Slabost tradicionalnih poslovnih modela reciklaže stakla je u tome što je za fabrike taj proces isplativ samo za obično, uglavnom ambalažno staklo i to pod uslovom da postoji organizovan sistem prikupljanja i sortiranja. Ali, što ne može industrija, mogu umetnici koji su razvili sopstvene tehnike kako da raznovrsnom staklenom otpadu udahnu novi život.
U Evropskoj uniji godišnje se proizvode 37,5 miliona tona različitih vrsta stakla, najviše ravnog i ambalažnog, u vrednosti od 75 milijardi evra. Svoj asortiman EU dopunjuje uvozom još 18 miliona tona staklenog materijala i šupljeg stakla za koje izdvaja oko 30 milijardi evra, a 40% tog kontingenta preuzimaju Nemačka, Francuska i Italija.
Od te količine, 37 kilograma po osobi ili oko 16 miliona tona godišnje pretežno ambalažnog stakla, tegli, boca, posuda – završi kao otpad. Veći deo te količine se reciklira, ali u kom procentu zavisi od zemlje: u Portugalu je to čak 112%, u Grčkoj svega 23%.
U našoj zemlji nema preciznih podataka o tržištu stakla. Procenjuje sa da je uz proizvodnju šupljeg stakla u Paraćinu, u tu granu uključeno još tridesetak firmi koje izrađuju fasadno i građevinsko staklo, staklenu vunu i slično. Tome treba dodati još 140.000 tona uvezenih najviše iz Hrvatske, Kine, Austrije i Bugarske, a trećinu te količine vredne preko 300 miliona evra, čini ambalažno staklo.
Procena je i da se kod nas godišnje proizvede oko 51 kilogram staklenog otpada po glavi stanovnika ili ukupno preko 280 miliona tona, dok se reciklira oko 40%.
„U Srbiji se značajan deo otpadnog stakla, ambalažnog i ravnog, ne sortira niti reciklira, već završava na deponijama. Ukoliko se i prikuplja, u gradovima koji imaju uspostavljen sekundarni sistem, iz namenskih kontejnera pretvara se u krš i transportuje za Bugarsku, gde se dalje separatiše u različite granulacije i prodaje industrijama stakla”, kaže za B&F Hristina Mikić, direktorka inicijative Kreativno staklo Srbije i osnivačica Instituta za kreativno preduzetništvo.
Alternativni sistemi prerade
Mikić objašnjava da se reciklažna industrija stakla zasniva na ekonomiji obima, pa sistem prikupljanja zavisi od vrste i količine dostupnog otpadnog stakla. Kod običnog stakla to ima smisla, ali se komercijalni interes za otvaranje posebnih linija prerade smanjuje ako je reč o borosilikatnom, optičkom ili drugim specijalnim vrstama stakla.
„Nekoliko je faktora koji se uzimaju u obzir prilikom reciklaže stakla. Osim ekonomske isplativosti koja je zasnovana na količini otpada, važna je procena životnog ciklusa reciklaže, potrošnja energije i kvalitet izlaznog materijala. Da li će sistem biti uspostavljen ili ne, zavisi od toga kako se mogu rešiti i tehnički problemi poput sortiranja ili kvaliteta dobijenog reciklata, a uzimaju se u obzir i logističke prepreke kod prikupljanja, transporta, sertifikacije porekla i slično“, objašnjava naša sagovornica.
Ali, ono što ne može industrija usled slabosti tradicionalnih poslovnih modela reciklaže, sve više preuzimaju kreativna ekonomija i umetnost. Oni postaju alternativni sistemi prerade, ukazuje Mikić i navodi primer: „Kroz program inicijative Kreativno staklo Srbije organizujemo radionice na kojima odbačeni predmeti dobijaju novi život i funkciju, pa se staklene tegle mogu koristiti kao skladišta za namirnice, dekorativne kutije, vaze ili uz određenu tehniku kao saksije”.
Kreativna ekonomija po pravilu prerađuje male serije. Pritom, može da modifikuje poznate tehnike i testira različite tradicionalne metode obrade. Ogledi sa staklenim otpadom, posebno specijalnih vrsta poput borosilikatnog, optičkog i kaljenog, često dovode do rešenja koja mogu biti komercijalna. Onda se za njih zainteresuju i multinacionalne kompanije.
Lampe od epruveta
Mikić ukazuje da je Pernila Bulov, stakloduvačica i dizajnerka iz Danske, postala zvezda reciklaže upravo zahvaljujući takvim rešenjima. Ona u svoja dva studija na ostrvu Bornholm reciklira celokupan stakleni otpad kompanije Novo Nordisk, oko 200 tona godišnje, uglavnom borosilikatnih epruveta koje ostaju neiskorišćene u proizvodnji insulinskih injekcija.
