Tag:

privatizacija

Nakon 125 godina postojanja, preduzeću „Jugoinspekt Beograd ad“ sledi privatizacija

by bifadmin 8. septembra 2023.

Javni poziv za prikupljanje pisama zainteresovanih objavljen je na sajtu Ministarstva privrede, a rok za prijavu je 5. oktobar. Iz Jugoinspekta za sada bez komentara.

„Jugoinspekt Beograd“, akcionarsko društvo u većinskom vlasništvu države, decenijama kontroliše kvalitet hrane, energenata, ruda, tekstila, kože i drugih proizvoda.
Poziv za privatizaciju najstarijeg preduzeća ovog tipa na Balkanu iznenadila je struku. Tvrde – ova vest je pre svega loša za potrošače, a od državnog monopola jedino je gori privatni.

„Onaj deo koji utvrđuje objektivno u nekim važnim slučajevima kvalitet nekog proizvoda kada bi bio privatizovan postojala bi mogućnost da se korupcijom ne dobije prava istina, već da on posluži za učešće u korupciji“, istakao je za N1 doktor ekonomskih nauka Milan Kovačević.

„U uslovima kada imamo državnu kompaniju koja se bavi kontrolom kvaliteta mogući su pojedini uticaji interesnih grupa, ali imajući u vidu da je vlast smenjiva, te interesne grupe nikad neće moći da ostvare trajni uticaj. U slučaju da dođe do privatizacije jedne takve ustanove, vlasnici bi mogli da imaju gotovo trajni uticaj na poslovnu politiku i da dođu u situaciju da mogu da protežiraju određene proizvode“, objasnio je finansijski analitičar Branislav Jorgić.

Upućeni misle da neki delovi preduzeća, zbog javnog interesa, nikako ne bi smeli biti privatizovani, dok bi laboratorijski deo kompanije mogao poslovati i u privatnom vlasništvu.
„Loše je i to što nije bilo javne rasprave oko toga da li ovakav kakav je Jugoinspekt treba privatizovati ili bi ga trebalo reorganizovati i videti koji deo može, a koji ne može da se privatizuje. Kod nas je inače veliki problem što priprema nije adekvatna“, smatra Kovačević.

Podseća i na to da iz prethodnih loših iskustava država nije izvukla lekcije, pa je brzo zaboravila zahtev proizvođača mleka da se osnuje nacionalna laboratorija za proizvodnju mleka, baš zbog privatnih laboratorija koje su im zadavale brojne probleme.

Izvor: N1
Foto: Pixabay

8. septembra 2023. 0 komentar

B&F Plus Ekonomija

Marija Obradović, naučna saradnica u Institutu za noviju istoriju: Uticaj privatizacije na Beogradsku berzu i prodaju krompira

by bifadmin 26. aprila 2023.

Danas se na Beogradskoj berzi nalazi svega 0,34% firmi registrovanih u APR-u. Među njima nema onih koje pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću, niti ijednog javnog preduzeća. Srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%. Način na koji je izvršena privatizacija u Srbiji i destimulisan rad berze, izrazito je pogoršao standard najšireg sloja stanovništva i drastično uvećao mortalitet. O kvalitetu života govori podatak da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.

U osnovi liberalne mantre koja dominira u ekonomskoj misli od kraja prošlog veka, privatizacija je predstavljena kao proces koji povećava produktivnost i razvija unutrašnje tržište kapitala. Preporučivana je za zemlje gde su privredni rast kočili nedostatak finansijskih sredstava i nerazvijena berza kao mesto za tržišnu dokapitalizaciju. Cilj, međutim, nije postignut ni u Srbiji, ni u Istočnoj Evropi. To je jedan od zaključaka istraživanja koje su o uticaju privatizacije na razvoj Beogradske berze sprovele dr Marija Obradović iz Instituta za noviju istoriju i dr Nada Novaković sa Instituta društvenih nauka.

„Tržište kapitala u Srbiji karakteriše trgovanje malog obima i dubine, sa malo likvidnih hartija, koje je pri tom skupo, sa nestabilnim cenama i visokim rizicima. Privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala odnosno Beogradske berze. Trgovanje se već gotovo dve decenije obavlja isključivo akcijama koje su u ponudi po sili ranijih zakona o privatizaciji, a preduzeća sredstva neophodna za reprodukciju ili dodatnu akumulaciju ne ostvaruju putem emitovanja akcija na tržištu, nego to čine zaduživanjem. Nije postignuta ni veća efikasnost privrede, samo je promenjena vlasnička struktura, tako da je omogućeno oligarhiji da skoro besplatno ostvari kontrolu nad najvećim delom društvenog bogatstva, pri čemu je sva akumulacija uzeta iz društvenih sredstava. Sada je bitno ko je u toj preraspodeli društvene svojine postao vlasnik, a ko je izgubio sve kao radnička klasa“, kaže u razgovoru za B&F koautorka istraživanja Marija Obradović.

Podseća da je rad berze, posle pauze tokom perioda socijalizma, obnovljen 1989. godine, u početku kao Jugoslovensko tržište kapitala koje su osnovale 34 tada najveće banke, a prvo trgovanje akcijama pokrenuli su Sintelon i Auto kuća Kikinda. Posle raspada zemlje, 1992. institucija menja ime, nastaje Beogradska berza koja je imala 50 članica uglavnom iz bankarskog sektora, a osnivač je bila Republika Srbija. Danas berza ima 21 člana, najveći je udeo NLB Komercijalne banke, 45,1%, sledi Rajfajzen sa 43,9%, dok se učešće ostalih članica kreće od 3,8% pa naniže.

Uspon i pad

„Beogradska berza se najbrže razvijala od 2000. do 2002. godine, kada se trgovalo akcijama oko hiljadu preduzeća, ali su i tada obim i promet bili jako niski. Firme su se uglavnom našle na berzi jer je državni deo njihovih akcija, prema tadašnjem zakonu, bio u Akcijskom fondu koji je imao obavezu da ih iznese na tržište kapitala. Jedino je Naftna industrija Srbije dodatno emitovala akcije, a ona se i sada nalazi na Beogradskoj berzi. Opstalo je još nekoliko preduzeća, poput Jedinstva iz Sevojna, Metalca, Hemofarma, privatizovanim po prvom zakonu iz 1989. godine, kojim su radnici mogli da otkupljuju akcije. Međutim, takvih preduzeća u odnosu na ukupan broj, jako je malo i imate čitave opštine, poput Zemuna, u kojima nijedno nije preživelo privatizaciju. Danas je promet na Beogradskoj berzi upola manji, vidan je nedostatak tržišnog materijala, pa se pretpostavlja da vlasnici štednje investiraju u inostranstvu. Više je nego prepolovljen broj firmi čijim se akcijama trguje na Belex-u, jer se od ukupno 136.490 preduzeća registrovanih u APR-u, na berzi nalazi samo 467 ili 0,34%, većina iz obaveza po ranijim privatizacionim zakonima“, kaže Obradović i dodaje da tržište kapitala u Srbiji ne vrši alokaciju kapitala i ne usmerava viškove štednje u privredu, jer je većina firmi koje se nalaze na berzi tržišno neaktivna i ne privlači pažnju investitora.

