Sa rastom nagrada u elektronskom sportu, koje mogu dostići i nekoliko desetina miliona dolara, raste i motivacija igrača da pobede. Stoga su u medijima sve češće vesti o zloupotrebama na turnirima, od tehničkih prevara do upotrebe dopinga, uz ocenu da tome pogoduju nedovoljno čvrsta pravila. No, Milutin Pećić, stručnjak za elektronski sport i vlasnik kompanije Relog Media, ističe u razgovoru za B&F da ovakve tvrdnje proističu upravo iz nepoznavanja pravila ovog sporta. Prema njegovim rečima, broj prevara je veoma mali i uglavnom su prisutne na lokalnim takmičenjima nižeg ranga, dok se na velikim međunarodnim turnirima sprovode striktne kontrole, jer bilo kakav skandal ugrožava i profesionalne timove i sponzore.
Elektronski sport, za koji se često koristi i skraćenica esport, predstavlja zajednički naziv za takmičarska nadmetanja u video igrama. Mada ove igre obuhvataju više različitih žanrova, jedno im je zajedničko – najbolji takmičari iz celog sveta okupljaju se na velikim međunarodnim turnirima, u borbi za nagradu koja ponekad dostiže i desetine miliona dolara. Njihove mečeve u sportskim arenama uživo prate hiljade pa i više desetina hiljada gledalaca, a preko interneta ili TV ekrana milionska publika.
Konsultantska kuća Fortune Business Insights procenjuje da je tržište elektronskog sporta u svetu prošle godine dostiglo vrednost od 1,39 milijardi dolara i da će rasti po stopi od 16,7 odsto do 2030. godine. Dobar deo ovog novca dolazi od kompanija koje sponzorišu takmičarske timove i reklamiraju se na takmičenjima.
Rast popularnosti ovog sporta i novca koji se u njemu vrti uporedo prate i sve učestaliji medijski izveštaji o prevarama na turnirima, posebno o upotrebi dopinga, usled nedostatka čvrstih propisa. Iako u svetu postoji nekoliko udruženja koja utvrđuju pravila u esportu, još uvek nema zvanične statistike o eventualnoj zloupotrebi nedozvoljenih supstanci.
Stoga su dostupni samo podaci koji se navode u pojedinim analizama, kao što je istraživanje „Tamna strana esporta“, zasnovano na anketi među igračima. Nalazi pokazuju da 85,5% igrača, među kojima ima i profesionalaca i amatera, ulaže velike napore u ostvarivanje što boljih rezultata. Iz tog razloga, upotrebljavaju različita dozvoljena sredstva, poput energetskih pića (97,8%), kafe (81,6%), piva (29,7%) i biljnih preparata (15,7%). Većina njih kaže da ne koristi nedozvoljene supstance, ali bar polovina je čula da neki drugi takmičari to čine.
Novinari navode da ovakve sumnje potvrđuju i priznanja poznatih profesionalnih esportista, kao što je Kori Frisen, da su na nekim dosadašnjim takmičenjima čitavi timovi koristili Adderall. To je lek za poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD), koji uzrokuje zavisnost. On pomaže takmičarima da ostanu koncentrisani duži vremenski period i može se kupiti preko interneta. Pored njega, koriste se i Vyvanse, Ritalin i drugi medikamenti koji takođe obezbeđuju pojačanu pažnju.
Razlika između profesionalnih i turnira nižeg ranga
Na pitanje koliko su prisutne prevare u ovoj vrsti nadmetanja, Milutin Pećić, vlasnik kompanije Relog Media koja se bavi produkcijom u esportu, kaže za B&F da je osnovna greška u novinarskom izveštavanju u tome što se ne pravi razlika između velikih međunarodnih takmičenja na kojima učestvuju profesionalci i turnira nižeg ranga.
Na velikim turnirima postoje striktna pravila, kojih takmičari moraju da se pridržavaju, uključujući i zabranu upotrebe dopinga. U ovim takmičenjima učestvuju profesionalci i oni primaju fiksnu platu, čiji iznos zavisi od njihovog plasmana na tabeli. Ukoliko osvoje neki od turnira na kojima se takmiče, pored plate, dobijaju i procenat od nagrade, koji obično iznosi od 70 do 95% nagradnog fonda. Osim novca, za takmičare je velika motivacija i popularnost koju imaju kod svoje publike, slično kao i u tradicionalnim sportovima. Zato je sve više onih koji žele da se u esportu takmiče na najvišem nivou.
