Dečiji rođendani kod nas počeli su masovno da se slave tek posle Drugog svetskog rata, a ovaj novi društveni običaj na selu su morali da popularišu istaknuti partijski kadrovi. Ideologija srećnog detinjstva prešla je put od bombona jednom godišnje, preko sendviča sa šunkom i kačkavaljem u kućnoj varijanti, do izlaska na liberalizovano tržište i skupe imitacije američkog sna.
Danas su dečiji rođendani uglavnom preseljeni iz porodičnog doma u igraonice. Ali ponuda da roditelji budu pošteđeni buke, jurnjave za klincima da se ne povrede, moguće lomljave po stanu, zabavljanja punoletnih i maloletnih gostiju u isto vreme, izigravanja kelnera tokom proslave i zamornog raščišćavanja po kući nakon slavlja, dovodi kućni budžet do kolapsa. Porodica sa dvoje dece i prosečnim standardom mora na podužu dijetu da bi dva puta godišnje platila organizaciju dečijih rođendana u igraonicama.
Cena ove sreće može u Beogradu da premaši i 90.000 dinara „po rođendanu“, ako se poruči kompletan paket koji pored hrane uključuje konobare, šankere, animatore, vatromet, fotografisanje… Kako je krenulo, proslave dečijih rođendana još malo će početi da liče na organizaciju basnoslovno skupih svadbi.
Proslave dečijih rođendana nisu „autohtoni“ običaj u Srbiji. Naprotiv, takva slavlja su kod nas postala popularna prilično kasno. Ovaj porodični praznik se prvi put beleži kod Srba naseljenih na teritoriji Habsburške monarhije u 18 veku, a njegovom prihvatanju i širenju doprineli su pripadnici cincarske etničke grupe koji su ga slavili umesto krsne slave.
O tome kada su počeli da se slave dečiji rođendani u Kraljevini Srbiji nema preciznih podataka. Na osnovu dostupnih izvora, može se zaključiti jedino to da su takve proslave bile retke i u Beogradu između dva svetska rata. Dečije rođendane su obeležavale samo pojedine porodice među tadašnjom beogradskom elitom, povodeći se za kulturnim uticajima iz Nemačke i Velike Britanije.
Ali kao i sve drugo, i dečiji rođendani su dobili potpuno drugačiji smisao sa novom državom i ideologijom posle Drugog svetskog rata, kažu Aleksandar Krel i Jadranka Đorđević Crnobrnja iz Etnografskog instituta SANU.
Proslava dečijeg rođendana po partijskoj dužnosti
Pre rađanja socijalističke države, većina proslava je bila vezana za religiju, pa kad su komunisti sve to ukinuli zajedno s Bogom, oskudica u povodima za porodična slavlja je bila jednaka nemaštini u posleratnoj privredi. Proslava dečijih rođendana bila je odlična sekularna zamena za verske obrede povodom rođenja deteta i istovremeno korisna za promociju socijalističkog društva kao onog koje vodi opštu brigu o deci.
Ideologija novog čoveka podrazumevala je i ideologiju srećnog detinjstva, pa su iz tog razloga sve državne ustanove koje su se bavile vaspitanjem dece i mladih, počele da podržavaju proslavu dečijih rođendana kao društvenu praksu.
Nije bila retkost da takve događaje obeleže i u sopstvenim prostorijama, budući da mnoge porodice u ratom opustošenoj državi koju je tek trebalo izgraditi, nisu imale novca ni za najskromnije proslave. Dečiji rođendani su naišli na najveći otpor na selu, te su istaknuti partijski kadrovi u tim sredinama, pored svih drugih zadataka u opismenjavanju i privođenju naroda komunističkoj svesti, morali da se bave i širenjem ovog potpuno novog društvenog običaja, navode stručnjaci Etnografskog instituta.
Bombone jednom godišnje
Sve do šezdesetih godina prošlog veka, dečiji rođendani u krugu porodice slavili su se više simbolično i veoma skromno. Slavljenicima su uglavnom poklanjali odeću, obuću i knjige. U to vreme, igračke i slatkiši su na domaćem tržištu još uvek bili misaona imenica. Prisećajući se svog detinjstva, jedna ispitanica koja je učestvovala u istraživanju etnologa na terenu o ovoj temi, kaže:
„Ma, kakve igračke. O njima smo mogli samo da sanjamo. One su bile retkost i bile su jako skupe. Nama ih je tata pravio od drveta i krpica. Prva prava igračka koju smo dobili bio je crveni slon od drveta. Bio je prelep. I danas ga se sećam. Od slatkiša dobijali smo bombone, svilene. Nisi mogao da ih jedeš svakog dana, kao danas. Dobiješ ih za rođendan i možda za novu godinu, ali ovo drugo nije bilo sigurno“.
