Četvoro korisnika tužilo je kompanije OpenAI, Anthropic, Google i SpaceXAI, tvrdeći da su se dogovorile da namerno uspore razvoj svojih najmoćnijih modela. Kompanije takav dogovor pravdaju potrebom da se novi sistemi temeljnije ispitaju. Tužioci, međutim, smatraju da se iza brige za bezbednost krije namera da najveći proizvođači sačuvaju postojeći položaj na tržištu.
Četvoro američkih pretplatnika na ChatGPT, Claude, Gemini i Grok podnelo je 18. septembra 2026. godine kolektivnu tužbu protiv kompanija koje razvijaju ove sisteme. Oni ih optužuju da su se dogovorile da uspore njihov dalji razvoj i time prekršile američke propise o zaštiti konkurencije.
Tužba je neobična jer se korisnici ne žale na povećanje cena, lošiju uslugu ili obmanjujuće oglašavanje. Tvrde da bi se servisi koje plaćaju brže unapređivali kada bi kompanije nastavile da se nadmeću bez međusobnog dogovora. Zbog toga traže naknadu štete, ali i sudsku zabranu svakog sporazuma kojim bi se ograničavali razvoj i objavljivanje novih modela.
Za sada, međutim, nije dokazano da je takav sporazum postojao. Sud tek treba da utvrdi da li su kompanije zaista usaglasile svoje poslovne planove i da li je zbog toga došlo do usporavanja razvoja njihovih proizvoda. Zato je prerano govoriti o otkrivenom kartelu ili „tajnom dogovoru“, kako je ovaj slučaj već predstavljen u pojedinim medijima.
Zašto nijedna kompanija ne želi prva da uspori?
Povod za tužbu bio je tekst direktora kompanije Anthropic Darija Amodeija „We Must Pace the Frontier“, objavljen 12. septembra. Amodei je pozvao vodeće proizvođače veštačke inteligencije da sporije razvijaju najmoćnije sisteme, kako bi ostalo dovoljno vremena da se oni ispitaju pre nego što počnu da se koriste.
Predložio je da u proverama učestvuju nezavisni stručnjaci, da kompanije prihvate zajednička ograničenja i da se kasnije o tome postigne i međunarodni dogovor. Njegov predlog podržali su direktor OpenAI-ja Sem Altman, Ilon Mask, koji vodi SpaceXAI i čelnik Google DeepMind-a Demis Hasabis.
To što su sva trojica javno podržala Amodeija ne dokazuje da je bilo dogovora. Tužioci, međutim, tvrde da su predstavnici kompanija Anthropic, OpenAI i Google još od jula učestvovali u radu zajedničke grupe i da su o usporavanju razvoja razgovarali i pre Amodeijevog javnog poziva.
Razlog zbog kojeg se traži zajednički dogovor nije teško razumeti. Kompanija koja bi sama odlučila da duže ispituje novi model mogla bi za to vreme da izgubi deo korisnika. Njeni konkurenti bi nastavili da razvijaju svoje proizvode, a zatim bi prvi ponudili sposobniji sistem i privukli nove pretplatnike.
Takav gubitak bio bi posebno težak u poslu koji zahteva ogromna ulaganja u čipove, centre podataka, električnu energiju i stručnjake. Kompanije taj novac mogu da vrate samo ako redovno nude nove proizvode i povećavaju prihode. Svako odlaganje zato ima svoju cenu.
Ukoliko bi sve vodeće kompanije usporile razvoj prema istim pravilima, nijedna ne bi bila u nepovoljnijem položaju samo zato što je odlučila da bude opreznija. Upravo to predstavlja snažan podsticaj za njihovu saradnju. Bez zajedničkog dogovora, svaka kompanija mogla bi da proceni da joj se više isplati da nastavi trku za novim modelima, čak i kada postoji sumnja da novi sistem još nije dovoljno ispitan.
Stroža pravila najlakše ispunjavaju najveći
Usporavanje razvoja, međutim, ne bi pogodilo sve kompanije podjednako. OpenAI, Anthropic, Google i SpaceXAI već imaju poznate proizvode, veliki broj korisnika i računarsku opremu koju malo ko može da priušti. Sporiji razvoj ne bi umanjio njihovu prednost. Naprotiv, konkurenti bi ih još teže sustigli.
Vodeće kompanije bi dobile više vremena da zarade na postojećim proizvodima i iskoriste opremu u koju su već uložile. Istovremeno bi oslabio pritisak da neprestano predstavljaju nove i sposobnije modele. Za njih bi sporiji razvoj mogao da znači manje troškove i manji poslovni rizik.
Troškovi provera takođe nisu jednaki za sve kompanije. Velika kompanija može da izdvoji sredstva za dodatne stručnjake, nezavisna ispitivanja i pravnike koji bi se bavili novim propisima. Mlada kompanija, međutim, često nema dovoljno novca da mesecima ispituje proizvod od kojeg još ne ostvaruje prihode. Zbog toga bi mogla da odustane od njegovog razvoja ili da bude primorana da se proda nekom od većih konkurenata.
Mnogo toga zavisi i od toga ko bi određivao pravila. Ako bi ih kreirali najveći proizvođači, mogli bi ih prilagoditi načinu na koji razvijaju svoje modele i resursima kojima raspolažu. Ono što je za Google ili OpenAI samo dodatni trošak, za manju kompaniju moglo bi da predstavlja zahtev koji nije u stanju da ispuni.
