Sve više holivudskih produkcija, a poslednjih godina i moćnih indijskih, bira Srbiju za destinaciju na kojoj će snimati filmove i serije sa milionskim budžetima i potencijalom da postanu svetski blokbasteri. Prateće usluge, od hotela i keteringa do prevoznika, pruža armija manjih i većih firmi koje se bore da ostanu u tom zanimljivom i dinamičnom poslu, uprkos sve izraženijem nedostatku radne snage.
Većina holivudskih filmskih radnika ili je bila ili poznaje nekoga ko je od sredine prošlog veka do danas snimao u Srbiji, što je jedan od razloga što se poslednjih godina sve više njih nađe na našim destinacijama. Kada je o smeštaju reč, od otvaranja 1957. hotel „Metropol Palace“ je za ljude iz filmske industrije bio prvi izbor.
„’Metropol’ ima istoriju slavnih imena. Pre više od pola veka kod nas su boravili Sofija Loren, Elizabet Tejlor, Vitorio de Sika i mnogi drugi. Osoblje hotela tada je naučilo šta je potrebno za tu vrstu klijenata, a to iskustvo se prenelo i na sadašnje generacije, gotovo se može govoriti i o specifičnoj školi hotelijerstva. To je pomoglo da u ovom drugom talasu, nakon zastoja iz devedesetih, ostanemo u vrhu, iako je u međuvremenu izgrađeno dosta novih hotela visoke klase. I sam sam, iz desetogodišnjeg iskustva u radu sa filmskim produkcijama, naučio šta bi moglo da im bude potrebno, čak i kada oni to ne navedu“, kaže za B&F Nikola Dedović, direktor hotela „Metropol“.
Naš sagovornik ocenjuje da je prisustvo filmske industrije doprinelo menjanju slike formirane devedesetih o nama kao negativcima. Povratku filmskih ekipa u Srbiju doprinelo je to što arhitektura u našim gradovima i priroda mogu da „odglume“ evropske i mnoge druge sredine, ali i to što naši ljudi, vrhunski profesionalci iz te industrije, znaju da pričaju sa stranim produkcijskim kućama.
„Hotel je tako povezan sa filmskom industrijom da ljude iz te grane gledam kao kolege. Sarađujemo neprekidno, stalno se snima neki film, serija, reklama i stvarno dolaze velika imena. Prošle godine u decembru bio je ovde Frank Grilo, koji se ranije proslavio filmom ’Lamborgini’, pa Olga Kirilenko, Džoni Dep je ovde boravio više puta u poslednjih pet godina, tu su glumci koji rade planetarne hitove i poznate filmove. Za imidž hotela mnogo znači kad pored gosta u baru prođe neko svetski poznat. Ali, ne samo za hotel, to je dobra slika o zemlji. Kada sam počinjao karijeru u ovoj oblasti, doslovno je svaki stranac koji je dolazio poslom, prvo pitao koliko je bezbedno jer je u okruženju rat i da li ovde ljudi kradu? To je bilo sramotno“, priseća se Dedović, „ali sada više ne postavljaju takva pitanja.“
Uz Holivud i Bolivud
Naš sagovornik dodaje da hotel zbog takve promocije ima komercijalni interes da produkcijama ponudi što povoljnije uslove boravka i da popust koji mogu da odobre predstavlja ulaganje u reklamu.
„Dešava se da neko iz ekipe ima posebne zahteve, ali produkcije to najave nekoliko nedelja pre dolaska, pa možemo da se organizujemo. Tako je jedan glumac tražio isključivo vodu ne tako poznatog azijskog proizvođača, a prva zemlja u kojoj je to moglo da se nabavi je Nemačka. Nije bilo jednostavno, ali smo vodu uspeli da obezbedimo. Bilo je zahteva, kada se snimalo noću, da se apartman od 150 kvadrata sredi i pripremi za 15 minuta, što inače traje znatno duže, ali smo i to savladavali. Mi razumemo da ljudi iz te branše ovde nisu zbog zabave, već da naporno rade i trudimo se da im izađemo u susret. Naravno, ima i zahteva koji se odnose na ishranu, većina njih su vegani ili vegetarijanci, ali to nama nije problem“, ističe direktor „Metropola“.
Napominje da je u Srbiju stigla i indijska produkcija, Bolivud. Iako su za nas ti filmovi nepoznanica, oni pokrivaju područje od 1,5 milijarde stanovnika, celu Južnu i Jugoistočnu Aziju a podjednako dobro plaćaju kao holivudske produkcije.
