Austrijanci su pragmatični, zahtevaju da se dogovor sprovede „do svakog detalja“ i insistiraju na poštovanju rokova, dok smo mi opušteniji, ali i snalažljiviji i kreativniji, ocenjuju preduzetnici srpskog porekla koji žive i rade u Beču. Većina njih i dalje egzistira „negde između“ dva različita sveta, pokazuje istraživanje beogradskog Filozofskog fakulteta i Etnografskog instituta.
Jugoslavije više nema, ali bivša zajednička država u malom preselila se u Austriju. Prema podacima Austrijskog državnog zavoda za statistiku, u toj zemlji živi oko pola miliona ljudi sa teritorije bivše Jugoslavije, koji čine i skoro petinu stanovništva u Beču. Statistika Grada Beča iz 2025. godine pokazuje da preko 46% stanovnika ima strano poreklo. Najbrojniji su doseljenici iz Srbije, kojih je skoro 100.000, a za njima slede migranti pristigli iz Turske, Nemačke i Sirije.
Seobe Srba u Austriju posle Drugog svetskog rata odvijale su se u tri velika talasa. Prvi je bio šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je u upotrebu ušao izraz gastarbajter (gostujući radnik). Druga velika seoba usledila je devedesetih godina sa raspadom Jugoslavije.
Treći talas migranata iz Srbije zapljusnuo je Austriju u ovom veku i postao poznat kao „odliv mozgova“, jer su većinu onih koji su otišli činili ljudi sa fakultetskim diplomama, podsećaju autori istraživanja „Transnacionalne strategije poslovanja srpskih preduzetnika u Beču“, koje je objavljeno u saradnju beogradskog Filozofskog fakulteta i Etnografskog instituta.
Čvorišta poslovnih mreža
Istraživači su razgovarali sa deset preduzetnika u Beču koji su srpskog porekla i posluju najmanje u dve države. Cilj nije bio da se dobije brojčano reprezentativan uzorak, već da se stekne dublja i objektivnija slika o tome šta je ljude poreklom iz Srbije motivisalo da obezbede egzistenciju pokretanjem sopstvene firme, o načinu na koji razmišljaju i razvijaju posao u Austriji i da li razlike u kulturi i mentalitetu predstavljaju prepreku ili prednost.
Ispitanici u istraživačkom uzorku posluju u različitim sektorima – od ugostiteljstva, kozmetičkih usluga, sportsko-rekreativnih aktivnosti i auto-servisa, do proizvodnje opreme za IT sektor. Oni su vlasnici firmi koje formalno spadaju u mala i srednja preduzeća, imaju od pet do dvadeset zaposlenih, ali za potrebe uvoza i izvoza robe, distribucije, knjigovodstva, transporta i drugih delatnosti angažuju znatno veći broj radnika. Autori istraživanja ističu da ove firme predstavljaju svojevrsna čvorišta širih poslovnih mreža i imaju razgranate oblike saradnje.
Većinu anketiranih preduzetnika čine oni koji su rođeni u glavnom gradu Austrije i predstavljaju drugu ili treću generaciju srpskih migranata. Dvoje ispitanika je došlo u Beč da studira i nakon toga su rešili da tu i ostanu. Samo jedan preduzetnik u uzorku je došao sa porodicom u austrijsku prestonicu još devedesetih godina, bežeći od rata u bivšoj Jugoslaviji.
Balkan u austrijskoj svakodnevnici
Preduzetnici koji su učestvovali u istraživanju pokrenuli su sopstveni posao iz različitih razloga. Jedni su odabrali konkretnu delatnost zbog ličnih interesovanja, drugi zato što su u toj oblasti stekli prethodna radna iskustva, a treći jer su uočili prazninu na tržištu i poslovnu priliku za svoju ideju.
V.N. i njegova supruga imaju delikatesnu prodavnicu u Beču, gde prodaju tradicionalne balkanske proizvode poput sireva, suhomesnatih proizvoda, vina i slatkiša. „Mi smo želeli da donesemo deo gastronomske kulture sa Balkana u austrijsku svakodnevnicu. Radimo isključivo sa malim proizvođačima iz Srbije, Hrvatske i Slovenije koje lično poznajemo. Naša prednost je u tome što nudimo proizvode koje je inače teško pronaći na austrijskom tržištu, a koji imaju odličan odnos cene i kvaliteta“, pričaju vlasnici radnje koji, pored hrane, neguju jugoslovenski duh i u galeriji na drugom spratu prodavnice, gde se izlažu dela umetnika sa prostora nekadašnje zajedničke države.
Supružnici komentarišu da je kultura poslovanja u Austriji znatno drugačija od naše. Austrijanci su pragmatični, zahtevaju da se dogovor sprovede „do svakog detalja“ i insistiraju na poštovanju rokova, dok smo mi „opušteniji“, ali i „snalažljiviji i kreativniji“.
