Nedovoljna količina metalnog otpada na domaćem tržištu je glavni problem u proizvodnji rebrastog čelika i čelične armature u Srbiji, pa je PKS podnela republičkoj vladi inicijativu da se pojednostavi procedura za njegov uvoz. Metalni otpad je, naime, značajna sirovina za ove proizvođače srpske metalske industrije, a za neke i – jedina.
Srbija godišnje proizvede 12 miliona tona otpada, a u javnosti se već godinama upozorava da ako ovako nastavimo, ugušićemo se u divljim deponijama. Kako je onda moguće da našoj zemlji nedostaju određene vrste otpada? Tako što se od pomenutih 12 miliona tona, čak 10 miliona ne reciklira i ne vraća u proizvodnju, nego završava zagađujući životnu sredinu. S druge strane, iz Srbije se značajno izvozi metalni otpad, koji je preko potreban domaćoj metaloprerađivačkoj industriji, dok je uvoz dugotrajan i komplikovan proces. Zato je Privredna komora Srbije (PKS) pre nekoliko meseci podnela inicijativu republičkoj vladi da se pojednostavi uvoz ove vrste otpada.
„Inicijativa ima za cilj da se uprosti procedura i podnošenje nepotrebne i obimne dokumentacije za dobijanje dozvola za uvoz metalnog otpada koji se nalazi na zelenoj listi. Dakle, radi se o neopasnom otpadu koji je neophodan domaćoj metaloprerađivačkoj industriji. Vidljivih rezultata još nema, uprkos razumevanju koje je ispoljeno na sastanku predstavnika nadležnog Ministarstva za zaštitu životne sredine, PKS i korisnika sirovina“, kaže za B&F Vasa Žigić, komercijalni direktor kompanije „Metalfer Steel Mill“ iz Sremske Mitrovice, koja koristi isključivo čelični otpad kao sirovinu. Pomenuto preduzeće je najveći potrošač i recikler čeličnog otpada u Srbiji i na Balkanu, čije potrebe za ovom sirovinom premašuju 500.000 tona godišnje.
Žigić ističe da bi metaloprerađivačkoj industriji najviše odgovaralo da nema uvoznih dozvola, ili da se dokumentacija za njeno izdavanje svede na minimum. „Našim stranim partnerima nije lako objasniti koju sve dokumentaciju treba da dostave i zašto ona mora biti u originalu, te da će procedura dobijanja dozvola potrajati najmanje 30 do 45 dana. Za to vreme, oni tu sirovinu mogu da prodaju drugim korisnicima i uglavnom se odlučuju za tu opciju. Čak i kada se dobije dozvola za uvoz ona ima ograničen rok od jedne godine, pa je nakon isteka potrebno ponoviti ceo postupak, iako kod korisnika nije došlo do bilo kakve promene u načinu proizvodnje i prerade sirovina“, navodi naš sagovornik probleme sa kojima se suočavaju u praksi.
Značaj metalske industrije za celu privredu
Zato se u ovoj kompaniji nadaju da će ova inicijativa u najkraćem roku biti prihvaćena u potpunosti, kako bi kao i fabrike iz ostalih zemalja imali ravnopravan pristup potrebnim sirovinama. Uvoz je neophodan, dodaje Žigić, jer zbog ekonomskih teškoća koje su u proteklim decenijama dovele do opadanja industrijske proizvodnje, znatno su smanjene i raspoložive količine kvalitetnog metalnog otpada koje su te fabrike generisale u prethodnom periodu. „Bez jake metalske industrije nema stabilnog izvora metalnog otpada, bez obzira da li se radi o čeličnom otpadu ili otpadu od obojenih metala, a ovde pre svega mislimo na bakar i aluminijum”, pojašnjava komercijalni direktor kompanije „Metalfer“.
Upravo je kod ovih metala prisutna izrazita spoljnotrgovinska neravnoteža. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prošle godine je uvezeno 10.721 tona otpada od aluminijuma a izvezeno 20.135 tona, uvezeno je 7.998 tona otpada od bakra a izvezeno 9.856 tona, dok je čeličnog otpada uvezeno 5.320 tona a izvezeno čak 225.381 tona.
„Bitno je da znamo da mogu da se uvezu i prerade znatno veće količine otpada od obojenih metala i čelika. Većina naših fabrika ima stalne potrebe za kvalitetnim sirovinama i ima održive dugoročne planove poslovanja i razvoja. Pandemija jeste unela globalne poremećaje u trgovini i transportu, ali i pored toga privredni tokovi nisu stali. Pokazalo se da u takvim situacijama još više treba obratiti pažnju na potrebe metalske industrije i omogućiti slobodan uvoz sirovina, kako bi proizvodnja mogla da se nastavi neometano“; naglašava Žigić.