Kao jedan od razloga navodi da je Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, čija je primena počela godinu dana kasnije, dodatno oslabljena motivacija za uključivanje u berzansko trgovanje, jer je omogućena prodaja i prenos kapitala zaposlenima bez naknade a ne kroz berzanske mehanizme i inicijalnu ponudu. Najzad, kad je 2014. uvedena slobodna pogodba kao metod privatizacije, prelivanje iz društvenog kapitala postaje još izrazitije, a čitav proces karakterišu sumnjivi potezi i prodavca i kupaca.

Dodaje da se na Beogradskoj berzi ne nalaze preduzeća koja pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.), te nijedno veliko državno ili javno preduzeće, poput Pošte, Telekoma, EPS-a. Dodatno, u maju prošle godine srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%, a sada je udeo uglavnom jednocifreni, nekada i manji od jednog procenta.

Zlatne sedamdesete

„Nema dodatnog kapitala, sve akcije samo su derivati iz društvene svojine. Pri tom, sama Beogradska berza nije tome doprinela. Tehnički je vrlo modernizovana, povezana i sa evropskim i sa berzama na Istoku, ima posebne veze na Bečkoj berzi, a od avgusta 2021. u njenoj strukturi je Atinska berza sa udelom od 10,24%, tako da vlasnici hartija koji ovde trguju mogu kapital da ponude trgovcima u Atini i obrnuto. Prvi put je jedna inostrana berza postala vlasnik dela kapitala Beogradske berze i omogućila joj da postane vidljiva na globalnoj investicionoj mapi, da uvede nove finansijske instrumente, čime je olakšan pristup velikim međunarodnim investitorima, bankama i njihovim klijentima. Dakle, nema tehničkih ograničenja koji proizvode nizak promet, uzrok je sistemski“, ističe naša sagovornica. Ona ukazuje da je pozicija na berzi ogledalo uspešnosti preduzeća, ali i političko ekonomskog sistema u celini, pa ovakvo stanje govori da privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala, tehnološkog napretka, razvoja konkurencije, ni do povećanja produktivnosti.

Naglašava da je tehnološki napredak privrede u Srbiji na nivou 70-ih godina, slično je i u Hrvatskoj, delimično Sloveniji, dok su privrede BiH, Makedonije ili Crne Gore potpuno devastirane. Privreda Srbije, prema poslednje objavljenim podacima za 2021. godinu, sada ostvaruje tek oko 40% BDP-a po glavi stanovnika u odnosu na 1989. godinu koja se uzima kao referentna, a od bivših republika SFRJ najviše se približila Slovenija sa ostvarenih 70%. Pri tom, sve republike su pre privatizacije imale uzlazni privredni rast, da bi u poslednje tri decenije, tokom tog procesa, zabeležile realan pad BDP-a.

„Posledice privatizacije najviše su pogodile široke slojeve stanovništva, čiji se kvalitet života znatno pogoršao. Primanja radničke klase gotovo su prepolovljena ako se gledaju nadnice, a situacija postaje teža kada se u računicu uključi i raniji društveni standard, od dostupnosti školovanja, lečenja, pa do rešavanja stambenih pitanja. I penzioneri postaju sve ugroženija kategorija, jer im primanja čine svega 40% od prosečne plate i imaju još teži pristup zdravstvenoj zaštiti. To se odražava i na trend smanjenja stanovništva, čiji uzrok nije samo nizak natalitet i migracije, nego pre svega ogroman mortalitet. Pedesetih godina, kada je Srbija imala približno kao i sada oko šest do 6,5 miliona stanovnika, godišnje je u centralnoj Srbiji i Vojvodini umiralo oko 76.000 ljudi, dok je 2022. umrlo blizu 111.000. Uz uvećanu stopu smrtnosti ide i smanjenje životnog veka, što je prisutno i u celoj Istočnoj Evropi, u Rusiji čak za tri godine, dok je kod nas oko godinu i po“, kaže Obradović i dodaje da o kvalitetu života govori činjenica da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 208, april 2023.

26. aprila 2023. 0 komentar

B&F Plus Ekonomija

Snježana Kopruner, „GS-TMT“: Uspeh se gradi na ljudskom dostojanstvu

by bifadmin 28. marta 2023.

Preduzeće „GS-TMT“ je redak primer uspešne privatizacije ne samo u Bosni i Hercegovini, već i na takozvanim „ovim prostorima“. Od kada je deo nekadašnjeg „Bratstva“ iz Travnika privatizovan 2004. godine, njegovi prihodi su porasli sa 400.000 evra na 33 miliona evra godišnje. Ova firma, koja je sada u vlasništvu kompanije „Global Sourcing“ iz Nemačke, izdvaja se i po brojnim pogodnostima za radnike. Mnoge od njih je većinska vlasnica i direktorka Snježana Kopruner „pozajmila“ iz socijalizma, uverena da se uspeh pre svega gradi na ljudskom dostojanstvu, ma gde poslovali.

Fabrika naoružanja i vojne opreme MMK „Bratstvo“ osnovana je u blizini bosanskog grada Travnika 1949. godine. Vremenom je izrasla u veliki poslovni sistem koji je proizvodio delove za mašine za civilni i vojni sektor. Pored pogona su izgrađene smeštajne jedinice za radnike, čiji broj je u jednom trenutku dostigao čak 10.000 ljudi. Tako je nastao Novi Travnik koji je, zbog mladog stanovništva pristiglog sa svih strana tadašnje države, prozvan „gradom mladosti” i „Jugoslavijom u malom”. I bio je to do rata devedesetih, posle kog su i grad i fabrika postali senka onoga što su nekada bili.

Jedan od pogona „Bratstva“ koji se nalazio u Travniku, izdvojio se 1996. godine i postao nezavisna kompanija „BNT Tvornica mašina Travnik“ (BNT-TMT), ali je preduzeće loše poslovalo, sve dok nije dobilo novu šansu 2004. godine, zahvaljujući uspešnoj privatizaciji. Kako ju je iskoristilo najbolje pokazuje podatak da je prihod te firme, koja sada nosi naziv „GS-TMT“, sa 400.000 evra iz vremena privatizacije, u prošloj godini porastao na 33 miliona evra. U međuvremenu je i Travnik oživeo, pa čak postao i turistička destinacija zahvaljujući obnovi rodne kuće Ive Andrića. Za sve ovo zaslužna je jedna ambiciozna ali i humana žena, koja čak i nije poreklom iz Bosne.