„Njihovi poznati glumci imaju gotovo status božanstva u svojim zemljama. Zbog toga smo u jednom trenutku imali problem. Tokom korone, kada su teretane bile zatvorene, jedan glumac nije mogao to da prihvati pa je snimio sebe u hotelskoj sobi kako diže sofu umesto tegova. To je okačio na svoj profil, a onda je reagovalo njegovih 250 miliona pratilaca. Bili smo zasuti porukama, smatrali su da ga maltretiramo i morali smo da pozovemo ljude iz produkcije da objasne kako to nije do hotela, nego su to državne mere zaštite. Ali, jako je dobro to što je i istočna filmska produkcija prepoznala ovu destinaciju i što priznaju da su naši hoteli ravnopravni sa njihovim luksuznim brendovima, poput onih sa Maldiva koji su u svetskom vrhu“, navodi naš sagovornik.
On ukazuje da se „Metropol“ kao i ostali ugostitelji, suočava sa nedostatkom radne snage. To je počelo da se oseća i pre pandemije, bilo je teško da se nađe sobarica tokom leta jer su tada odlazile u Hrvatsku i Sloveniju, a na jesen se vraćale.
„To je funkcionisalo dok smo najveću popunjenost imali u proleće i jesen. Ali, od kada su počele da dolaze filmske produkcije, a one najradije snimaju leti, problem je sve izraženiji. Takođe, tokom korone bili smo prinuđeni da smanjimo broj zaposlenih, niko u to vreme nije mogao da proceni koliko će sve da traje, pa su zbog nesigurnosti mnogi radnici otišli u druge branše. Sada nije jednostavno da se ti ljudi vrate“, kaže Dedović.
Saradnju sa filmskom industrijom dugi niz godina neguje i kompanija „Jerry Catering Service“, a vlasnik i direktor Petar Arbajter kaže za B&F da su tu vrstu keteringa u startu podigli na viši nivo.
„Među prvima smo počeli i odmah uložili u prateću opremu. Kupili smo kamion kuhinju, terensko vozilo koje na lokaciji može da spremi veći broj obroka. Nabavili smo i manja vozila koja prate filmsku ekipu tokom snimanja, pa ljudi mogu da se osveže napicima, sendvičima. U inače dobroj saradnji sa filmskom industrijom i za nas je problem nedostatak osoblja. To je naporan posao, ljudi su na terenu po 18 ili 20 sati, po svakom vremenu, pa ni veliki honorari i do 2.000 evra nisu dovoljna motivacija“, priča Arbajter.
Razmaženi početnici
Prema njegovom mišljenju, filmski radnici su zahtevni, mnogi ne razumeju da nije isto spremati hranu u restoranu gde postoji sva logistika i na terenu, u nekoj šumi, gde se vreme planirano za obrok često menja. Tada im, kaže, najviše problema zadaju nadolazeće „zvezde“, znaju da budu neprijatne sa osobljem, dok takve ispade nemaju dokazani glumci.
Prihodi od saradnje sa filmskom industrijom u ukupnom poslovanju ove kompanije imaju udeo od 10% do 15%, ali naš sagovornik napominje da je bilo godina kada je to iznosilo mnogo više, snimalo se po pet filmova godišnje.
„To su velike produkcije, jedan film ima ekipu od 200 ili 300 ljudi koji rade tri do četiri meseca. Mi smo sa 400 zaposlenih u više sektora rada to mogli da ispratimo. Imamo dva restorana, centralnu kuhinju u kojoj proizvodimo gotova jela za lanac ’Maxi’, imamo ketering za proslave, dve picerije koje nisu povezane sa nama ali nas prate i naravno, filmski ketering. Ali tih velikih poslova sada nema, više se snimaju reklame, jer su Amerikanci malo zaustavili snimanja u našoj zemlji zbog politike prema Rusiji“, tvrdi Arbajter i podseća da se filmska industrija bez uspeha borila za veće podsticaje, poput Mađara koji na svaki račun potrošen tokom snimanja vrše povraćaj od 25%.
U prihodima Slavoljuba Novakovića, direktora i vlasnika „Luxury transporta“ koji se bavi organizacijom teretnog i putničkog prevoza filmske ekipe, posao sa tom industrijom u koji je ušao pre gotovo dve decenije, učestvuje sa oko 80%.
„Prilično je zahtevno, traži ozbiljnu organizaciju, nema praznika, vikenda, ne postoje vremenski uslovi u kojima se ne radi. Zanimljivo je i dinamično, mnogo se putuje, ali nedostaje slobodno vreme. Ipak, može da se zaradi, zadovoljan sam. To je dobra priča, ozbiljna količina novca preko filma uđe u Srbiju i to je kvalitetniji i čistiji novac nego bilo koja investicija u fabrike koje država subvencioniše. Ovde dođu ljudi koji na hotel, prevoz, nameštaj, kompjutere, lokaciju, scenografiju i mnogo toga potroše po pet i više miliona evra“, kaže Novaković za B&F i dodaje da smo ranije bili konkurentniji na tom tržištu, ali da efekat gotovo fiksnog kursa dok cene rastu u dolarima i evrima, odbija strane produkcije.
Mirjana Stevanović
Biznis i finansije 218, februar 2024.
Foto: Spencer Savis, Unsplash