Nemaština nije bila jedina koja je primoravala porodice na skromne proslave, već i ideologija. Iako je već tada društvo počelo da se raslojava na one koji su više ili manje jednakiji od drugih, istrajavalo je pravilo da se u javnosti ne štrči. Veća potrošnja u to vreme doživljavala se kao buržoaska tvorevina i opasnost po komunističku ideologiju. Stoga su sve proslave, uključujući i dečije rođendane, morale da budu u duhu egalitarnosti i skromnosti, a oni koji bi odstupili od takvih vrednosti nailazili su na oštru društvenu kritiku.
Sendviči sa šunkom, Vita sok i muzika sa gramofona
Sa razvojem privrede, pomognutim i američkim kreditima, dolazi do rasta prosečnog životnog standarda u socijalističkoj Jugoslaviji i masovne potrošnje industrijskih proizvoda. Istovremeno, njena uloga da bude „negde između“ dva suprotstavljena ideološka bloka, stvara posebnu vrstu socijalizma na „jugoslovenski način“. To je podrazumevalo i daleko veću otvorenost za kulturne sadržaje sa Zapada, ali i za tamošnju robu i način života.
Dečiji rođendani sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka počinju da liče na nekadašnje porodične slave. Pored drugara iz škole i komšiluka, roditelji su na rođendane svoje dece pozivali i širu rodbinu, prijatelje i kolege s posla. Jedan ispitanik priča da je proslava njegovog rođendana umela da potraje kao Ivkova slava.
„Moj rođendan proslavljali smo tri dana zaredom. Prvi dan su dolazili rođaci sa decom. Drugi dan prijatelji mojih roditelja, takođe sa decom. Trećeg dana su dolazili moj drugovi iz škole, kao i deca iz ulice u kojoj smo tada stanovali, sa kojom sam se igrao“.
Mada su društvene razlike u tom periodu već bile prilično izražene, većina dečijih rođendana se proslavljala na sličan način. „Hrana je skoro svuda bilo ista“, priča jedna ispitanica. „Glavno posluženje bili su sendviči koje su pravile majke. Tek kasnije, kada smo skoro odrasli, počela je da se služi pica. Bilo je i slatkiša. Naravno, torta na kraju. Pili smo negazirane sokove, uglavnom domaći sirup od višnje razblažen vodom. Bilo je i industrijskih sokova od jabuke i dunje. Pila se i Koka kola ili Pepsi Kola“.
Njen vršnjak se priseća gotovo identične slike: „Kada pomislim na rođendan u svom detinjstvu, uvek imam istu asocijaciju. Sendviči sa šunkom, Vita sok i muzika sa gramofonskih ploča. Sendviči su bili oni sa narendanim kačkavaljem i iseckanim kiselim krastavčićima. Bilo je tu svega i svačega, torti i kolača. Ali, sendviči su mi simbol dečijeg rođendana, u to vreme“.
Reciklaža američkog sna
Komercijalizacija detinjstva u kasnom socijalizmu najviše se ogledala u dobijenim poklonima. Sada je na raspolaganju bilo mnogo više igračaka, počev od domaćih koje su večinom proizvodile fabrike „Mehanotehnika“ iz Izole i „Jugovinil“ iz okoline Splita, pa do onih iz uvoza. Igračke su kupovane i prilikom sve češćih poslovnih ili turističkih putovanja u inostranstvo. Za jubilarni 18. rođendan, bilo je uobičajeno da se poklanjaju skupi nakit ili pozamašne novčane sume, kao uvod u punoletstvo.
Ali skupih poklona je bilo i pre ulaska u svet odraslih. „Sećam se da sam jednom prilikom dobio električni voz, a često sam dobijao i one automobile koji su bili sa daljinskim upravljanjem. Imali su na daljinskom upravljaču volan pomoću koga si upravljao autom. Daljinski je bio na baterije i povezan kablom sa autom. Oni su bili skupi“, priseća se jedan ispitanik.
Početkom devedesetih, dečiji rođendan je izašao na tržište. Američki lanac brze hrane „McDonaldʼs“ je prvi u Beogradu ponudio organizovane rođendanske proslave, na kojima je pored hrane, pića i zabave, prodavao i američki san. Nedugo zatim, američki san se pretvorio u noćnu moru, a nakon „oslobađanja“ tržišta ali ne i društva od mediokritetske politike, do današnjeg dana recikliramo njegovu puku imitaciju.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 221, maj 2024.
Foto: Paul Binas, Unsplash