No, da bi neko postao profesionalan igrač treba da pređe veliki put. Kao i u svakom sportu, takmičar mora da bude talentovan i da mnogo trenira, ističe Pećić. Talentovani pojedinci se najčešće otkrivaju na manjim, lokalnim turnirima.
Organizatori turnira nižeg ranga uglavnom nisu članovi Komisije za integritet u esportovima (ESIC), koja se bavi sprečavanjem prevara na turnirima. Dakle, na malim takmičenjima pravila su znatno labavija, a tempo je naporan za igrače jer se igra od 16 do 18 časova dnevno, pa neki od njih posežu za zabranjenim sredstvima kako bi mogli da izdrže takav napor.
Ko uspe da stalno pobeđuje u ovakvim uslovima, obično privuče pažnju profesionalnih organizacija. Kada se to desi, takmičar najčešće dobija mogućnost da nastupa u profesionalnim timovima i da ima stalne prihode, kako ne bi morao da radi dodatne poslove, odnosno da bi mogao da se potpuno posveti treniranju. I tada se njegov život i način rada značajno menjaju.
Profesionalni timovi imaju menadžere koji se, osim rezultatima na takmičenjima, bave i zdravljem i zadovoljstvom igrača. Njihov zadatak je, zapravo, da svi budu zadovoljni, i igrači i sponzori, objašnjava Pećić. Ukoliko neki igrač počne da se ponaša problematično, što znači i da koristi doping, to odmah ugrožava sponzore i ceo tim, i zato mora brzo da se reaguje. „Takvog igrača najčešće izbacuju iz tima. Da li će biti izbačen odlučuju svi članovi tima, jer su u pitanju i njihove karijere“, ističe naš sagovornik.
Ko vara, više gubi nego što dobija
Kompanija Relog Media se u okviru svog posla bavi i organizacijom profesionalnih turnira. „Kao neko ko sarađuje sa gejming profesionalcima iz celog sveta, moram da kažem da njihovi takmičarski dani nisu toliko intenzivni kao što se to misli u javnosti. Kada mi organizujemo neki turnir, igrači imaju sobe za odmor, hranu, piće, sve što im je potrebno da bi se osećali dobro. I što je najbitnije, uvek pravimo raspored koji im omogućava da budu što odmorniji kako bi pružili svoj maksimum. To je, uostalom ono što publika želi da gleda – dobre i zanimljive mečeve. Iz istog razloga, na taj način rade i ostali organizatori profesionalnih takmičenja“, napominje Pećić.
Prema njegovim rečima, zato se sada još češće sprovode i kontrole na profesionalnim turnirima, a onima za koje se utvrdi da su koristili doping preti suspenzija. Takođe, mogu biti poništeni i njihovi prethodno sklopljeni ugovori, uključujući i sporazum o primanju fiksne zarade.
„Pored toga, ako se ispostavi da su se takmičari bavili nedozvoljenim radnjama, vrlo je verovatno da više nikada neće moći da igraju ni za svoj, niti za bilo koji drugi tim. Njih najčešće izbacuju iz tima u kojem su do tada igrali, a ako bi ih kojim čudom angažovala neka druga profesionalna ekipa, ona bi automatski dospela na crnu listu i ne bi mogla da igra ni na jednom ozbiljnom turniru”, objašnjava Pećić zašto u esportu ima manje dopinga nego u tradicionalnim sportskim nadmetanjima.
Naš sagovornik dodaje da profesionalnim esportistima doping i nije potreban. Naime, iako i oni moraju da treniraju kako bi fizički i mentalno mogli da izdrže turnire, njima nije potrebna fizička sprema kakvu zahteva, na primer, profesionalno bavljenje fudbalom ili atletikom. Za takmičare u video igrama je važno da budu spremni, odmorni i da je atmosfera na turniru pozitivna, objašnjava Pećić.
On napominje da se više od dopinga koristi druga vrsta prevare, koja ne utiče na zdravlje igrača, mada ni ona nije mnogo zastupljena. Reč je o promeni koda video igara, odnosno veštačkom poboljšanju sposobnosti određenih virtuelnih junaka. Zato sada na profesionalnim takmičenjima ESIC učestalije sprovodi i takozvane anticheat testove protiv varanja. Ukoliko se utvrdi da je takmičar koristio ovo nedozvoljeno sredstvo, kazna će biti podjednako stroga kao i u slučaju dopinga.
Marija Dukić
Biznis i finansije 216/217, decembar/januar 2023/24