Slično mišljenje ima i preduzetnik koji se takođe otisnuo u prehrambenu industriju, ali u proizvodnju sladoleda. „Pre nego što smo osnovali firmu, morali smo da pravimo detaljan poslovni plan, da dokazujemo njegovu isplativost pred različitim institucijama, ali kada smo prošli taj deo, država nam je pružila značajnu finansijsku pomoć“, ističe sladoledžija D. S. On priznaje da je ušao u ovaj posao jer je zaljubljen u sladoled, zbog čega je rešio da razvije sopstveni recept.
Na to je utrošio godinu i po dana, a sastojke sladoleda, osim po kvalitetu, birao je i sa namerom da poveže najbolje iz različitih kultura. Tako D.S. kombinuje plazmu iz „Bambijeve“ fabrike u Požarevcu sa čuvenom švajcarskom „Lindt“ čokoladom. Recept izgleda nije omanuo, jer ovaj preduzetnik prodaje svoju ledenu poslasticu u trgovinskom lancu „Špar“, proširio se na celu Austriju i ušao na nemačko tržište.
Naši se pomažu
S druge strane, B.K. se otisnuo u sopstveni posao nakon višegodišnjeg radnog iskustva u ugostiteljstvu, da bi 2011. otvorio restoran sa još jednim zemljakom. Taj poduhvat je propao, B.K. je nastavio da radi za druge, a onda je 2015. preuzeo lokal od tadašnjeg poslodavca i od njega napravio uspešan restoran. Kasnije je otvorio još tri luksuzna restorana u Beču, u čemu je, kako ističe, imao veliku podršku i pomoć prijatelja, koji su takođe srpskog porekla. „Oni su mi, kad je bilo najpotrebnije, pozajmili sredstva koja su u tom trenutku za mene bila naučna fantastika“, priznaje B.K.
„Naši se međusobno pomažu. Kad neko pokrene posao, ostali ga podrže savetima, kontaktima i novcem“, potvrđuje i preduzetnik O.M. On je vlasnik mreže auto-servisa i osim u Austriji, ima razvijene franšize i u Švajcarskoj. „Da nije bilo porodice i mojih srpskih prijatelja, ne verujem da bih uspela sama“, naglašava M.N. Ova preduzetnica je vlasnica plesnog studija koji promoviše muzički pravac „Balkan – zumba“, dok N.N. neguje kontakt sa domovinom tako što sve što joj je potrebno za njene kozmetičke salone nabavlja u Srbiji.
„Tačno je da je tamo roba jeftinija, ali nije meni samo do cene. Nekako mi je drago da mogu sve to da kupim baš u mojoj zemlji“, tvrdi kozmetičarka koja nije uzela austrijsko državljanstvo zato što, kako kaže, „nikada mi nije ni trebalo“.
Drugačiji pristup – više tržišta, manje emocija
Iako svi ispitanici ističu da se preduzetnici poreklom iz Srbije međusobno povezuju i ispomažu, priznaju da, nažalost, ima i onih koji su zavidni i umesto solidarnosti, zemljaku će „rado podmetnuti nogu“. Iz tog razloga, ispitanik G.S. ima nešto drugačiji pristup razvoju posla – za njega su veze sa Srbijom zasnovane mnogo više na tržišnoj logici, nego na emocijama.
Ovaj preduzetnik je radio u više kompanija za održavanje IT sistema u Beču, da bi potom otvorio svoje preduzeće za proizvodnju specijalizovane IT i energetske opreme. G.S. je u partnerstvu sa jednim Austrijancem prvo otvorio firmu u Srbiji, koja se bavi proizvodnjom pomenute opreme jer su troškovi poslovanja znatno jeftiniji nego u Austriji, a kasnije i preduzeće u Beču, za plasman tih proizvoda u Zapadnoj Evropi.
G.S. ne krije da je od početka saradnje sa austrijskim partnerom insistirao da ih on zastupa u pregovorima sa zapadnim firmama, jer je smatrao da će to biti mnogo bolje za posao nego da se proizvodi koje nude „na prvu loptu“ povezuju sa Srbijom.
Autori istraživanja zaključuju da većina anketiranih preduzetnika živi i razmišlja „negde između“ dva različita sveta. Najveći broj njih i dalje nosi u sebi srpski mentalitet i oslanja se na zemlju porekla kroz nabavku ili proizvodnju robe u Srbiji. Iako se povezuju sa srpskom i širom balkanskom zajednicom u razvoju svoje firme, istovremeno su uspeli da se prilagode drugačijoj poslovnoj kulturi i prošire posao na austrijskom i drugim evropskim tržištima.
Maja Đurić
Biznis i finansije 244, april 2026.
Foto: domeckopol, Pixababay