Zašto svi žele u EU, osim bogatih država?

Na referendumu održanom 29. avgusta, 52,8 odsto birača glasalo je protiv nastavka pregovora, dok je 47,2 odsto podržalo tu inicijativu. Važno je naglasiti da građani nisu neposredno odlučivali o članstvu, već o tome da li pregovore treba ponovo pokrenuti.

Island će tako ostati deo Evropskog ekonomskog prostora i Šengenske zone, uz zadržavanje pristupa jedinstvenom evropskom tržištu.

Na referendum je izašlo 82,5 odsto birača, što pokazuje koliko je pitanje odnosa sa EU važno za stanovnike ove ostrvske države.

Za zemlje poput Ukrajine, Moldavije i Crne Gore članstvo u Evropskoj uniji predstavlja geopolitičko uporište, pristup evropskim fondovima i okvir za sprovođenje reformi koji može da oteža političko i institucionalno nazadovanje.

Island se nalazi u bitno drugačijem položaju. Ova zemlja već koristi većinu ekonomskih prednosti evropskog tržišta preko Evropskog ekonomskog prostora, dok joj bezbednost garantuje članstvo u NATO.

Tinatin Akhvlediani, rukovodilac programa proširenja u Centru za evropske političke studije, ocenila je za Euronews da su koristi od članstva drugačije za bogate države koje su već snažno povezane sa Evropskom unijom.

Islandu bi puno članstvo prvenstveno donelo mesto u evropskim institucijama i pravo učešća u donošenju odluka. Zauzvrat bi morao da prihvati prenošenje dela nadležnosti na Brisel.

Za države koje već imaju visok životni standard, stabilne institucije i pristup jedinstvenom tržištu, Evropska unija mora da ponudi ubedljivije političke razloge za članstvo, smatra Akhvlediani.

Zagovornici nastavka pregovora ukazivali su na visoku referentnu kamatnu stopu islandske centralne banke, kao i na znatno nižu stopu Evropske centralne banke.

Kao argumente za približavanje Evropskoj uniji navodili su i rat u Ukrajini, promene u odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama i sve izraženije nadmetanje velikih sila na Arktiku.

Vlada je članstvo predstavljala kao moguću zaštitu od trgovinskih sukoba i geopolitičkih potresa. Ipak, bezbednosni i ekonomski argumenti nisu bili dovoljni da ubede većinu građana.

Jedno od najvažnijih pitanja u referendumskoj kampanji bilo je ribarstvo. Oko 90 odsto islandskih ribarskih kompanija protivilo se članstvu jer nisu želele da nacionalne vode budu obuhvaćene zajedničkom ribarskom politikom Evropske unije.

Ribarstvo na Islandu nije samo važna privredna grana. Ono je deo nacionalnog identiteta i simbol kontrole zemlje nad sopstvenim prirodnim resursima.

Prema oceni Akhvlediani, birači su šire geopolitičke rizike upoređivali sa veoma konkretnim domaćim interesima. Ribarstvo i očuvanje suvereniteta za njih su bili neposredniji i politički važniji od prednosti dublje evropske integracije.

Pored ribarstva, važnu ulogu imala je i poljoprivreda. Islandsko ovčarstvo, proizvodnja mleka i uzgoj biljaka u staklenicima zaštićeni su visokim carinama koje bi pristupanje Evropskoj uniji moglo da promeni.

Finski poslanik u Evropskom parlamentu Mika Aaltola upozorio je da se primarna proizvodnja u surovim klimatskim uslovima na Islandu posmatra kao pitanje opstanka.

Protivnici članstva zato nisu želeli da odluke o zaštiti domaće proizvodnje budu prenete na zajedničke evropske institucucije.

Brisel se nadao da bi islandsko opredeljenje za nastavak pregovora pokazalo da Evropska unija može da privuče bogatu, uređenu i stabilnu demokratiju, a ne samo države kojima su potrebni sigurnost, evropski novac i podrška u sprovođenju reformi.

Takav rezultat bi, zajedno sa napretkom Crne Gore i drugih država kandidata, olakšao predstavljanje politike proširenja članicama koje prema tom procesu imaju sve više rezervi.

Ipak, islandsko odbijanje pregovora ne mora da znači odbacivanje evropskog projekta. Zemlja će ostati tesno povezana sa Unijom kroz Evropski ekonomski prostor i jedinstveno tržište.

Rezultat, međutim, pokazuje da snažna ekonomska povezanost ne mora automatski da dovede do želje za političkim članstvom.

Sličan model godinama primenjuje Norveška. Ta država je preko Evropskog ekonomskog prostora preuzela veliki deo evropskih propisa, ali većina njenih građana i dalje ne podržava članstvo.

Norvežani su ulazak u Evropsku uniju odbili na referendumima 1972. i 1994. godine. Zemlja ima pristup jedinstvenom tržištu, dok istovremeno zadržava kontrolu nad ribarstvom, energetikom i drugim strateškim oblastima.

Švajcarska je izabrala drugačiji put. Umesto članstva i učešća u institucijama Evropske unije, ona odnose sa Briselom razvija kroz veliki broj bilateralnih sporazuma.

Bogate evropske države izvan Unije imaju ono što siromašnije kandidatkinje nemaju, održive alternative koje im donose većinu ekonomskih koristi bez političke cene punopravnog članstva.

Christine Leuchtenmüller iz Fondacije Konrad Adenauer upozorava da Island predstavlja poseban slučaj, obeležen višedecenijskim sporovima u vezi sa ribarstvom i nacionalnim suverenitetom.

Prema njenoj oceni, rezultat referenduma više govori o specifičnim islandskim okolnostima nego o privlačnosti Evropske unije i politici proširenja u celini.

Ipak, glasanje nosi važnu poruku za Brisel. Evropska unija ne može da očekuje da će duboka ekonomska integracija sama po sebi dovesti do političkog članstva.

Za Ukrajinu, Moldaviju i države Zapadnog Balkana koristi su jasnije. To su veća bezbednost, pristup fondovima, stabilnije institucije i snažnija podrška reformama.

Za Island, Norvešku i Švajcarsku računica je složenija. Brisel zato mora uverljivije da objasni vrednost političkog uticaja, učešća u odlučivanju i veće uloge u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi.

Podela se više ne svodi samo na zagovornike i protivnike Evropske unije. Ona je sve više izbor između uticaja unutar evropskih institucija i zadržavanja pune kontrole izvan njih.