On podseća da su svi prerađivači metalnog otpada važni i veliki sistemi, „od čije proizvodnje zavise druge fabrike i veliki infrastrukturni i drugi projekti u zemlji. Pored toga, mnogi korisnici metalnog otpada su i veliki izvoznici gotovih proizvoda, što je i te kako značajno za privredu u celini”.
Kada je reč o zalihama, u ovoj kompaniji objašnjavaju da nije isplativo držati prevelike količine sirovina na zalihama. To često nije ni fizički lako izvodljivo, što dodatno opterećuje novčane tokove, poskupljuje proizvodnju, a naročito može da bude opasno kod berzanskih sirovina, gde se cene menjaju na dnevnoj bazi. Zato je neophodno da priliv sirovina bude stabilan i u redovnoj dinamici prema potrebama prerađivača.
S druge strane, „Metalfer“ kao najveći recikler čeličnog otpada na Balkanu bi sa većom dostupnošću sirovina mogao da uveća kapacitete za preradu i tako još više doprinese razvoju cirkularne ekonomije u Srbiji. U prilog tome, naš sagovornik navodi rezultate najnovije analize proizvođača i reciklera iz Nemačke, koji pokazuju da svaka tona čeličnog otpada koja se koristi u proizvodnji čelika štedi 1,67 tona ugljen dioksida. „Insistira se na tome da otpad nije samo otpad, već proizvod za zaštitu klime i životne sredine“, podvlači Žigić.
Otpad bi trebalo prerađivati u Srbiji
Preduzeće iz Sremske Mitrovice, koje je i nosilac respektabilnog priznanja „Čuvarkuća“, u svojoj modernoj čeličani proizvodi betonski čelik: rebraste armature u šipkama, rebraste armature u koturu i čelične žice u koturu, prema najsavremenijim svetskim standardima. Svi proizvodi su atestirani po kriterijumima država EU, kaže Žigić, koji navodi da se ovi proizvodi uglavnom koriste za armiranje betona i ugrađuju u betonske i druge konstrukcije. „Metalfer“ svoje proizvode plasira i na tržište EU, kao i u zemlje bivše Jugoslavije.
„U sve značajnije objekte, mostove i puteve u Srbiji ugrađeni su proizvodi iz naše čeličane. Pored toga, naši proizvodi se smatraju ekološki prihvatljivim, jer se mogu reciklirati kao otpad“, naglašava Žigić.
Prema mišljenju našeg sagovornika, velikim lanjskim izvozom čeličnog otpada je naneta ogromna šteta domaćim prerađivačima, građevinskoj industriji i kompletnoj privredi Srbije.
„Smatramo da je neophodno da se čelični otpad koristi isključivo u domaćim preradnim kapacitetima, što je u potpunosti u skladu sa Akcionim planom EU, Programom upravljanja otpadom i Zakonom o upravljanju otpadom“.
Akcioni plan o cirkularnoj ekonomiji – za čistiju i konkurentniju Evropu iz 2020. godine, jasno daje do znanja državama članicama, ali i državama kandidatima za članstvo u EU, da prerada otpada treba da se radi u državi gde je nastao, odnosno što bliže mestu nastanka i da su države obavezne da prilagođavaju svoju ekonomiju ovim načelima. Dalji koraci u promeni ovih smernica su usmereni na unapređivanje reciklaže u zemlji nastanka i izbegavanje prekograničnog kretanja otpada, navodi Žigić i zaključuje:
„Razvoj cirkularne ekonomije, povećanje BDP-a Srbije, povećani prilivi u budžet i veća zaposlenost, direktno zavise od toga da li će se čelični otpad, koji je u suštini resurs Srbije, prerađivati u zemlji ili će se, protivno svim navedenim zakonima, programima i smernicama, izvoziti kao sirovina“.
Inspekcijski nadzor
Jedna od stavki inicijative koju je pred Vladom Srbije pokrenula PKS je i pooštravanje inspekcijskog nadzora nad prikupljanjem i trgovinom metalnim otpadom. Vasa Žigić kaže da bi budući zahtevi za izvozne dozvole trebalo da se razmatraju isključivo u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom i Pravilnikom o sadržini dokumentacije koja se podnosi uz zahtev za izdavanje dozvole za uvoz, izvoz i tranzit otpada.
„Ovo praktično znači, da se prilikom razmatranja svakog zahteva moraju uzeti u obzir preradni kapaciteti u Srbiji, kao i da se eventualno odobrene ili nove izvozne dozvole izdaju samo za prikupljene količine otpada”, pojašnjava sagovornik B&F-a.
Daniela Ilić
Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022.
Foto: Hans Ripa, Unsplash