Kako će Srbija prevazići manjak struje?

Spas je u investicionom ciklusu koji bi obuhvatio ceo strujni sektor sa naglaskom na nove proizvodne pogone i energetska skladišta. Možda je teže učiniti predkorak i osloboditi se zavaravajućeg uverenja da postojeće termalke i hidroenergane zadovoljavaju i više od domaćih potreba.

Srbija jeste decenijama bila izvoznik struje, ali danas je situacija bitno drugačija, a pretnju energetskog minusa može izbeći jedino krupnim i dobro osmišljenim ulaganjima.

Ekstremne vrućine i nezabeleženo nizak nivo Dunava samo su uvećali i probleme u energetskom sektoru učinili vidljivim i široj javnosti. To što je kriza istovremeno pogodila više „slabih tačaka“ srpske energetike obelodanilo je težinu situacije i sada bi trebalo da je svima jasno kako su nam potrebni novi, i to drugačiji od dosadašnjih, proizvođači električne energije.

Najočiglednija nedaća je naglo i neočekivano povećana dnevna letnja potrošnja, čak i iznad 100, pa i 105 miliona kilovata na dan. Decenijama nam je letnjeg dana bilo dovoljno od 75 do 82 miliona kilovata, a aktuelna potrošnja je samo desetak kilovata niža od potrošnje hladnijih zimskih dana kada grejanje potrebuje znatnu količinu energije.

Kako je dnevni proizvodni limit srpskih energana otprilike 85-90 miliona kilovata, jasno je da bogme već mesec dana ne mali deo struje kontinuirano uvozimo. Izrazito visoke temperature su ogolile nedovoljan kapacitet, ključnu slabost srpske energetike nastalu tokom decenija neulaganja.

Nizak nivo Dunava je takođe doprineo slabijem radu energana. Đerdap 1 radi sa jedva 25 odsto kapaciteta, ali vode nema ni za hlađenje proizvodnih pogona termalki u Kostolcu, dok je, srećom, nivo vode Save bio dovoljan za hlađenje energana u okolini Šapca.

Naravno, vode nije bilo ni za hlađenje nuklearki u Mađarskoj i Rumuniji, što je ne samo ceo region dovelo u situaciju velikog manjka struje, već i znatno otežalo lokalnu razmenu i uvoz električne energije. Cena struje na berzi je podivljala i povremeno je premašivala i 600 evra za megavat.

Dogodilo nam se ekstremno uvećanje potrošnje u trenutku kada je naglo pala, inače nedovoljna, domaća proizvodnja. Kako je cela Evropa trpela slične nedaće, spas je iznađen zahvaljujući dovoljnim količinama struje u pojedinim obližnjim državama, pre svega u Bugarskoj i Grčkoj. Pokazalo se da je naš prenosni i distributivni sistem, mada zastareo, sa osam tačaka za razmenu struje, veoma solidan za trgovinu energije sa susedima.

Istorijski nezabeležen nizak nivo Dunava je, takođe, putničku plovidbu rekom onemogućio, dok je teretnu sveo na petinu kapaciteta. Time je gotovo onemogućen dovoz rekom dizela, pošto 30 odsto potreba za ovim gorivom Srbija zadovoljava uvozom.

Prestao je i rečni transport uvoznog uglja kojim se poboljšava gorivo termalki „Nikola Tesla“. Tako je delom limitiran rad naših najvećih energana baš kada je potreba za energijom bila najizraženija.

Istovremeno na svetskom tržištu, kao posledica rata u Iranu, došlo je do povećanja cene nafte i još više gasa. Kako oba energenta uvozimo, poskupljenje je povećalo troškove energetskih preduzeća, dok je njihov transport do srpskih potrošača otežan i skuplji. Tako nas je, u već neugodnoj energetskoj situaciji, pogodio još i skok cena energenata na svetskom tržištu.

Upravo to što nas je istovremeno zadesilo ekstremno toplo vreme, rekordno nizak nivo Dunava, te rast cena energenata kao posledica rata u Iranu je rezultiralo teškom situacijom. Važnije je što se pokazalo da ono što je decenijama činilo osnov srpske energetike ubuduće neće moći.

Naš ugalj je sve slabijeg kvaliteta i nestaje. Bitno ograničava rad najvećih termalki, a ne pomaže ni uvoz kvalitetnijeg uglja i namešavanje.
Drugim rečima, kapacitet termalki „Nikola Tesla“ će se ubrzano smanjivati, a njima za 30 godina ističe vreme. Pokazalo se i da se i na Đerdap i klasične hidroenergane može krajnje ograničeno osloniti.

Posledice su jasne, trebalo bi graditi nove izvore energije i to, pošto će se potrošnja struje povećavati, izdašnijih kapaciteta nego što su postojeći. Morali bi biti i na drugo pogonsko gorivo, sasvim precizno na sunce, vetar i vodonik.

Od hidroelektrana treba se skoncentrisati na reverzibilne, pre svega na Bistricu i videti kakav bi efekat na životnu sredinu ostavio tako sporan projekat kakav je Đerdap 3. Ostaje pitanje izgradnje nuklearke.

Drugim rečima, aktuelna i preteća energetske kriza nam ukazuju da nisu potrebne samo nove energane, već i nov koncept srpske energetike dominantno zasnovan na upotrebi novih goriva, sunca i vetra, gasnih energana i hidroalki novog tipa.

Bitno je da se postojeći termalni kapaciteti koriste dokle god se ne izgrade odgovarajuće zamene, kao i da se oni koji mogu prebace na drugo gorivo. Ceo proces ne samo da će puno koštati, prve procene se kreću između 15 i 20 milijardi evra, već će i dugo trajati. Po stručnjacima i kada bismo počeli već naredne sezone, teško da bismo do 2040. završili polovinu potrebnog. Realnije bi bilo procenjivati kraj krupnog posla za sredinu veka ili, čak, 2060. godinu, kada bi, otprilike, došao i kraj rezervama uglja u Srbiji.

Nema spora da je pred srpskom energetikom vreme kolosalnog preokreta. Okončava se period tokom kog je izgradnjom termalki i hidroelektrana dugo bila dobar proizvođač i solidan isporučilac, pre svega u druge republike nekadašnje zajedničke države.

No, novo vreme napušta fosilne energente, zahteva nove energane i preferira upotrebe novih goriva. Na Srbiji je da manje islužene termalke prebaci na moderniji pogon, dok bi znatno veći deo električne energije ubuduće pristizao iz hidropogona i energana na sunce, vetar i gas.

Uspeh kolosalnih promena u energetici umnogome zavisi od redosleda poteza koje budu povlačile srpske vlasti, a jedan od većih izazova biće postići neophodnu fleksibilnost u korišćenju različitih pogona. Uloga raznolikih pogonskih elektrana jeste upravo u situacijama sličnim kakve je ovog leta zadesila Srbiju, kada su tri uzroka ukazala na tri (odvojene) slabosti srpske energetike.

Tri različita uzroka su na tri načina a istovremeno pogodila ovdašnju energetiku. Srbija se, bar za sada, spasava uvozom, a posledice istovremenog lošeg uticaja tri uzroka bile bi neuporedivo manje da je srpska energetika izgrađena od pogona na različite energente. Cilj velikog investicionog ciklusa morao bi biti i proizvodni segment učiniti što raznolikijim.