Višegodišnji potresi na svetskom tržištu uzdrmali su i staklarsku industriju, ali dok se u nekim državama poput Grčke staklare gase, Turska sa svojim proizvodima ulazi i u Evropu. Staklara u Paraćinu, koja je jedina preostala na domaćem tržištu, protiv sve oštrije konkurencije bori se modernizacijom proizvodnje i planira nova rešenja za efikasniju upotrebu energije, koja čini značajan deo troškova. Paraćinska fabrika bila bi konkurentnija kad bi u proizvodnji imala veći udeo reciklata, ali proces sakupljanja upotrebljenog stakla država još nije regulisala.
Paraćinska staklara bila je u prilično lošem stanju kada je posle dve neuspešne privatizacije ovu fabriku iz stečaja 2022. godine preuzela švajcarska Vaider Grupa, u čijem sastavu posluje i slovenačka Steklarna Hrastnik. Od tada je uloženo oko 100 miliona evra u modernizaciju fabrike.
Staklara je nabavila AIS proizvodne mašine poslednje generacije, koje mogu sa izuzetnom preciznošću da proizvedu i više od 400 boca u minuti. Novac je uložen i u vrhunske inspekcijske linije koje koriste veštačku inteligenciju sposobnu da uči, pa sama utvrđuje parametre za izbacivanje škarta sa linija, prema prvom ubačenom primerku proizvoda.
„Sa novom tehnologijom proizvodimo do 270 tona staklarske mešavine dnevno, na godišnjem nivou to izađe i na skoro 100.000 tona proizvoda. To je uglavnom ambalažno staklo, jer su programi iz ručne proizvodnje, čaše ili optičko staklo koje je paraćinska fabrika ranije proizvodila odavno ugašeni. Sa sadašnjim mašinama možemo da proizvedemo i više, ali obim i vrstu proizvoda nam diktira potražnja“, kaže za B&F Igor Antić, direktor za izvršne operacije u kompaniji Vaider Srpska fabrika stakla.
Preduzeće trenutno pokriva oko 20% srpskog tržišta. Ranije je taj udeo bio mnogo veći, ali zbog nesigurne proizvodnje u prethodnim godinama mnogi kupci su se okrenuli hrvatskim, bugarskim, rumunskim, a odnedavno i mađarskim proizvođačima, ukazuje Antić.
Fabrika bi mogla da širi proizvodni asortiman, međutim, zbog krize sa energentima i drugih posledica geopolitičkih tenzija, veoma je teško cenovno parirati kineskim ili turskim proizvođačima, ističe naš sagovornik i pojašnjava: „Kod staklene ambalaže, zbog težine proizvoda i visokog udela transporta u troškovima, prednost imaju lokalne fabrike ukoliko su udaljene do 500 kilometara od kupca. To rastojanje je granica isplativosti u transportu. Mi smo se donekle izdvojili od tog pravila, jer radimo za pojedine proizvođače širom Evrope, a nekoliko proizvoda izvozimo i u Ameriku“.
Muke sa staklenim kršom
Staklo je specifično po tome što može bezbroj puta da se reciklira a da ne izgubi na težini niti se menja hemijski sastav materijala, ali udeo staklenog krša u finalnom proizvodu velikim delom diktiraju kupci. Ukoliko naručuju proizvode vrhunskog kvaliteta, koje je paraćinska staklara počela da izrađuje krajem prošle godine, očekuju da smesa iz reciklaže učestvuje sa oko 30%, dok za proizvodnju ambalaže velikog tiraža, taj procenat može biti veći.
„Stakleni krš u mešavini za proizvodnju standardnog stakla može učestvovati i do 80%, čime se smanjuje količina drugih komponenti. Takođe, to smanjuje cenu po komadu jer je znatno manje energije, struje ili gasa potrebno za topljenje stakla. Manje je i štetnih emisija gasova. U ovom trenutku, kod nas je upotreba reciklata između 37% i 40%, ali reč je o staklenom kršu koji potiče samo iz naših sopstvenih izvora, od proizvodnog škarta ili ranijih zaliha. To se kroz mašine za drobljenje i usitnjavanje vraća u proces kao sirovina“, objašnjava naš sagovornik.
Fabrika nema mogućnost da koristi druge izvore sa tržišta reciklata jer sistem sakupljanja, sortiranja i predaje upotrebljenog stakla, kao i nekih drugih materijala u našoj zemlji još uvek nije uspostavljen.
„Upravo u nedostatku regulacije, i to malo sakupljenog stakla koje nije iz naših magacina, završava kod konkurenata. Oni su tada u prednosti – materijal koji ima status energenta omogućava im uštede, mogu da spuste cene i budu konkurentniji od nas“, komentariše Antić, koji veruje da će se potrebna regulativa ipak usvojiti u narednom periodu.