Saradnja je započela 2018. godine, kada se Danska pripremala za primenu EU Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu, pa su kompanije preispitivale svoje obaveze po tom dokumentu.
„Novo Nordisk je kontaktirao Pernilu i predložio joj da pokuša da napravi nešto od epruveta koje postojeći sistemi reciklaže ne mogu da obrade. Ona je otkrila da granulacija materijala mora da ima određeni prečnik, kao i da se mnoštvo mehurića vazduha unutar materijala ne mogu ukloniti ali da ne moraju da budu problem već i prirodno svojstvo materijala. Iz toga je crpela inspiraciju za proizvod koji je kreirala – visilicu u obliku mehura”, priča Mikić.
Novo Nordisk je danskoj dizajnerki isporučio tone epruveta, a ona je proizvela 16.500 lampi kao korporativne poklone za zaposlene u kompaniji. Nakon ovako velikog uspeha za obe strane, posebno za Pernilu i njen tim koji je deset meseci radio sa tri peći, saradnja je nastavljena i ona je pristala da reciklira sav stakleni otpad Novo Nordiska.
Kroz svoje eksperimente sa borosilikatnim staklom, pokazala je da farmaceutski otpad može postati nova sirovina za proizvodnju.
Ugostitelji pokreću svoje staklarske radionice
Obrada tako velike količine stakla zahtevala je od danske umetnice i njenog tima drugačiju organizaciju posla i odgovarajuću tehnologiju, koja bi obezbedila i smanjenje emisije ugljen-dioksida za 65%. Ali, ulaganja su se isplatila jer su omogućila proizvodnju ekološki prihvatljivih proizvoda, što se proširilo i na građevinsku industriju.
„Danas Pernila proizvodi ReUse kolekciju od recikliranog borosilikatnog stakla – ručno duvane čaše, bokale, vaze, svećnjake, tanjire kao i zidne pločice i radne površine. Ravni proizvodi mogu da apsorbuju veće količine otpada uz manju potrošnju energije, a potražnja za celom ReUse linijom raste”, navodi Mikić i dodaje da upravljanje industrijskim otpadom kroz ovakvu saradnju sa umetnicima poboljšava i reputaciju preduzeća.
Umetnici staklo za svoja dela sakupljaju na različite načine. Najčešće upotrebljavaju iskorišćene vinske boce, stare prozore, odbačene predmete, ali i vintidž staklo koje pronalaze na buvljacima, u antikvarnicama ili među predmetima koji su se ranije upotrebljavali u domaćinstvima i industriji. U toj oblasti izgradila su se i poznata imena, napominje Mikić.
Neki od primera su danska umetnica Betina Šor, koja od starih boca izrađuje skulpturalne vaze i lampe, studio Kalff pretvara vintidž čaše, tanjire i vaze u lampe, svećnjake i dekorativne objekte, a atelje Lucirmás od vinskih boca pravi čaše, vaze, poslužavnike i rasvetu. Slovenačka umetnica Nika Šantej od recikliranog prozorskog stakla izrađuje umetničke tanjire, a sve su prisutniji trendovi u ugostiteljstvu da poznati restorani ili proizvođači pića pokreću sopstvene staklarske radionice za prenamenu staklenog otpada.
Mikić navodi da se primeri umetnika koji recikliraju staklo na različite načine mogu naći na platformi Kreativno staklo Srbije, u ediciji Cirkularno staklo, čiju izradu je finansirala Evropska unija.
Cirkularnost nije samo pitanje reciklaže
Ali, novi život stakla ima i svoja ograničenja, o čemu je na ovogodišnjem forumu Kreativno staklo govorila Meta Mramor, slovenačka umetnica i doktorantkinja na Akademiji umetnosti i dizajna Eugenijuš Gepert u Vroclavu. Mramor ukazuje da upotrebu već iskorišćenog stakla ne možemo vezivati samo za proces izrade umetničkog dela, a zanemariti druge faze tog ciklusa, poput pakovanja, transporta i skladištenja, koje mogu imati značajne ekološke i logističke posledice.
„Recimo, kada je potrebno da se umetničko delo nastalo reciklažom transportuje, to pored složenije logistike zahteva i upotrebu novih materijala, na primer drvenih sanduka po meri. Iz cirkularne perspektive, nekada je efikasnije reprodukovati delo na zadatoj lokaciji nego ga transportovati. Iako se cirkularnost često svodi na pitanja reciklaže, neophodno je da se obuhvati čitav životni ciklus umetničkog dela“, poručuje Mramor.
Mirjana Stevanović
Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.
Foto: The Michael Ruh Studio