Kako je ratna ruševina postala izvoznik

Snježana Kopruner je odrasla u Zadru, gde je, posle završetka studija mašinstva, radila u struci do 1991. godine, kada se preselila u Nemačku. Tamo se zaposlila u konsultantskoj kući „Global Sourcing GmbH Regensburg“ i specijalizovala za analize tržišta i troškova u mašinskoj industriji, da bi kasnije postala direktorka ovog preduzeća. U njen život daleko od Balkana, Balkan se ponovo uselio 2004. godine. Tada je od jednog klijenta dobila informaciju da zaposleni iz „BNT-TMT“-a iz Travnika traže njenu pomoć za sklapanje posla kojim bi sačuvali fabriku koja je bila pred gašenjem.

Pomogla im je da ugovore posao koji je preduzeću obezbedio bolju pregovaračku poziciju za ulazak u privatizaciju. Njen klijent, kompanija “Messer Cutting & Wellding GmbH”, bio je zainteresovan za kupovinu posustale kompanije za samo jedan evro, no pred završetak pregovora se povukao, zato što je rukovodstvo smatralo da je Bosna i Hercegovina rizična za bilo kakva ulaganja.

„Zatim su me ljudi iz ‘BNT-TMT’-a ubeđivali da nagovorim ‘Global Sourcing’ da ih kupi. Bili su veoma ubedljivi i nakon nekoliko meseci postali smo vlasnici 67% te firme. Ja sam potom dobila udeo u nemačkoj kompaniji za koju sam radila, a zatim sam otkupila još akcija travničkog preduzeća, i tako postala njegova većinska suvlasnica”, priča Kopruner kako se upustila u poduhvat na kakav ranije nije ni pomišljala, jer se prethodno u rodnoj Hrvatskoj nagledala raznih neuspelih privatizacija. Ali rukovodstvo „BNT-TMT“-a je toliko iskreno želelo da spasi fabriku, „da su me ti Bosanci jednostavno očarali svojom direktnošću, lojalnošću i vrednoćom”.

Pogoni kompanije su tada izgledali kao ratna ruševina a ona je zapošljavala 52 radnika, od čega 11 portira, čija prosečna starost je bila preko 50 godina. Sada ima 520 zaposlenih, prosečne starosti nešto preko 30 godina. Gotovo sve što radnici proizvedu ide u izvoz, najviše u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i Francusku, pa je preduzeće moralo da širi proizvodne kapacitete otvorivši pogon u Zenici, a trenutno gradi još jedan u Rami.

Fabrika u Travniku

„GS-TMT“ proizvodi različite mašinske delove, najviše za klijente iz alatne, građevinske, industrije šinskih vozila ali i za proizvođače ambalaže. Preduzeće je za vreme pandemije, u saradnji sa dizajnerima i naučnicima iz Srbije i Hrvatske, razvilo i svoje električno vozilo za dostavu. U prethodnom periodu je pravilo i ramenove za električne bicikle, ali se taj proizvodni deo u maju 2021. odvojio u zasebnu kompaniju i sada radi više različitih tipova električnih bicikala.

Minsko polje oko fabrike

Najveća promena u poslovanju preduzeća u Travniku odigrala se kada su u kompaniji „Global Sourcing“ zaključili da je Snježana Kopruner najsposobnija da vodi tamošnju fabriku jer je jedina bila „sa brdovitog Balkana“. Ubrzo se podsetila da na Balkanu nikada ništa ne teče glatko, počev od uvođenja nemačkih standarda u balkanske navike. Potom je trebalo pronaći nove klijente, proizvesti kadrove koje ne proizvodi obrazovni sistem, ali pre svega – fizički rekonstruisati fabriku. „Sve će vam biti jasno ako vam kažem da je oko pogona bilo minsko polje”, priseća se Kopruner, koja i pored svega što je prošla nimalo ne žali što je prihvatila ovaj posao. Sada mnogo vremena provodi u Bosni, gde su je očarali priroda, tradicija i najviše ljudi, „vredni, lojalni i izuzetno duhoviti“.

Da bi preduzeće stiglo tamo gde je danas, početna ulaganja su iznosila oko 670.000 evra, a kako se iz zarade neprekidno reinvestiralo u razvoj, firma je toliko porasla da su ulaganja samo u opremu i zgrade prošle godine dostigla četiri miliona evra. „Vraćanje uloženog ne gledam isključivo kroz zaradu koju ostvarimo, već pre svega kroz to koliko smo otvorili novih radnih mesta, koliko smo unapredili tehnologiju i našu poziciju na tržištu“, navodi direktorka „GS-TMT“, koja se u poslovanju ne rukovodi samo poslovnim bilansima i tabelama, nego i mišlju Ive Andrića „da nam život vraća samo ono što mi drugima dajemo”.

Naša sagovornica navodi da joj veliku podršku u poslovanju pružaju bivše rukovodstvo i radnici koji su ostali u kompaniji, ali i njena porodica. Nakon što je njen suprug preminuo, u vođenju preduzeća joj pomažu ćerka Atena i sin Petar. Veliku ljubav i podršku dobija i od sina Almedina kog je usvojila kada se preselila u Bosnu, ali i od brata koji je sa svojom porodicom došao da živi u Travniku.

Najbolje iz oba sistema

Prema mišljenju Snježane Kopruner, balkanske države se posle rata nisu razvijale na način koji bi im, pored ekonomske snage, obezbedio ono čemu bi sve trebalo da teže – da omoguće dostojanstven život za svoje građane. „Naša društva će dostići zrelost tek kada u njima društveni interes bude iznad privatnog”, tvrdi sagovornica B&F-a, koju upravo zbog ovakve retorike i njenih kritika da se vlasti ne bave dovoljno zaštitom radničkih interesa, ponekad etiketiraju kao poklonicu socijalističke ideologije.

Ona ne krije da je „dete samoupravnog socijalizma“, ali kako je dobar deo svoje karijere razvijala u kapitalističkoj zemlji, koja je pritom vodeća ekonomija u Evropi, dobila je priliku da uporedi oba sistema i da objektivnije sagleda ne samo šta je u socijalizmu bilo loše, nego i ono što je bilo dobro. Zato je neke od dobrih socijalističkih praksi nastojala da oživi u preduzeću kojim rukovodi. „GS-TMT“ ima kasu uzajamne pomoći za beskamatno kreditiranje radnika, vrtić za decu zaposlenih i izdvaja sredstva za njihovo lečenje u privatnim zdravstvenim ustanovama kada su u pitanju zdravstvene usluge na koje se čeka predugo u državnom zdravstvu. Firma stipendira decu svojih radnika, nudi mladima mogućnost za stručno obrazovanje po ugledu na nekadašnji model „Škola učenika u privredi”, organizuje izlete i putovanja, proslave praznika, izbore za radnika godine i fudbalske turnire za zaposlene.

Na pitanje zašto sve to radi, Kopruner odgovara da kada živite u državi koja i nije baš funkcionalna, onda morate preuzeti neke funkcije koje ona ne ispunjava. Uostalom, kaže, radnici to i te kako prepoznaju i vraćaju preduzeću kroz svoj trud da doprinesu njegovom razvoju. Kompanija „GS-TMT“ je poznata i po platama koje su iznad regionalnog proseka, kao i po tome da ako neko od radnika odluči da ipak ode na rad u inostranstvo i to učini na korektan način prema firmi, uvek je dobrodošao da se vrati.

