Procenjuje se da u Srbiji radi oko 100.000 platformskih i internet radnika, što je 3% ukupne radne snage. Oni koji ih angažuju tvrde da su takvi radnici slobodni da rade kada hoće i sami upravljaju zaradom, ne pominjući da su istovremeno oslobođeni svih radnih prava. Praksa da se odluke koje u velikoj meri utiču na položaj radnika donose uz pomoć algoritama seli se sa digitalnih platformi i u druge industrije, pa se postavlja pitanje ko će kontrolisati rad nevidljivog šefa.
Ekonomski stručnjaci i vlasnici velikih tehnoloških kompanija u SAD, već nekoliko godina vode rasprave o tome da li zbog sve prisutnije automatizacije poslovanja, kompanije treba da počnu da plaćaju poreze na robote koji su zamenili ljudsku radnu snagu? Naime, upošljavanje pametnih mašina ne pogađa samo radnike, već dovodi u pitanje i poreske prihode američke vlade, koji većinski dolaze od poreza na dohodak i poreza na zarade.
Mi nismo opterećeni ovakvim problemima, jer naša država još nije normirali ni rad od kuće koji je od vremena korone legitiman vid rada u preduzećima, a da ne pominjemo digitalne radnike koji na regulisanje svojih radnih prava čekaju godinama.
Da bi se regulisao pravni status digitalnih radnika, prvo je potrebno da znamo koliko ih tačno ima u Srbiji. Branka Anđelković, programska direktorka Centra za istraživanje javnih politika (CENTAR) kaže za B&F da nema preciznih podataka o njihovom broju, pa samim tim ni koliko ljudi radi takve poslove kao dodatne, a koliko je onih kojima je to jedini izvor prihoda.
CENTAR je pokrenuo i platformu Gigmetar, koja već šest godina meri aktivnosti i ponudu onlajn radnika u Srbiji i regionu. Od početka merenja, broj gig radnika u regionu je porastao za petinu, u Srbiji ih ima oko 70.000, od kojih je ove godine čak 43% tražilo dugoročne poslove.
Radnici na lokaciji oslobođeni prava
Procenjuje se da kod nas već ima i oko 30.000 takozvanih radnika na lokaciji, koji se kolokvijalno nazivaju „voltovci“ i „glovovci“, po dva velika dostavljača koja posluju u Srbiji. Posredničke agencije angažuju ovakve radnike preko preduzetničkih ugovora, a ponekad preko ugovora o privremenim i povremenim poslovima i ugovora o delu. Nemaju standardna prava iz radnog odnosa – pravo na bolovanje, pravo na odmor, niti pravo na naknadu u slučaju nezaposlenosti.
Zbog činjenice da rade iscrpljujuće poslove bez osnovnih radnih prava, platformski radnici u nekim evropskim zemljama udružili su se sa sindikatima u borbi da se njihov status poboljša, što su podržali sudovi u Velikoj Britaniji, Italiji, Francuskoj i Holandiji.
Anđelković kaže da su sudske prakse dovele do regulative o platformskoj ekonomiji, koja se dugo pripremala i prošle godine je konačno doneta u Evropskoj uniji. Zemlje članica imaju dve godine da je uklope u svoje nacionalno zakonodavstvo. Srbija nema nikakve obaveze u tom pogledu, ali programska direktorka CENTRA smatra da je i za nas to dobar pravac, jer će nova kategorija ili pojam „nezavisnog radnika“ morati da se uvede i u Zakon o radu.
Kao dobar primer u regionu navodi nedavno reformisan Zakon o radu u Hrvatskoj, koji je uveo obavezan popis agencija koje posreduju između platforme i radnika na lokaciji, što je korak u priznavanju njihovih prava. U Španiji postoji „Riders law“, zakon koji obavezuje vlasnike digitalnih platformi da svoje radnike tretiraju kao zaposlene i da im obezbede pripadajuća radna prva, ali primenu zakona su pratili mnogi problemi.
AI agent
Jedno od najvažnijih pitanja kada je reč o platformskim radnicima ali i o svim potencijalno novim vidovima upotrebe veštačke inteligencije (AI) u radnim procesima odnosi se na primenu „algoritamskog menadžmenta“. Sve zastupljenija praksa u firmama da se odluke koje u velikoj meri utiču na položaj radnika donose uz pomoć algoritama, sistema koji je zasnovan na veštačkoj inteligenciji i mašinskom učenju, otvorila je mnoge nedoumice, od toga ko sve ima pravo da nadgleda rad zaposlenih i prikuplja njihove podatke, do pitanja koje institucije će biti zadužene za zaštitu radnika u tom procesu?
