Za sve koji boluju od dijabetesa redovno merenje šećera u krvi i regulisanje njegovih nivoa je najbolja preventiva posledica ove bolesti. Nažalost, u našoj zemlji najveći broj dijabetičara nema mogućnost kontinuiranog praćenja glukoze, kakvu pacijenti u razvijenim društvima imaju već čitavu deceniju. To je jedan od razloga što su naši sugrađani sa ovom bolešću prinuđeni da se snalaze kako znaju i umeju, a rezultate tog snalaženja možemo videti u zvaničnoj statistici koja pokazuje da je u Srbiji šećerna bolest češći uzročnik smrti nego u svetu.
Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, u 2015. je svaki osmi stanovnik naše zemlje imao dijabetes, a 2040. godine će svaki peti građanin patiti od bolesti koja se naziva tihim ubicom. Tihim zato što traje godinama, pa i decenijama, i zato što, ako se zapusti, dovodi do prerane smrti. To naravno ne mora biti slučaj – uz adekvatnu glikoregulaciju može se imati dugačak i ispunjen život, ali ukoliko ona izostane dijabetičarima mogu biti oštećeni različiti organi. Najpoznatije posledice ove bolesti su otkazivanje rada bubrega zbog čega pacijenti završavaju na dijalizi, gubitak vida koji im onemogućava niz uobičajenih aktivnosti, odumiranje nerava koje dovodi do gangrene itd.
Nije lako utvrditi koliko je tačno ljudi u našoj zemlji trpelo ove posledice dijabetesa, ali za sada znamo da je šećerna bolest peti uzrok smrti u svetu, a da u Srbiji zauzima treće mesto među svim uzročnicima smrtnosti.
Šta je dijabetes?
Šećerna bolest je hronični, neizlečivi sistemski poremećaj metabolizma čija glavna karakteristika je trajno povišen nivo glukoze u krvi. Postoje dve vrste ove bolesti: tip 1 i tip 2.
Drugi tip najčešće dobijaju starije osobe i on se u početku reguliše zdravom ishranom i fizičkom aktivnošću, a ako to ne uspe onda se prelazi na lekove. Ukoliko pak ni lekovi ne pomažu, onda na scenu stupa insulin. Pacijenti sa ovom dijagnozom inače uglavnom proizvode svoj insulin ali su njihove ćelije razvile otpornost na taj hormon, zbog čega su im nivoi šećera u krvi visoki.
S druge strane, osobe koje imaju tip 1 ne proizvode pomenuti hormon i zato su od početka bolesti, koju mahom dobijaju u detinjstvu ili mladosti, na insulinskoj terapiji. To znači da moraju uzimati insulin nekoliko puta na dan. On se u Srbiji dobija na recept tako da su dijabetičari sa te strane zadovoljavajuće pokriveni. Ali, to nije dovoljno. Pacijenti koji su na insulinskoj terapiji moraju voditi računa da im šećer ne bude previše visok ali i da ne pada često ispod dozvoljene granice, jer i prenizak šećer može biti fatalan.
Budući da su konstantno na klackalici između visokog i niskog šećera, oni se trude da ga “uproseče” tako što pred svaki obrok računaju glikemijski indeks namirnica i stepen fizičke aktivnosti koju će preduzeti, i na osnovu tih podataka daju sebi adekvatnu dozu insulina. Međutim, procese u ljudskom telu, a ni izvan njega, nije moguće uvek tačno predvideti, pa se dešava i da im insulin previše obori šećer. Kada do toga dođe, tj. kada zapadnu u hipoglikemiju, onda hranom moraju podići šećer, ali ne previše. Jer, ako ga podignu previše najčešće će opet morati da ga obaraju insulinom i da tako potencijalno izazovu novu hipoglikemiju.
Ovde treba napomenuti da proračunavanje količine hrane koju treba uneti u sebe tokom hipoglikemije zdravim ljudima ne deluje kao preterano težak zadatak, ali dijabetičarima kojima veštački insulin značajno obori šećer srce ubrzano lupa, ruke im se tresu a ume i da im se “zamuti” u glavi, odnosno da se pojavi veliki egzistencijalni strah koji će ih naterati da pojedu više nego što smeju. I da tako ponovo uđu u začarani krug varirajućeg šećera.
Postoji rešenje, ali ne u Srbiji
Učestalost ovakvih kriza može se smanjiti ukoliko se češće proveravaju vrednosti šećera u krvi. U našoj zemlji to se čini uglavnom aparatima na čije tračice se prislanja krv iz jagodice prsta. Međutim, kada je dijabetičar u pokretu to je nepraktičan i neretko nehigijenski način provere glukoze, a pored toga je bolan i ostavlja tragove na prstima.
