Najnovije istraživanje sa SOAS Univerziteta u Londonu pojašnjava zašto bi vodovodi širom sveta trebalo da budu u javnom vlasništvu. Bar u zemljama kojima ne vlada korupcija i u kojima postoji transparentno upravljanje javnim preduzećima.
U Engleskoj su ovog leta kompanije koje se bave upravljanjem vodom bile na udaru žestokih kritika. Za početak zbog velike suše koja je posledica klimatskih promena, a koju su dočekale nepripremljene. Zatim zbog toga što su gubile velike količine vode usled curenja. I na kraju, ali ne manje bitne, usledile su kritike zbog zagađenja koje uzrokuju budući da su povećale količinu otpadnih voda koje ispuštaju u reke i druge vode. Iako ni kupci njihove vode ni javnost nisu krili nezadovoljstvo, akcionari i investitori tih kompanija imali su razloga za širok osmeh budući da im već godinama oštro rastu dividende a menadžerima zarade.
Ovo je bio jedan od povoda da Kejt Bejlis, Eliza Van Vajenberge i Bendžamin O. L. Bauls sa SOAS Univerziteta u Londonu sprovedu istraživanje kako posluju privatne kompanije koje dominiraju u vodnoj privredi te zemlje. Iz istraživanja se može zaključiti da su one mnogo agresivnije od javnih preduzeća kada je u pitanju sticanje profita, a manje transparentne kada se radi o načinu upravljanja i rezultatima istog. U svojoj trci za zaradom one ne vode računa o javnim interesima kao što su zdrava životna sredina, kvalitet vode isl, ali ni o krajnjim korisnicima za koje formiraju cenu vode na bazi predviđanja nekih budućih troškova.
Zanimljivo je da one, iako navodno posluju tržišno, zapravo ne nude izbor korisnicima svojih usluga. Građani naime, ukoliko su nezadovoljni njihovim uslugama, ne mogu da se snabdevaju vodom od drugih kompanija jer infrastruktura za to ne postoji.
Sve više gradova rekomunalizuje vodovode
Iz ovog i još mnoštva razloga autori pomenute studije zaključuju da vodovod nudi jednu od onih javnih usluga koje nipošto ne bi trebalo da završe u rukama privatnika i podsećaju na primere gradova koji su prvo privatizovali ove usluge a zatim ih rekomunalizovali. Razloga za vraćanje vodovoda u javne ruke uglavnom je bilo više, počev od visoke cene vode, pa sve do nebrige o njenom kvalitetu ali i kvalitetu infrastrukture kojom se ona sprovodi do domaćinstava. Tako su na primer privatne kompanije menjale cevi samo kada moraju ali im to nije smetalo da naplaćuju svoje usluge kao da ih menjaju redovno, što je i očekivano jer je svuda u svetu prioritet privatnih kompanija smanjenje troškova i povećanje prihoda.
Baš ih tih razloga je, primera radi, Pariz 2010. posle četvrt veka u privatnom vlasništvu preuzeo gradski vodovod. Samo godinu dana od ove “nacionalizacije”, cena vode je u prestonici Francuske smanjena za osam odsto. U isto vreme se i Berlin odlučio za isti postupak, i to na referendumu gde je 98 odsto građana glasalo za rekomunalizaciju.
Prelazak ovakvih velikih sistema u javno vlasništvo nije ni jednostavan ni jeftin postupak ali je, kako kažu autori studije, na duže staze isplativ. Jer u suprotnom će građani skupo plaćati vodu, a ono što plaćaju će često završavati u rukama preplaćenog menadžmenta i akcionara ili u poreskim rajevima. Rekomunalizacija bi trebalo da doprinese reinvestiranju tog novca i unapređenju kvaliteta usluge ali i odgovornog ponašanja prema životnoj sredini, naravno u slučajevima gde postoji transparentno poslovanje i gde ga država nadzire kako treba.
Osim toga, pišu oni, nije sve u brojkama i matematici. Ovde nije bitan samo ekonomski motiv već i humanost, budući da se radi o jednom od glavnih resursa na planeti – vodi za piće – koji bi trebalo svima da bude dostupan.
Izvor: The Conversation
Foto: Skitterphoto, Pixabay