Naš sagovornik dodaje da postoje postrojenja za reciklažu stakla, ali da se postavlja pitanje koliko je to rešenje isplativo za paraćinsku fabriku u ovoj fazi modernizacije, kada je proizvodnja prvenstveno usmerena na viskokvalitetnu, tanju i lakšu ambalažu, jer je potražnja za njom trenutno stabilnija u odnosu na standardnu ponudu.
Sve oštrija konkurencija
Potresi i nestabilnost na svetskom tržištu uslovili su da potražnja za staklom opada već nekoliko godina unazad. Mnoge fabrike koje su potrošači stakla smanjile su proizvodnju, neke su zatvorene, najviše na severu Evrope i u Nemačkoj. Ali, u tim previranjima dešava se i da neke staklare šire pogone jer za programom koji proizvode raste tražnja.
„Recimo, Grčka je pre godinu dana ugasila poslednju staklaru i sada je potpuno orijentisana na uvoz. Na prvi pogled to jeste prilika za nas, imamo već nekoliko kupaca sa tog područja. Međutim, Grčkoj je bliža Turska koja ima jednog od najvećih proizvođača, pokriva veliki deo Azije a sada ulazi i u Evropu. To će biti naša ozbiljna konkurencija uz fabrike koje već posluju u regionu. U Hrvatskoj, kod našeg konkurenta Vetropaka, otvorena je još jedna peć, u Bugarskoj sada rade dve fabrike iako je jedna u malo težoj situaciji, Mađari otvaraju dve peći, a proizvodnju stakla ima i Rumunija“, nabraja Antić.
Staklari su zato prinuđeni da se okrenu inovacijama i da novim proizvodima ili uštedama pariraju konkurentskim firmama. Najviše su zaokupljeni energentima koji imaju visok udeo u troškovima. U paraćinskoj fabrici, zbog visoke potrošnje struje i gasa, razmišljaju o izgradnji solarnih panela i elektrane, kao i o upotrebi vodonika koji može hibridno da se koristi ugradnjom brenera. U Hrastniku su tu tehnologiju već primenili, ali uz značajnu podršku fondova Evropske unije.
Kalkulator ugljeničnog otiska
Pored nedaća sa energentima, upravu fabrike brinu i nova pravila EU o ugljeničnom otisku, prema kojima će posebno biti oporezovane kompanije koje u proizvodnji emituju gasove sa efektom staklene bašte.
„Mi smo izvoznici i bićemo svrstani u neku od grupa, ne baš kao najveći zagađivači, ali svakako ćemo se naći na tom spisku. Zbog toga i razmišljamo o savremenim uređajima za filtriranje, o pećima na vodonik i procesima koji smanjuju emisije štetnih gasova“, ukazuje Antić.
U naporima da se nađe na dnu liste zagađivača, paraćinskoj fabrici može pomoći domaća nauka. Naime, na Institutu za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina, viša naučna saradnica dr Jelena Nikolić napravila je kalkulator karbonskog otiska, digitalni alat namenjen pre svega umetnicima, zanatlijama i pojedincima ali i industriji stakla.
„Gasovi sa efektom staklene bašte, poput ugljen-dioksida, metana, azot-suboksida, hlorofluoro ugljenika i vodene pare, imaju sposobnost da zadržavaju toplotu. Oni omogućavaju Sunčevoj energiji da dopre do Zemljine površine, ali je kao pokrivač tu i zadržavaju, što uzrokuje porast globalne temperature i dovodi do klimatskih promena“, objašnjava Nikolić za B&F.
Kalkulator koji je osmislila naša naučnica i koji je u komercijalnoj upotrebi od početka ove godine, preračunava efekte emitovanja različitih gasova u količinu ugljen-dioksida koja bi imala isti uticaj na životnu sredinu.
Korišćenjem kalkulatora, kompanija ili pojedinac mogu da prate i planiraju svoje aktivnosti i utvrde kako da upotrebom određenih materijala ili sirovina menjaju svoj karbonski otisak. Firme u Evropskoj uniji, ali i poljoprivredna gazdinstva, pa čak i banke, već uveliko koriste neke od takvih kalkulatora koji su prilagođeni njihovom poslu.
„Transport ima najveći uticaj na životnu sredinu, pa se može razmatrati prelazak sa fosilnih na alternativna goriva. Kod staklarske industrije, recikliranje može značajno da smanji otisak, jer osim što za oko 30% umanjuje potrošnju energenata, koristi i manje svežih sirovina koje takođe imaju svoj otisak“, ukazuje Nikolić.
Mirjana Stevanović
Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.
Foto: aspsvz, Depositphotos