenim delovima grada postoje čopori napuštenih pasa i da oni zauzimaju određene teritorije u potrebi da obezbede sebi hranu i odgaje potomstvo, ali oni u osnovi nisu pretnja za ljude jer ih ne doživljavaju kao plen već kao donosioce hrane“, smatra Aleksandar Gavrić, iz organizacije „Animal Rescue Serbia“.
Prema njegovim rečima, rešenje je primena Zakona o dobrobiti životinja, čipovanje i sterilisanje ljubimaca, registracija odgajivačnica i azila, bolji rad komunalnih službi i veterinarskih inspekcija. Potrebno je i uvođenje obuke za potencijalne usvojitelje ljubimaca, jer mnogi ljudi biraju pogrešnog ljubimca za koga kasnije shvate da nemaju uslove ili dovoljno novca i izbacuju ih na ulicu.
Na dobitku samo advokati
Da se problem napuštenih pasa ne tiče samo građana u čijim naseljima se okupljaju, već i samih gradova i opština potvrđuju i izveštaji Državne revizorske institucije. U Leskovcu, Priboju, Negotinu i Novom Sadu u periodu od 2017. do 2020. godine, iz budžeta je isplaćeno čak pet milijardi dinara na ime odštete građanima zbog ujeda pasa. Priboj i Negotin još nisu obezbedili uslove za efikasno postupanje s napuštenim životinjama, ali daleko od toga da su među retkima. U Beogradu je, od početka godine, bilo oko 250 prijava o napadima pasa.
Zatim, više od trećine opština u Srbiji nema program kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka, iako je Zakon o dobrobiti životinja, koji uređuje i ovo pitanje, donet još pre 11 godina. Čak 70 odsto opština i gradova nije izreklo nijednu kaznu za neodgovorno ponašanje vlasnika pasa, i ako iskustvo potvrđuje da je neodgovorno ponašanje vlasnika i ostavljanje pasa koji su do juče živeli u kućama ili stanovima zapravo vodeći uzrok problema pasa na ulicama.
U svemu ovome, neki su našli šansu i za posao. Naime, prostom pretragom interneta može se pronaći jedan broj advokatskih kancelarija koje reklamiraju uslugu „naknada štete za ujed psa“. Kako objašnjavaju, u slučaju pokretanja vansudskog postupka trenutno je praksa da se na rešavanje ovih zahteva čeka od godinu do godinu i po dana. Naknade koje se oštećenima nude su između 10.000 i 30.000 dinara u slučajevima kada su povrede teže prirode.
Veći iznosi dobijaju se u slučajevima podnošenja tužbi. Na primer, često se dešava da za povrede za koje grad ponudi 10.000 dinara, na sudu može da se dobije 80.000 do 130.000 dinara. Kod teških telesnih povreda naknada koja se može dobiti na sudu ide od 200.000 dinara, pa do više stotina hiljada zavisno od težine i posledica.
Aleksandra Galić
Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.
Foto: Jametlene Reskp, Unsplash