To se posebno odnosi na modele koji su dostupni istraživačima i programerima. Oni često mogu da se koriste i prilagođavaju uz mnogo manje troškove od zatvorenih servisa velikih kompanija. Teže ih je nadzirati kada postanu javno dostupni, pa postoje opravdani razlozi da se njihova bezbednost pažljivije proverava. Ipak, prestroga pravila mogla bi da uklone sa tržišta upravo one proizvode koji predstavljaju jeftiniju zamenu za ChatGPT, Claude, Gemini i Grok.
Zato nije sporno samo da li bi razvoj trebalo usporiti. Mnogo je važnije ko bi o tome odlučivao i da li bi nova pravila važila podjednako za velike kompanije i njihove manje konkurente.
Šta tužioci moraju da dokažu?
Da bi uspeli u sporu, tužioci najpre moraju da dokažu da javne izjave čelnika kompanija nisu bile samo izrazi podrške istoj ideji. Potrebni su im dokazi da su kompanije zaista usaglasile poslovne odluke. To mogu biti interna prepiska, zapisnici sa sastanaka, svedočenja učesnika ili dokumenti iz kojih se vidi šta je dogovoreno.
Amodei je i sam priznao da bi takvi razgovori mogli biti sporni sa stanovišta zaštite konkurencije. Zato je predložio da u njima posreduje američka vlada ili da se kompanijama zakonom dozvoli ograničena saradnja. Njegov predlog, dakle, nije podrazumevao samo da svaka kompanija pojedinačno bude opreznija, već i da konkurenti zajednički utvrde kojim tempom će razvijati nove sisteme.
Čak i ako dokažu da je dogovora bilo, podnosioci tužbe moraće da pokažu da su zbog njega pretrpeli štetu. Oni plaćaju korišćenje postojećih servisa, ali im pretplata ne garantuje da će nova verzija biti objavljena određenog dana niti da će doneti poboljšanja koja očekuju.
Tužioce zato čeka veoma težak posao. Moraju da dokažu da bi kompanije bez dogovora ranije objavile nove modele i da bi korisnici za isti novac dobili bolju uslugu. Zatim bi morali da utvrde visinu nastale štete, iako nije moguće sa sigurnošću znati kada bi nove verzije, u odsustvu navodnog dogovora, bile završene i objavljene.
Sa druge strane, ni svaki dogovor među konkurentima nije zabranjen. Kompanije iz iste delatnosti mogu zajedno da donose tehničke standarde, razmenjuju podatke o opasnostima i rešavaju probleme koje nijedna od njih ne može sama da reši. Proizvođači veštačke inteligencije zato će verovatno tvrditi da nisu pokušali da ograniče konkurenciju, već da su nastojali da spreče štetu koju bi mogao da izazove nedovoljno ispitan sistem.
Ko će određivati pravila?
Američke institucije još nemaju jasna pravila za ovakvu saradnju. Savezna komisija za trgovinu i Ministarstvo pravde povukli su 2024. godine ranija uputstva, ocenjujući da se više ne mogu primenjivati na današnje tržište. U februaru 2026. godine počeli su da pripremaju nova, ali taj posao još nije završen.
U međuvremenu, opasnosti na koje upozoravaju kompanije koje razvijaju veštačku inteligenciju ne mogu se jednostavno zanemariti. Novi sistemi sve samostalnije pišu i izvršavaju programski kod, koriste druge digitalne alate i obavljaju složene zadatke. Ukoliko pogreše ili budu zloupotrebljeni, posledice mogu biti mnogo ozbiljnije od štete koju izaziva neispravan proizvod.
Međutim, upravo zato pravila ne bi smele da određuju samo kompanije na koje će se ona primenjivati. One najbolje poznaju tehnologiju koju razvijaju, ali istovremeno imaju interes da sačuvaju postojeće proizvode, korisnike i prihode. Njihovo stručno znanje je neophodno, ali odluke o pravilima ne bi trebalo prepustiti isključivo njima.
Ako su zajedničke provere potrebne, uslovi moraju biti unapred poznati i jednaki za sve učesnike na tržištu. O tome da li su ti uslovi ispunjeni trebalo bi da odlučuje telo koje nije poslovno povezano sa proizvođačima. U suprotnom, mere uvedene radi bezbednosti mogle bi da posluže najvećim kompanijama za otežavanje rada konkurentima i dodatno učvršćivanje njihovog položaja na tržištu.
Možda se u ovom postupku neće dokazati ni postojanje kartela ni šteta koju navode pretplatnici. Ipak, tužba je otvorila šire pitanje: ko treba da određuje granice razvoja veštačke inteligencije i pod kojim uslovima? Rasprava o usporavanju razvoja zato nije samo pitanje bezbednosti. Pravila koja budu usvojena mogu uticati i na strukturu budućeg tržišta – na to ko će moći da razvija najmoćnije modele, koliko će prostora ostati za nove konkurente i da li će bezbednosni zahtevi važiti podjednako za velike proizvođače i manje kompanije koje tek pokušavaju da im se približe.
Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & Content Trainer | AI Strategist | Prompt Engineer | AI Educator
Foto: Pixabay