Marija Dukić

Biznis & finansije 207, mart 2023.

28. marta 2023. 0 komentar

B&F Plus Ekonomija

Hoće li konverzija prava korišćenja zemljišta postati besplatna: Zarobljeni hektari

by bifadmin 22. februara 2023.

Više u senci dnevnih događaja, ali pod budnim okom poslovne zajednice, već neko vreme „lome se koplja“ oko toga treba li izmenama zakona omogućiti kompanijama da svoje pravo korišćenja državnog građevinskog zemljišta, stečenog kupovinom firmi iz privatizacije, stečaja ili kroz izvršni postupak, konvertuju u svojinu bez naknade koja je po sadašnjim propisima obavezna. Pri tom, nema zvaničnih podataka o veličini tih parcela, firmama koje ih poseduju, načinu na koji su ih stekle, niti analize šta bi se dobilo ukoliko se zakon izmeni.

Relikt iz socijalizma, pravo korišćenja državnog zemljišta koje su imali firme i fizička lica u bivšim jugoslovenskim republikama, odmah nakon prelaska u novi sistem prevedeno je u vlasništvo. U Srbiji se, međutim, tek 2009. godine, kada je privatizacija već bila u zenitu, prvi put u Zakonu o planiranju i gradnji pominje mogućnost konverzije tog prava u svojinu, ali uz nadoknadu prema tržišnoj ceni za sve kompanije koje su do parcela došle kupujući društvena preduzeća, ona u stečaju ili kroz izvršni postupak.

Kada je 2015. donet poseban zakon o konverziji, tadašnja resorna ministarka Zorana Mihajlović ocenila je da će se po tom osnovu, ne računajući koristi od investicija, u državnu kasu tokom narednih nekoliko godina sliti 1,2 milijarde evra. Efekat je, međutim, znatno skromniji. Do sada, prihod države po tom osnovu iznosi svega 7,7 miliona evra, a potiče uglavnom sa manjih površina, do hektara. Raspon uplata je bio od 200.000 do pola miliona evra.

Gubitak je znatno veći. Naime, postojala su dva roka u kojima su kompanije sa pravom korišćenja mogle da dobiju građevinsku dozvolu za proširenja pogona i nove investicije, pa su neke od njih to iskoristile navrat-nanos radeći projekte. Zakonom iz 2015. je, međutim, propisano da fizička lica i deo privrede imaju pravo na besplatno prevođenje u svojinu, ali su obveznici plaćanja ukoliko im je potrebna građevinska dozvola, ostale firme koje su zemljište stekle u privatizaciji, stečaju ili izvršenju. Time je zapravo stavljen veto na gradnju. Zagovornici inicijative za promenu zakona tvrde da je iznos takse previsok, procedura komplikovana i dugotrajna, zbog čega je veliki broj kompanija odustao od planirane investicije.

Za i protiv

Protivnici ideje o besplatnoj konverziji kažu da bi tim „poklonom“ država oštetila svoj budžet, a ekstremnu dobit omogućila nekim privilegovanim kompanijama koje su do prava korišćenja došle kupujući društvene ili firme u stečaju, gde to pravo nije bilo evidentirano, niti je u brojnim slučajevima ušlo u cenu.

Konsultant Branko Pavlović, koji je u jednom kratkom periodu bio i direktor Agencije za privatizaciju, kaže za „B&F“ da nema podataka o tome koliko je po pitanju zemljišta bilo anomalija tokom prodaje društvenih firmi.

„To zemljište možda nije bilo u knjigama, ali nije tačno da nije evidentirano kroz cenu. Problem je u tome što su neki postupci vođeni suštinski nekonkurentno, što se u privatizaciji, u stečajevima pogotovo, glumilo da se razvija konkurencija prilikom prodaje, a radilo se suprotno. Da je bilo stvarne konkurencije, i te kako bi vrednost zemljišta ušla u cenu, tržište bi je obračunalo. Sada administrativnom merom pokušava da se reši nešto što na taj način nije moguće rešiti i posledica je da niko neće da investira. A suština privatizacije jeste da se podstakne ulaganje privatnih vlasnika“, objašnjava Pavlović.

Dodatni problem u ovoj priče jeste to što niko nema zvanične podatke o veličini zemljišta koje podleže konverziji. Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), na osnovu informacija iz ministarstva, procenjuje da je reč o „zarobljenih“ 5.000 hektara, aktuelni ministar građevinarstva Goran Vesić pominje 5.000 lokacija. Analizu koje firme raspolažu tim površinama, kako su ih stekle, koliko su spremne da investiraju ukoliko bi se skinuo teret visokih taksi, niko nije napravio.

„Bez podataka nikakva ozbiljna diskusija ne može da se povede o tome da li treba da se menja zakon. To što je dosadašnji efekat slab, nije argument, jer malo-malo pa se pojavi inicijativa da to bude besplatno, pa privrednici jednostavno čekaju. A tema je sporna i sa stanovišta upravljanja javnom imovinom, jer je sasvim sigurno da bi cena postignuta u vreme privatizacije za mnoga preduzeća bila znatno viša da su potencijalni kupci mogli da računaju na moguću konverziju, posebno ako je bez nadoknade, što je naročito bilo prisutno kod stečaja“, kaže za „B&F“ Nemanja Nenadić iz „Transparentnosti Srbije“ i dodaje da će ta organizacija zatražiti da im ministarstvo dostavi podatke o tom zemljištu, ali i da ih javno objavi kako bi se videlo ko su potencijalni dobitnici tog procesa.

Zaustavljeni projekti

U NALED-u koji već nekoliko godina pokreće inicijativu za besplatnu konverziju, kažu da do tačnih podataka nisu uspeli da dođu. Prema izjavama nekih privrednika, firme raspolažu površinama od četvrtine hektara pa naviše, čak do 50, ali najčešće između dva i tri hektara. Konverzija bi ih koštala od 23 miliona do pet milijardi dinara, a jedna od kompanija procenila je da bi za naknadu platili 58 odsto trenutne tržišne vrednosti. Najčešće lokacije su veliki centri – Beograd, Novi Sad, Čačak i drugi gradovi u kojima su bile fabrike prodate tokom privatizacije. U većini slučajeva, na tom zemljištu bi gradili proizvodni pogon ili poslovni kompleks, imaju projekte za proširenje kapaciteta, magacine, čak tehnološke fabrike, a angažovali bi od 20 pa sve do 2.000 radnika.

Jasmina Radovanović, šefica Jedinice za imovinu i investicije u NALED-u kaže za „B&F“ da zemljište firmi, iako na atraktivnim lokacijama u većim gradovima, ostaje zapušteno i van prometa.

