Može izgledati čudno da je napretku potrebna odbrana. Ali čini se da smo došli do tačke kada je to postalo nužno. Većina stanovnika bogatih zemalja uzima zdravo za gotovo sve udobnosti koje su im na dohvat ruke. Ako već nisu u stanju da saosećaju sa onim delom čovečanstva koji i dalje grca u bedi, onda bi trebalo da se prisete kako su sve do nedavno živeli njihovi preci, opominje Džejson Kroford, predavač iz oblasti istorije i filozofije napretka i osnivač Instituta „Koreni progresa“.
Većina ljudi u bogatim zemljama više se ne seća kako je to biti siromašan, nepismen ili kakav je to osećaj kada vam deca umiru odmah nakon rođenja. Ogromna mašina koja nam obezbeđuje neviđeni prosperitet gotovo je nevidljiva. Vidimo njene proizvode – svežu hranu, jeftin nameštaj, asfaltirane puteve, čistu vodu, efikasne lekove – ali retko se pitamo odakle dolaze ili kako su stvoreni, čak i ako smo maglovito svesni da čovečanstvo nije uvek uživalo u njihovim blagodetima.
Mnogo toga danas previše lako uzimamo zdravo za gotovo. Malo ko razmišlja o tome da ono što se u bogatim zemljama podrazumeva kao osnovno civilizacijsko pravo, i dalje nije dostupno milionima odraslih i dece u najsiromašnijim delovima sveta. Ali, ako već nismo u stanju da istinski saosećamo sa bedom drugih iz drugačijih kultura koje neretko doživljavamo kao neprijateljske jer ih ne razumemo, pođimo od onoga što nam je bliže – od naših predaka. Ako se iole udubimo u način na koji su oni živeli, shvatićemo do koje mere potcenjujemo ono što mi danas imamo.
Odakle stiže naša udobnost?
Danas možete pojesti obrok, bez razmišljanja o traktorima i mašinama za žetvu, cevima za navodnjavanje, industrijskim pećima koje proizvode sintetičko đubrivo, istraživačima u laboratoriji koji prave otpornije sorte useva. I lako možete zaboraviti da su ljudi ne tako davno, mogućnost da uopšte pojedu obrok smatrali darom, za koji su tradicionalno zahvaljivali Bogu.
Možete u ormaru nagomilati odeću u raznim stilovima i bojama, a da ne znate ništa o mašinama za predenje, kadicama za bojenje, automatskim razbojima, mašinama za šivenje ili izuzetno efikasnom fabričkom sistemu koji je ovu vrstu proizvoda pretvorio od luksuza za bogate u robu dostupnu prosečnom radniku. I retko ko razmišlja da je ovaj posao nekada ručno obavljao ogroman broj radnika, uz upotrebu samo osnovnih alata.
Možete ući u sobu i upaliti svetlo, nesvesni da iza toga stoje turbine teške više tona koje pokreću električne dinamo mašine, da bi isporučile energiju kroz mrežu dalekovoda do vaše kuće. Vašim precima u ne tako davna vremena to je delovalo kao naučna fantastika.
Ako se inficirate, možete se lečiti antibiotikom, bez obzira da li ste upoznati sa istraživačima koji su ga otkrili, ili sa opsežnim ispitivanjima koja su sprovedena da bi se utvrdila njegova bezbednost i efikasnost. Da li uopšte razmišljate o tome da pre manje od jednog veka, lekari nisu mogli mnogo toga da urade u borbi protiv infekcija koje su često završavale smrću.
Možete se opustiti uveče uz strimovanje filmova ili muzike, čak i ako ne znate binarni jezik računara, niti kako da ih programirate, niti pravila koja prate kada razmenjuju informacije. Međutim, u vreme vašeg pradede zvuk i slike nisu mogli da se snimaju u bilo kom obliku, a mogućnost da se čuju najbolji svetski izvođači predstavljala je luksuz, rezervisan samo za najbogatije.
Ono što je za nas smak sveta, našim precima je bila svakodnevnica
Udobnosti modernog sveta su među njegovim najvećim dostignućima. Ali upravo ta udobnost nas sprečava da razumemo surovost svakodnevnog života koja je nekada bila pravilo. Ne osećamo smrad kanalizacije ili konja na ulicama, ne znojimo se na suncu dok radimo na poljima, ne osećamo koliko je teška kanta vode koju nosimo sa bunara.
Ne brinemo se da li ćemo umreti od gladi jer su usevi propali zbog suše ili mraza, ili se smrznuti jer nemamo drva za ogrev, da li će naše dete umreti zbog ogrebotine koju je zadobilo zarđalim ekserom. Naš život je udoban, bezbedan i čist, na način koji bilo ko od nas malo ceni.
