Već smo se navikli na vesti o vraćanju naših prehrambenih proizvoda sa stranih tržišta, uglavnom zbog rizika po zdravlje potrošača. Ali da li je to nešto na šta se treba navići? Ako proizvodi koji su namenjeni izvozu na zahtevnija tržišta od našeg, na kojima se rade ozbiljnije kontrole kvaliteta, i dalje sadrže nezdrave supstance, šta tek mi u Srbiji jedemo?
Juče smo čuli da je sa poljskog tržišta povučen keks iz naše zemlje koji je imao četiri puta više konzervansa 220 nego što je dozvoljeno. I prošle godine u istom mesecu je sa hrvatske granice vraćen u Srbiju keks koji je sadržao kancerogeni sastojak titanijum-oksid E171, inače zabranjen u EU. Ni u jednom od ovih slučajeva nismo saznali o kojem keksu je reč, tako da postoji mogućnost da je taj isti slatkiš ponuđen našim sugrađanima na nekom popustu.
Pre toga granicu Hrvatske nisu uspeli da pređu ni jedan naš sirni namaz zbog prisustva aflatoksina, karfiol zbog ostataka fluazifop pesticida, dodaci ishrani koji su okarakterisani kao potencijalno rizični, breskve u kojima je pronađeno više pesticida nego što je dozvoljeno, šljive zbog ostataka pesticida hlorpirifosa, dimljeni losos zbog bakterije koja izaziva listeriozu, tovar čipsa koji je sadržao visok nivo kancerogenog akrilamida…
Sve ovo nema mnogo veze sa Hrvatskom, osim što nas njena granica deli sa EU pa zato služi kao neka vrsta kontrolne tačke za uvoznu robu. Sve ovo ima veze sa kvalitetom naše hrane. To pokazuje povlačenje srpskih proizvoda i sa drugih tržišta, kao na primer smrznutih višanja zbog velike količine pesticida, mlevene paprike zbog visokog nivoa toksina, krastavaca zbog metalaksila itd.
Šta se dešava sa vraćenim proizvodima?
Odgovor na ovo pitanje vam se verovatno neće svideti – ako je sporni preparat dozvoljen u Srbiji a zabranjen na tržištima na koja se izvozi, onda vraćeni proizvodi mogu dalje da se prodaju ovde. A u mnogim od navedenih slučajeva ti „dodaci“ su bili dozvoljeni u Srbiji.
Postoje međutim i neke supstance koje ni kod nas nisu dozvoljene i u tom slučaju bi vraćena hrana koja ih sadrži trebalo da bude uništena. Na pitanje da li se to zaista dešava nadležni odgovaraju potvrdno. Problem je međutim što mi o lošem kvalitetu naše hrane uglavnom saznajemo tek kada ona bude povučena sa stranih tržišta. Ali, da li se redovno testira hrana koja je namenjena našem tržištu? Kako objavljuju državni revizori u svom izveštaju o bezbednosti hrane, u Srbiji se monitoring hrane ne sprovodi u kontinuitetu, a obaveštenja o otkrivenim prevarama u vezi sa hranom se objave na sajtu ministarstva pa se posle brišu.
Zoran Andrejić iz Asocijacije potrošača Srbije za B&F je već govorio da su organizacije koje bi trebalo da se bave zaštitom prava potrošača svedene na savetodavnu pomoć građanima, jer za analize i istraživanja kvaliteta proizvoda nemaju sredstava.
Nažalost ni to nije neka novost, i na to smo navikli. Ali ono što jeste novost je učestalost vraćanja srpskih namirnica sa granica. Čini se da se u poslednje dve godine ono redovno dešava, ali se ne zna konkretan uzrok tome. Doduše, imajući u vidu kako su nadležni organi postupali tokom afere aflatoksin može se steći neka ideja šta je dovelo do pogoršanja kvaliteta i zdravstvene bezbednosti hrane iz Srbije.
Srbija kao deponija hemikalija zabranjenih u EU
Dodatni problem za nas je što se pravila o bezbednosti hrane u Evropskoj uniji konstantno pooštravaju a kada se to desi proizvođačima ostaju zalihe robe koje više ne smeju da prodaju na evropskom tržištu. U takvim situacijama velike kompanije obično traže manje razvijena tržišta – na kojima prioritet ima cena proizvoda a ne njihova bezbednost – kako bi svoju robu plasirale na njih.
Jedno od takvih tržišta je naše. „Srbija je postala deponija za neutrošene zalihe iz EU. Uvoze se proizvodi koji su tamo davno ukinuti. Trenutno se ne zna šta od zaliha ima i koliko godina će se to vući po raznim zadrugama i prodavati na crno. Multinacionalne kompanije su sve ono što nisu plasirale na evropsko tržište donele u Srbiju jer im je dozvoljen nekontrolisan uvoz“, upozorava Violeta Josifova, direktorka za razvoj u BioGenesis-u.
Njene reči potvrđuju primeri iz prakse poput onog kada je Ministarstvo poljoprivrede dozvolilo interventan uvoz i upotrebu zabranjene aktivne supstance hlorpirifos, koja u Srbiji pre toga dugo nije bila u upotrebi. Iako se znalo da je ta supstanca opasna i da proizvode koji su tretirani njom nećemo moći nigde da izvezemo, nekim čudnim sticajem okolnosti Ministarstvo je ipak dozvolilo uvoz velikih količina hlorpirifosa. Deo uvezene supstance završio je u voćnjacima a pojedini stručnjaci tvrde da nam sada zbog toga vraćaju voće sa granica.
Zato se mora postaviti pitanje ekonomske logike donošenja ovakvih odluka, ako smo već odavno odustali od mnogo važnijeg pitanja – zašto naša država ne vodi računa o zdravlju svih nas?
Izvor: N1, Blic, Vreme
Foto: englishlikeanative, Pixabay