„Zalažemo se da konverzija bude besplatna svuda gde je moguće da se sprovede, jer je i za državu, koja želi da osnaži građevinarstvo, sadašnje stanje veliko opterećenje. U režimu sadašnjeg zakona mogla bi da ostanu samo sportska udruženja i društvena preduzeća, koja taj međukorak treba da prođu kroz postupak privatizacije“, kaže Radovanovićeva i dodaje da do tačnog broja kompanija koje su zainteresovane za konverziju nisu uspeli da dođu ni preko lokalnih samouprava, jer svaka peta do sada nije imala nijedan podnet zahtev, a u 40 njih naknadu je platilo manje od deset korisnika.

Ona podseća da je među kompanijama sa kojima su komunicirali, samo jedna došla do zemljišta kupovinom iz stečajnog postupka. Uglavnom su to bile privatizacije gde je procena vrednosti firme obuhvatala imovinu i prava, umanjeno za obaveze društva. Ali, prava nisu posebno evidentirana sve do 2004. godine, kada su uvedeni međunarodni računovodstveni standardi i mali je broj kompanija koje su i ranije te kategorije upisali u knjige, što je poslužilo da se kasnije oslobode plaćanja naknade.

Prema rečima Aleksandra Vujoševića, direktora pravnih poslova u „Neoplanti“, čitava privreda trpi zbog toga što se smatra da je u nekim privatizacijama bilo zloupotreba. Da je u startu rečeno da se prodaju firme ali ne i zemljište, nijedno preduzeće ne bi našlo kupca. Kaže da bi odgovornost trebalo da snose procenitelji koji to pravo nisu uneli u cenu i navodi primer „Neoplante“, gde je zemljište bilo navedeno ali i pored toga, ukoliko žele da na njemu investiraju, moraju da plate konverziju.

„Trenutno, ’Neoplanta’ ne može ništa da napravi na svojoj parceli od 16 hektara. Imali smo projekat koji je trebalo da se postavi na tri hektara, ali je procenjeno da bi nas konverzija koštala oko milion evra. To nije održivo, odustali smo, a znam i mnoge druge privrednike koji su stopirali svaku gradnju. Problem je i to što lokalne samouprave koje vode proceduru, teško savladavaju komplikovani postupak, pa naš zahtev iz 2018. još nije rešen“, ističe Vujošević.

Navodi da je „ulje na vatru“ doneo i stav Ustavnog suda, koji je rekao da državno zemljište može da se pokloni a ukoliko se naplaćuje, cena mora da bude tržišna. Tako sada imamo situaciju da se stranim investitorima poklanja zemljište a domaći, ako hoće da se razvijaju i grade, moraju da izdvoje milionske sume za sopstvene parcele.

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: Mads Eneqvist, Unsplash

22. februara 2023. 0 komentar

Ekonomija Vesti

Da li transformacija javnih preduzeća u akcionarska znači i njihovu privatizaciju?

by bifadmin 19. januara 2023.

Sve javne firme će do 2025. biti pretvorene u akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću, predviđa Nacrt zakona o javnim preduzećima.

Javno preduzeće ne može da se privatizuje, a akcionarsko društvo može. To je razlog zašto su na vesti da će EPS i „Pošta Srbije” biti pretvoreni u akcionarska društva prve reakcije opozicionih stranaka bile da država hoće da privatizuje ova preduzeća. Međutim, pošto će sve javne firme morati da se pretvore u akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću do 1. januara 2025, ova novina iz Nacrta zakona o javnim preduzećima baca drugačije svetlo na pomenute vesti. Transformacija znači da država ostaje vlasnik, ali otvara mogućnosti da neka javna preduzeća budu poverena na upravljanje profesionalnim menadžerima.

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, naglašava da se pretvaranje javnih firmi u akcionarska društva može uraditi, a da ne mora da se ide u proces privatizacije.

Akcionarsko društvo podrazumeva da i neki drugi osim države može dobiti deo vlasništva

– Vlasnik javnog preduzeća je država. Ona će biti vlasnik i u novoj firmi, ali akcionarsko društvo podrazumeva da i neki drugi mogu dobiti deo vlasništva. To mogu biti građani, zaposleni, bivši vlasnici i penzioneri. U slučaju EPS-a, pošto je reč o najvećem državnom preduzeću, država će pojedinačno ostati većinski akcionar. Sa aspekta upravljanja to ne znači ništa, država će i dalje upravljati tim preduzećem. Ali to može da znači i drugo. Ako korporatizuje javno preduzeće možda će država da se opredeli da ne bude upravljač i to poveri profesionalnim menadžerima. Pri čemu država postavlja ciljeve i kontroliše sprovođenje, a neko ko upravlja odgovara za realizaciju ciljeva. Tako radi Češko elektroprivredno preduzeće (ČEZ), u kome je država većinski vlasnik, ali ona uopšte ne upravlja firmom već samo postavlja ciljeve – objašnjava Savić.

Profesor Ekonomskog fakulteta kaže da transformacija u akcionarsko društvo, otvara mogućnost da se EPS privatizuje, ali to ne mora nužno da bude učinjeno. Država može da proda i veći deo akcija, uz zadržavanje zlatne akcije, odnosno strateške kontrole nad preduzećem, što znači da bez države ne može da se poveća cenu električne energije, otpusti radnik, gradi proizvodni kapacitet. Postoje i takve situacije gde države nisu većinski vlasnici, ali zadržavaju zlatnu akciju i odlučuju o kapitalnim stvarima i ne mešaju se u svakodnevno upravljanje.

– Navodim primer EPS-a jer nisu sva javna preduzeća podjednako interesantna. Prilično je veliki broj njih koja niko ne bi uzeo zbog stanja u kome se nalaze ili zbog činjenice da delatnost nije profitabilna. Država ne namerava prvi put da transformiše javne firme u akcionarska društva, ona je to i ranije najavljivala. Bio bih zadovoljan da uradi pravu procenu vrednosti javnih preduzeća, ustanovi sa čim raspolaže, šta su problemi, gde su gubici i uska grla i da tačno zna šta se nalazi u portfelju vlasništva države. EPS je najpodesniji za privatizaciju sa većinskim ili manjinskim partnerom i 2005. sam predlagao da to bude manjinski partner. Ne treba država mnogo da mudruje treba da oformi ekipu jakih stručnjaka da ih uputi u ČEZ da prepišu šta su oni tamo uradili i da to primene u Srbiji, ako imaju političku snagu i volju. EPS bi postao za četiri, pet godina uspešno preduzeće – smatra Savić.

Akcionarsko društvo može se vlasnički transformisati

Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, navodi da se Nacrtom zakona o javnim preduzećima, koji bi trebalo da usvoji vlada, postavlja rok od godinu dana da se izvrši transformacija iz javnih preduzeća u akcionarska društva i društva sa ograničenom odgovornošću. Zakon će se primenjivati od 1. januara 2024, što znači da je rok 1. januar 2025.