Dodatni problem je što dovoljan broj tračica u Srbiji “na recept” dobijaju samo deca, dok odrasli moraju da ih dokupljuju. Jedna kutijica tračica u apotekama košta oko 2.000 dinara, a ukoliko dijabetičar meri šećer nekoliko puta dnevno, što lekari savetuju, ona traje oko nedelju dana.
Još veći problem ovog načina merenja je to što pomenuti aparati ne prikazuju trendove, odnosno da li šećer raste, stagnira ili pada. Da prikazuju, dijabetičar bi, na primer, mogao na vreme videti da mu je šećer u padu i pojesti nešto kako bi sprečio hipoglikemiju.
Takve trendove kretanja šećera prikazuju pojedini aparati za kontinuirano merenje glukoze u krvi, kod nas poznatiji pod kolokvijalnim nazivom “senzori”. Oni se lepe na telo i njima se može beskontaktno očitavati nivo glukoze u krvi, koliko god puta da je to potrebno u toku dana. Senzori ne uzrokuju bol i krastice po prstima od bodenja, a mogu se koristiti i u pokretu.
Ipak, o njima se u Srbiji i dalje samo priča. Senzori se ne prodaju u našim apotekama već se jedino mogu dobiti od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO). Ali, ne može ih dobiti svako, već samo deca sa nestabilnim šećerom i odrasli koji koriste insulinsku pumpu, što su ljudi koji već imaju posledice dijabetesa. Svim ostalima koji pokušavaju da spreče nastanak tih posledica, ova mogućnost je uskraćena. U brojkama to izgleda ovako – od 35.000 ljudi koji su 2021. godine imali tip 1 samo 1.500 osoba je mogla da dobije senzore.
Koliko znači kontiniurano merenje šećera?
Različiti tipovi ovakvih nosivih uređaja na svetskom tržištu postoje već skoro 10 godina. Za to vreme sprovedena su brojna istraživanja o glikoregulaciji kod osoba koje ih nose. Ukrštanje metapodataka iz ovih istraživanja, koje je objavljeno na portalu američke Nacionalne biblioteke medicine, pokazalo je kakvi su efekti nošenja senzora pod imenom FreeStyle Libre. Naime, tokom šest meseci praćenja ljudi koji su ih nosili, smanjena je učestalost primanja ovih pacijenata u bolnice, a kod odraslih dijabetičara je pao i broj hipoglikemija za 38%, uz adekvatno održavanje HbA1c. Glikozilirani hemoglobin odnosno HbA1c je parametar koji pokazuje prosečnu koncentraciju glukoze u krvi u poslednja 2-3 meseca. Ukoliko on ne prelazi normalne granice šećera uz malu učestalost hipoglikemija, smatra se da se radi o dobro kontrolisanom dijabetesu.
Pomenute studije pokazale su da se, uz korišćenje senzora, HbA1c kod odraslih smanjuje za 0,56% a kod dece za 0,54%. Ovo na prvi pogled deluje kao mala redukcija ali zapravo nije. Nivo HbA1c se meri u procentima (%) kao i u mernim jedinicama mmol/mol, a njegov normalan nivo za odrasle je 4,8 – 6% (29-42 mmol/mol). Iz tog razloga se 0,5% smatra značajnim nivoom smanjenja nivoa glukoze u krvi.
Sve ovo može da se kaže i jednostavnije: pomenuti uređaji pomažu u snižavanju prosečnog nivoa šećera u krvi kao i u smanjenju učestalosti upadanja u štetne hipoglikemije. Samim tim doprinose očuvanju organa dijabetičara, a donose i uštede zdravstvenim sistemima. Primera radi, RFZO u zdravstvenim ustanovama u Srbiji plaća dijalizne tretmane gotovo 10.000 dinara, a prosečan pacijent na dijalizu ide oko 14 puta mesečno, odnosno više od 160 puta godišnje. To je 1.600.000 dinara po jednom pacijentu svake godine.
Kao što vidimo, posledice neregulisanog šećera ne koštaju samo pacijente, već i državu. Ipak, na pitanje iz naslova ovog teksta još nismo dobili odgovor. Zaista, zašto dijabetičari u Srbiji mere šećer na veoma zastareo način?
Marija Dukić
Foto: stanias, Pixabay