Anđelković podseća da je Srbija nedavno usvojila Strategiju razvoja veštačke inteligencije. Po njenom mišljenju, iz toga bi trebalo da proizađe zakon koji bi obuhvatio i sve aspekte radnog prava i položaja radnika. Primera radi, radnici bi morali da imaju informacije o tome koji AI agent je angažovan u kompaniji da prati njihov rad, odlučuje o nagrađivanju, bolovanju i drugim važnim pitanjima i pravo na objašnjenja zašto su takve odluke donete. Podjednako je važno da se precizira koje institucije će biti angažovane na zaštiti prava zaposlenih.
Zakon je neophodan jer ova i druga važna pitanja strategija nije predvidela, što je istine radi zamerka i na rešenja koja sadrži strategija EU o veštačkoj inteligenciji, jer svi ti zakoni prepoznaju rizike koje nosi AI, ali ti rizici ostaju u domenu tehničke nadležnosti. „Tako da ako nemate ustrojstvo koje će pratiti primenu, pravičnost, pravednost, efikasnost tih sistema, zaštitu radnika i svih oni koji su uključeni, vi ste onda realno u problemu“, upozorava Anđelković.
Ko me prati kada ne radim?
Direktiva EU o platformskom radu je uspostavila red u primeni algoritamskog menadžmenta, kroz odredbe koje se odnose na to ko sme da nadzire radnika, ko sme da koristi njegove podatke, kada sme da ga nadzire, da li sme da sluša njegove privatne telefonske razgovore kada je na pauzi ili kad vozi ako se bavim dostavom, da li sme da ga prati kada izađe sa posla… Anđelković smatra da je reč o veoma dobrim rešenjima koja mogu biti osnova za dalju regulaciju, ali se postavlja pitanje koliko će od toga biti preneto u nacionalna zakonodavstva država članica.
Osim toga, ova direktiva uređuje samo položaj platformskih radnika, a ostaje nejasno šta će biti sa socijalnim i radnim pravima ostalih digitalnih radnika. Zato je potreban sveobuhvatni zakonski okvir koji će sadašnje i buduće digitalne poslove sistematizovati na pravi način.
Nedostaci regulative, međutim, ne mogu biti opravdanje za našu državu što ne čini ništa na poboljšanju položaja platformskih radnika, ukazuje Anđelković. Inspekcija ne reaguje, iako niko ne zna pod kakvim ugovorima ti ljudi rade, niti da li se uopšte vodi računa o njihovoj bezbednosti na radu.
Poseban problem je to što su platforme za dostavu koje kod nas posluju registrovane kao PR agencije, odnosno kao digitalni entiteti. Država je mogla da zahteva da se one registruju za delatnost u kojoj zaista posluju, „ali očigledno smo skloniji da zaštitimo velike igrače, nego one koji za njih rade“, zaključuje Anđelković.
Firme između nejasne regulative i konkurencije
Kada je reč o primeni novih tehnologija u različitim industrijama, ključna poteškoća je u tome što se one toliko brzo razvijaju da regulatori ne mogu istom brzinom da donose zakone o njihovoj upotrebi, a preduzeća ne mogu da čekaju na zakonodavce da to učine jer će ih pregaziti konkurencija. Time se uvećava i odgovornost kompanija u upotrebi tehnologija, posebno veštačke inteligencije čije prednosti i rizici još nisu dovoljno ispitani.
Iako Srbija ne može da se takmiči sa najrazvijenijim državama u primeni AI, i ovde raste broj preduzeća koja su uvela ovu tehnologiju u poslovanje. Jelena Mihić Munjić, direktorka revizorske kuće „Kreston MDM“ kaže za B&F da veštačku inteligenciju koriste više od dve godine, u reviziji, računovodstvu, organizaciji rada i drugim procesima, pre svega za automatizaciju rutinskih radnji, dok su za ključne poslove i odluke zaduženi ljudi.
Ona kao primer navodi da zahvaljujući upotrebi veštačke inteligencije, sada u postupku revizije analiziraju i do 100% podataka umesto uzorka od 20%, pa je kvalitet izveštaja porastao a revizori su pod manjim pritiskom. S druge strane, proces selekcije kandidata pri zapošljavanju i dalje isključivo vode ljudi. „To nam omogućava da uočimo skrivene talente – kandidate koji možda nisu idealni za otvorenu poziciju, ali mogu biti sjajni za drugo odeljenje ili neko radno mesto u budućnosti“, objašnjava direktorka „Krestona“.
Jelena Stjepanović
Biznis & finansije 238, oktobar 2025.
Foto: olly18, Depositphotos