– Pošto su dva prethodna zakona o javnim preduzećima iz 2012. i 2016. takođe proklamovala profesionalno i korporativno upravljanje, u obrazloženju novog nacrta nema objašnjenja zašto to do sada nije sprovedeno u praksi. Pozitivna stvar je da se postavljaju uslovi za predstavnika države u skupštinama društava kapitala. To do sada nije bilo uređeno i nismo znali kako se oni biraju. Ta osoba moraće da ima fakultet, pet godina iskustva i najmanje tri godine rukovodećeg staža – napominje Nenadić.

Podseća da kod nas akcionarsko društvo, u kome je jedini vlasnik država ima skupštinu akcionara gde samo jedan predstavnik države donosi sve bitne odluke uključujući i odluku o izboru direktora. Novi zakon sada predviđa konkurs, ali ga ne bi raspisivala vlada već skupština akcionara i nadzorni odbor.

– Najbitnija promena je to što se akcionarsko društvo može vlasnički transformisati, to jest može se privatizovati ili dozvoliti ulazak privatnog kapitala, a tako nešto sa javnim preduzećima nije moguće. Pošto je to najkrupnija novina logično je pomisliti da u bližoj ili daljoj budućnosti neko od ovih preduzeća bude prodato. To što će da se promeni vlasnički oblik ni na koji način nije garancija boljeg upravljanja javnom firmom. Mi i sada imamo društva kapitala koja primenjuju zakon o javnim preduzećima poput železničkih firmi i društva kapitala koja ne primenjuju zakon o javnim preduzećima kao što je „Telekom” – navodi Nenadić.

Pretvaranje firme u akcionarsko društvo ne mora da znači privatizaciju

Nenad Gujaničić, iz brokerske kuće „Momentum sekjuritis”, takođe potvrđuje da pretvaranje firme u akcionarsko društvo ne mora da znači početak bilo kakve privatizacije odnosno prodaje državnog udela u kompaniji. Štaviše, firma može biti kotirana na berzi, a država ne mora da proda sopstveni vlasnički udeo (uostalom kao bilo koji akcionar). Recimo, „Telekom Srbija” je nominalno korporatizovan (država većinski vlasnik), ali nije izašao na berzu ni deset godina nakon što su građanima podeljene akcije.

Dodaje da je višedecenijska praksa pokazala da korporativna organizaciona forma predstavlja najefikasniji način organizovanja velikih kompanija. Njene glavne karakteristike su razdvajanje vlasništva od upravljanja i kotiranje na berzi koje omogućuje indirektnu kontrolu firme putem mehanizma otkrivanja tržišne cene. Puko pretvaranje kompanije u akcionarsko društvo gde će država biti jedini vlasnik ne znači ništa i verovatno će predstavljati samo kozmetičku promenu kako bi se udovoljilo zahtevima stranih finansijskih institucija od kojih je ovaj predlog verovatno i stigao.

– Sve dok firma nema raširenu vlasničku strukturu i što je najvažnije ne bude kotirana na berzi neće biti nikakvog pomaka kada je reč o otvorenosti njenog poslovanja i ostvarivanja indirektne kontrole upravljanja – navodi Gujaničić.

Izvor:Politika
Foto: Pixabay

19. januara 2023. 0 komentar

Politika i društvo

Da li vodovod treba privatizovati?

by bifadmin 29. avgusta 2022.

Najnovije istraživanje sa SOAS Univerziteta u Londonu pojašnjava zašto bi vodovodi širom sveta trebalo da budu u javnom vlasništvu. Bar u zemljama kojima ne vlada korupcija i u kojima postoji transparentno upravljanje javnim preduzećima.

U Engleskoj su ovog leta kompanije koje se bave upravljanjem vodom bile na udaru žestokih kritika. Za početak zbog velike suše koja je posledica klimatskih promena, a koju su dočekale nepripremljene. Zatim zbog toga što su gubile velike količine vode usled curenja. I na kraju, ali ne manje bitne, usledile su kritike zbog zagađenja koje uzrokuju budući da su povećale količinu otpadnih voda koje ispuštaju u reke i druge vode. Iako ni kupci njihove vode ni javnost nisu krili nezadovoljstvo, akcionari i investitori tih kompanija imali su razloga za širok osmeh budući da im već godinama oštro rastu dividende a menadžerima zarade.

Ovo je bio jedan od povoda da Kejt Bejlis, Eliza Van Vajenberge i Bendžamin O. L. Bauls sa SOAS Univerziteta u Londonu sprovedu istraživanje kako posluju privatne kompanije koje dominiraju u vodnoj privredi te zemlje. Iz istraživanja se može zaključiti da su one mnogo agresivnije od javnih preduzeća kada je u pitanju sticanje profita, a manje transparentne kada se radi o načinu upravljanja i rezultatima istog. U svojoj trci za zaradom one ne vode računa o javnim interesima kao što su zdrava životna sredina, kvalitet vode isl, ali ni o krajnjim korisnicima za koje formiraju cenu vode na bazi predviđanja nekih budućih troškova.

Zanimljivo je da one, iako navodno posluju tržišno, zapravo ne nude izbor korisnicima svojih usluga. Građani naime, ukoliko su nezadovoljni njihovim uslugama, ne mogu da se snabdevaju vodom od drugih kompanija jer infrastruktura za to ne postoji.

Sve više gradova rekomunalizuje vodovode

Iz ovog i još mnoštva razloga autori pomenute studije zaključuju da vodovod nudi jednu od onih javnih usluga koje nipošto ne bi trebalo da završe u rukama privatnika i podsećaju na primere gradova koji su prvo privatizovali ove usluge a zatim ih rekomunalizovali. Razloga za vraćanje vodovoda u javne ruke uglavnom je bilo više, počev od visoke cene vode, pa sve do nebrige o njenom kvalitetu ali i kvalitetu infrastrukture kojom se ona sprovodi do domaćinstava. Tako su na primer privatne kompanije menjale cevi samo kada moraju ali im to nije smetalo da naplaćuju svoje usluge kao da ih menjaju redovno, što je i očekivano jer je svuda u svetu prioritet privatnih kompanija smanjenje troškova i povećanje prihoda.

Baš ih tih razloga je, primera radi, Pariz 2010. posle četvrt veka u privatnom vlasništvu preuzeo gradski vodovod. Samo godinu dana od ove “nacionalizacije”, cena vode je u prestonici Francuske smanjena za osam odsto. U isto vreme se i Berlin odlučio za isti postupak, i to na referendumu gde je 98 odsto građana glasalo za rekomunalizaciju.

Prelazak ovakvih velikih sistema u javno vlasništvo nije ni jednostavan ni jeftin postupak ali je, kako kažu autori studije, na duže staze isplativ. Jer u suprotnom će građani skupo plaćati vodu, a ono što plaćaju će često završavati u rukama preplaćenog menadžmenta i akcionara ili u poreskim rajevima. Rekomunalizacija bi trebalo da doprinese reinvestiranju tog novca i unapređenju kvaliteta usluge ali i odgovornog ponašanja prema životnoj sredini, naravno u slučajevima gde postoji transparentno poslovanje i gde ga država nadzire kako treba.