Industrijska civilizacija je postala žrtva sopstvenog uspeha. Ona je rešila probleme svakodnevnog života tako temeljno i sofisticirano, da oni gotovo potpuno blede u našem kolektivnom pamćenju. Prisetimo ih se samo u retkim prilikama, kada grejanje ne radi, nestane struje, kada se zagadi voda, ili su police u radnjama prazne. Ako se to dogodi, takvi događaji odmah postaju udarne vesti. A ono što nama deluje kao smak sveta, za naše pretke je sve do skoro bio njihov svakodnevni život.
Zaboravljamo da prosečan stanovnik u najrazvijenijim zemljama u mnogim pogledima živi bolje od kraljevskih porodica iz prošlosti. Zaboravljamo da je čak i najobičnije stvari koje koristimo u svakodnevnom životu neko morao da smisli i da napravi. Rajsferšlusi, spajalice, gumene trake nisu postojali sve do 19. veka. Četkica za zube je prvi put masovno proizvedena krajem 18. veka.
Da bi se napravile limenke, plastične flaše i kartonske ambalaže za namirnice, bilo je potrebno mnogo znanja, od dizajniranja, preko nabavke odgovarajućih materijala, do same proizvodnje, a da pri tom sve to bude jeftino za potrošača. Otvarač za konzerve je izumljen tek nekoliko decenija nakon konzerve za hranu – ranije su se konzerve obično otvarale čekićem i dletom.
Veliki deo naše putne infrastrukture je iznenađujuće skorašnjeg datuma. Ulice nisu bile popločane asfaltom do 19. veka, znakovi stop i trobojni semafori uvedeni su tek početkom prošlog veka, prugasti pešački prelaz „zebra“ 1951. godine.
Vesti su putovale sporije od smrti
Zaboravljamo koliko su ljudi bili izolovani u prošlosti. Za nas, koji živimo u svetu trenutnih globalnih komunikacija, to je gotovo nemoguće shvatiti. Većina ljudi koji su živeli u srednjem veku nikada nije putovala više od nekoliko desetina kilometara od svoje kuće. Čak i u Americi 19. veka, putovanje na velike udaljenosti bilo je epsko. Sve do 1860. godine, putovanje od Njujorka do San Franciska, bilo kopnom ili morem, trajalo je šest meseci, a putnici su rizikovali svoje živote.
Vesti su se širile sporo, ponekad sa tragičnim posledicama. Bitka za Nju Orleans, gde je poginulo preko 2.000 ljudi, vođena je nakon sporazuma o okončanju rata 1812. godine, jer su vesti o miru prekasno stigle do boraca.
Kao što su putovanja i komunikacije bili uveliko ograničeni pre 20. veka, takav je bio i pristup znanju, umetnosti i kulturi u vreme kada čak ni javne biblioteke nisu bile uobičajene, a prosečna osoba je imala samo nekoliko godina formalnog obrazovanja.
Zaboravljamo koliko je svet nekada bio opasan, nestabilan i zastrašujući. Glad je bila uobičajena kroz celu istoriju pre moderne poljoprivrede. Istoričar Fernan Brodel kaže da se „glad ponavljala tako uporno vekovima da je postala deo čovekovog biološkog režima i svakodnevnog života“. Bolesti su bile toliko raširene, da su ih ljudi prihvatali kao neminovnost. Smrtnost odojčadi bila je toliko visoka da neke kulture nisu ni davale ime novorođenčetu dok ne bi preživelo nekoliko nedelja ili meseci. Veliki požari, poplave ili epidemije zauvek su zatrli mnoge gradove.
Zahvalnost prema onima koji su živeli pre nas
Mi danas nismo svesni koliko su naši životi bezbedniji i bezbrižniji u poređenju sa prošlošću.
Živimo u neverovatnom svetu i trebalo bi da prestanemo da ga uzimamo zdravo za gotovo. Nikada ne smemo zaboraviti koliko je težak, prljav i opasan bio život za većinu ljudi koji su postojali pre nas. I s vremena na vreme, trebalo bi da sagledamo naš svet sa osećajem strahopoštovanja i čuda što ga je čovečanstvo uopšte moglo stvoriti.
Trebalo bi da osećamo zahvalnost prema onima koji su živeli pre nas, a posebno prema naučnicima, pronalazačima i preduzetnicima koji su se borili da ovakav svet izgrade. Standard koji danas uživamo je dar koji su nam oni ostavili. Taj dar nikada nećemo moći da vratimo našim precima. Ali zato možemo izgraditi još bolji svet za generacije koje dolaze.
Bojana Maričić
Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.
Foto: alphaspirit, Depositphotos