Osim toga, pišu oni, nije sve u brojkama i matematici. Ovde nije bitan samo ekonomski motiv već i humanost, budući da se radi o jednom od glavnih resursa na planeti – vodi za piće – koji bi trebalo svima da bude dostupan.

Izvor: The Conversation

Foto: Skitterphoto, Pixabay

29. avgusta 2022. 0 komentar

Ekonomija

Nova: Već odabran budući partner EPS-a u procesu svojinske tranformacije

by bifadmin 15. juna 2022.

Prema izvorima lista Nova, budući partner Elektroprivrede Srbije (EPS) u procesu svojinske tranformacije biće kompanija Renewables iz Majamija.

Ona se bavi izgradnjom postrojenja u oblasti obnovljivih izvora energije i već je uveliko na srpskom tržištu i sarađuje sa državom. Naime, uavgustu 2021. godine potpisan je Sporazum o strateškoj saradnji između Ministarstva rudarstva i energetike Vlade Srbije i predstavnika kompanije, a potpis na taj sporazum u ime Vlade Srbije stavila je ministarka energetike Zorana Mihajlović.

Da podsetimo, već godinama se priprema teren za prelazak EPS-a iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo. To bi trebalo da se desi do januara 2023. godine, čime će se otvoriti put ka privatizaciji, odnosno ulasku strateškog partnera ili dokapitalizaciji.

Izvor: Nova

Foto: Pixabay

15. juna 2022. 0 komentar

Ekonomija

Vesić: Grad Beograd bi mogao raskinuti ugovor sa “Lastom”

by bifadmin 24. maja 2022.

Grad Beograd mogao bi raskinuti ugovor sa “Lastom” zbog nepoštovanja reda vožnje u prigradskim naseljima, najavio je zamenik gradonačelnika Goran Vesić. Interesantno je da je raskidanje “Lastinog” ugovora sa najvećim gradom u zemlji najavljeno u trenutku kada država pokušava da proda ovo preduzeće.

Povod za ovu objavu bilo je saznanje prestoničkih vlasti da 16. maja pomenuta kompanija nije ostvarila, bez obrazloženja, 129 polazaka na prigradskim i lokalnim linijama, a 17. maja još 134 polaska.

“To se posebno odrazilo na kvalitet prevoza u Mladenovcu gde su se stvarale velike gužve. Takvo ‘Lastino’ ponašanje je nedopustivo. Grad Beograd uredno plaća svaki kilometar koji oni prevezu, pa će i oni poštovati svoje obaveze. Nisam još čuo da su se izvinili građanima Mladenovca, koji su tih dana zbog njih kasnili na posao. Zato su dobili poslednje upozorenje pred raskid ugovora”, rekao je Vesić i najavio ukidanje ugovora sa ovim prevoznikom ukoliko on ne promeni ponašanje.

Šta se dešava sa “Lastom”?

U javnosti se već godinama šire glasine da se ovoj kompaniji namerno spušta cena jer treba da bude prodata nekome ko je blizak sa vlastima. Naravno, ta govorkanja nisu dokazana i samo će vreme pokazati njihovu istinitost. No, drugi deo ove tvrdnje – da će preduzeće biti prodato – je zvanično potvrđen. Naime, prošle godine je objavljen javni poziv za privatizaciju “Laste” koja već godinama posluje u minusu.

Kada kažemo godinama, mislimo na samo nekoliko godina, jer je pre 2015. ovo preduzeće ostvarivalo solidne poslovne rezultate. Međutim, od 2015. do 2018. godine dobit te kompanije je umanjena govoto četiri puta. Za te četiri godine “Lasta” je imala čak četiri direktora. U međuvremenu su afere koje su se ticale ponajviše pronevere novca – sustizale jedna drugu.

Potom je podgrejana priča o privatizaciji ovog preduzeća. “Lasta” je 2019. data na procenu i konsultantska kuća BDO Srbija je procenila kapital ovog transportnog preduzeća na 16 do 23 miliona evra. Sindikalci su tvrdili da je ova procena netačna i znatno umanjena . Oni su objavili da „Lasta“ poseduje veliku imovinu kroz vlasništvo nad zemljištem, odnosno autobuskim stanicama (oko 150 njih) u svim većim gradovima i opštinama Srbije. Pored toga, ostvaruje značajnu naplatu u kešu od kupovine autobuskih karata u zemlji, ali i inostranstvu budući da ima važne i unosne međunarodne linije. Sindikalci su zaključili da se ovo preduzeće sistematski uništava tako što se ne kupuju novi autobusi, ne nabavljaju rezervni delovi a plate vozača ostaju veoma niske kako bi oni bili primorani da napuste firmu.

Da situacija u “Lasti” bude gora potom se pobrinula pandemija zbog koje su uvođena ograničenja kretanja i druge mere koje su negativno uticale na trasportnu industriju. Zbog pada broja putnika u 2020. “Lasti” su znatno smanjeni prihodi, minimum za petinu, te se ova kompanija našla u “nebranom grožđu”.

Rublja spasa?

Kao ruka spasa za “Lastu” u aprilu prošle godine najavljivana je ruska kompanija „Sinara – transportne mašine”, koja je bila zainteresovana za našeg prevoznika. Njena delegacija bila je u poseti Srbiji i čekala raspisivanje tendera za privatizaciju, međutim od tada nismo ništa čuli od nje.

U međuvremenu se izdešavalo mnogo toga, ali najznačajniji događaj bio je početak rata u Ukrajini. Zbog njega ruska privreda sve lošije posluje i pitanje je da li će realizovati svoje ranije planove.

Izvor: Beoinfo, Insajder, eKapija, B92

Foto: Pixabay

24. maja 2022. 0 komentar

Ekonomija Vesti

Rusi zainteresovani za kupovinu „Laste“

by bifadmin 15. aprila 2021.

Ruski „Sinara-Transportne mašine“ je deset dana nakon posete „Lasti“ poslao pismo o namerama i pokazao svoju zainteresovanost za kupovinu srpskog preduzeća.

Njegova privatizacija trebalo da se oglasi do kraja juna.

Kako je navedeno, ovakva brzina u reagovanju jasan je znak da delegacija ove kompanije, koju je predvodio vlasnik Dmitrij Pumpjanski, zadovoljna onim što je videla u Beogradu. Da je tako pokazuje i to što su poslali i predlog ugovora o poštovanju tajnosti podatka u vezi sa srpskom firmom.
Dobijene dokumente rukovodstvo “Laste” prosledilo je Ministarstvu privrede, koje treba da definiše dalje smernice u postupanju nakon pokazanog interesovanja Rusa, navodi beogradski list.

To podrazumeva i davanje saglasnosti o dostavljanju podataka iz lične karte preduzeća koji obuhvataju i procenu konsultantske kuće “Beoconex” po kojoj 100 odsto “Lastinog” kapitala vredi 73 miliona evra, dok su 300 do 500 radnika prekobrojni i trebalo bi da im se obezbedi otpremnina.

Ta procena vrednosti ovih dana se koriguje nakon poslovnih rezultata iz prethodne godine. Direktor A.D.”Lasta” Vladan Sekulić potvrdio je da je ruska kompanije “Sinara-Transportne mašine” izrazila zainteresovanost za privatizaciju kompanije odnosno da je poslala pismo o namerama.

„Mi smo dokumentaciju koju smo dobili od Rusa prosledili Ministarstvu privrede koji vodi postupak privatizacije. Loptica je sada u njihovom dvorištu i oni će, uz saglasnost vlade, da definišu naše dalje korake. Mi smo u komunikaciji sa Ministarstvom privrede i čekamo dalje instrukcije po pitanju Rusa ili bilo koga ko će se pojaviti kao eventualno zainteresovana firma u procesu naše privatizacije“, kaže Sekulić.

Izvor: Blic

Foto: Pixabay

15. aprila 2021. 0 komentar

Ekonomija Vesti

Država prodaje “Lastu” i “Petrohemiju”

by bifadmin 1. aprila 2021.

Ministarstvo privede bi do kraja juna trebalo da raspiše tendere za privatizaciju “Laste” i “Petrohemije” što praktično znači da bi narednih meseci nešto više od 3000 zaposlenih u ovim preduzećima, moglo da dobije novog vlasnika, saznaje “Blic Biznis”.

To ukazuje da i pored teškoća koje se dešavaju zbog pandemije korona virusom, koje su prisutne u celom svetu, država ne odustaje od traganja za potencijalnim kupcima ili strateškim partnerima za kompanije koje su u njenoj ingerenciji, kojih je prema poslednjim podacima nešto više od 70.

Od tog broja, za bar 30 neizvesno je kada će se oglasiti prodaja zbog spornih imovinsko-pravnih, sudskih ili nekih drugih problema. Ono što je izvesno to je da će do kraja godine bar pet strateški važnih firmi ući u proces privatizacije, a prve na tom spisku su “Lasta” i “Petrohemija”.

Pripremljen teren da se narednih meseci objavi tender

Za njih je, prema saznanjima “Blica” gotovo pripremljen teren da se narednih meseci objavi tender jer se od strane privatizacionih savetnika izrada potrebne dokumentacije privodi kraju, a na Ministarstvu privrede je da definiše način i uslove kojima bi mogli da privuku potencijalne kupce ili strateške partnere. Od tih uslova, reč je o ceni, statusu zaposlenih ali i investicija, zavisi da li će se kompanije koje su u prethodnom periodu u razgovorima sa predstavnicima vlasti, pokazale interesovanje, javiti i na zvaničan poziv.

Naš izvor iz Nemanjine 11 tvrdi da interesovanje postoji i da sve pripremne radnje nagoveštavaju da će privatizacija “Laste” i “Petrohemije” biti uspešne odnosno da će se naći vlasnik odnosno strateški partner koji bi unapredio rad ove dve kompanije.

– Što se tiče “Petrohemije” najviše interesovanja do sada je pokazao Gaspromnjeft, koji je i najpoželjniji potencijalni partner jer je većinski vlasnik NIS, koji ima 21 odsto vlasničkog kapitala. Država pak ima 76 posto a tri odsto Lukoil. Sa Rusima se i ranije pregovaralo ali je bilo nesuglasica oko nivoa investicija, dok cena nije bila problem. Posle razgovora predsednika Vućića i prvog čoveka Gaspromnjefta Aleksandra Djukova, krajem prošle godine, formiran je tim koji je te nesporazume trebalo da prevaziđe. Oni su otklonjeni i gotovo je izvesno da će se “Gaspromnjeft” dati ozbiljnu ponudu za strateško partnerstvo – objašnjava naš sagovornil

Dodaje i da je takav model predložio i privatizacioni savetnik i da je na Ministarstvu privrede da definiše koliki će udeo vlasništva da proda.

Država je tu uradila sve pripremne radnje i treba da oglasi uslove prodaje

– Radna grupa i savetnik su procenili i da svih 1990 radnika neće moći da ostane i da prekobrojnima mora da se ponudi adekvatn socijalni programom. Naravno, ovi pregovori ne sputavaju i druge kompanije da se jave na tender – kaže naš izvor.
On dodaje i da je kod “Laste” slučaj manje komplikovan.

– Država je tu uradila sve pripremne radnje i treba da oglasi uslove prodaje 77 posto svog kaptala koliko ima nakon konverzije dugova dok je 23 odsto u rukama malih akcionara. Treba da se definiše da li će ceo paket prodati ili zadržati neki deo ali ono što ostaje nepromenjeno to je da novi vlasnik mora da definiše status nešto više od 1900 zaposlenih. Pored toga vrednovaće se i nivo investicija u obnavljanje voznog parka. Važno je da se zna da je deo dokumentacije privatizacionog savetnika ažuriran i da su i neki novi elementi uneti u procenu vrednosti kapitala ove kompanije u odnosu na 2019. godinu kada je utvrđeno da sto odsto kapitala “Laste” vredi između 16 i 23 miliona evra – kaže naš izvor.

U sindikatima ovih kompanija različita su saznanja oko raspisivanja tendera. U “Lasti” nisu upoznati pa sindikalci ne žele da komentarišu dok u “Petrohemiji” kažu da imaju saznanja da bi tender za njih trebalo da se raspiše narednih meseci.
– Zajednička radna grupa srpske i ruske strane je usaglasila svoje stavove i zaposleni “Petrohemije” u ruskom “Gaspromnjeftu”, koji je većinski vlasnik NIS-a, vide najboljeg partnera. Ovoga puta mi vidimo da “Petrohemija” ide u pravcu završavanja privatizacije – kažu predstavnici sindikalnih organizacija.

Ministarstvo: Do kraja godine novi vlasnici za bar 4 firme

Iz Ministarstva privrede nisu zvanično želeli da komentarišu saznanja “Blic” ali nezvanično nam je rečeno da je plan da do kraja godine bar četiri velike firme dobiju nove vlasnike, među kojima su i Lasta i Petrohemija. To je u autorskom tekstu za “Blic” potvrdila i ministarka Anđelka Atanasković.

-Iako je korona virus uticao na gotovo sve segmente privrede, pa i na usporavanje privatizacionih aktivnosti u 2020. godini, ove godine nas očekuje privatizacija četiri do pet većih firmi. Očekujem da će se popraviti tržišni uslovi i da će se ubrzati postupak privatizacije, a da će preostale firme koje zbog spornih nerešenih pitanja ne mogu još uvek da uđu u proces privatizacije, steći sve uslove i ući u postupak – navela je Atanasković.

1. aprila 2021. 0 komentar

Noviji članci

Stariji članci