Ljudi vole da misle da donose racionalne odluke. Vole da veruju da su izbori koje prave zasnovani na podacima, informacijama i logici. Vole da misle da, na neki način, kontrolišu ishod. Čak i kada u odlukama nema ni logike ni informacija, ljudi misle da ima.
Psiholozi takav kognitivni pristrasni obrazac nazivaju „iluzija kontrole“. Elen Lenžer ga je prvi put upotrebila za svoje istraživanje na Harvardu. Lenžer je ljude uključivala u igre zasnovane na sreći, kao što su lutrija i preklapanje karata.
Ukratko, poverenje osobe u sopstvenu šansu za pobedu bilo je pod uticajem faktora koji nemaju nikakve veze sa stvarnim šansama za pobedu. Ljudi su verovali da imaju veće šanse za dobitak ako su sami birali brojeve. Mislili su da imaju veće šanse da pobede nekoga ko deluje nespretno i nesigurno u igri preklapanja karata. Čak su mislili da su im šanse za dobitak veće ako su više razmišljali o pobedi.
„Iako znanje ili veština nisu bili faktor, i iako je ishod bio potpuno nasumičan… ljudi su i dalje mislili da na neki način imaju kontrolu nad ishodom.
Doživljavali su, pretpostavljali, iluziju kontrole“ jedan je od zaključaka istraživanja.
Rani uspeh sve pogoršava
Istraživanja pokazuju da rani uspeh ili uspeh na početku zapravo može da oteža očuvanje objektivnosti koja vam je potrebna da biste izvukli pouke iz budućih uspeha baš kao i neuspeha.
U drugom eksperimentu, Lenžer je zamolila studente da pogađaju ishod serije bacanja novčića. Učesnici su podeljeni u tri grupe. Tražila je da pogađaju „glava“ ili „pismo“, a zatim im je govorila da li su pogodili.
Ključna reč je „govorila“: jer nisu videli stvarni rezultat, pa su istraživači mogli da manipulišu rezultatima:
Jedna grupa je nasumično obaveštavana da su „pogodili“ ili „promašili“.
Drugoj grupi je rečeno da su češće bili „tačni“ na početku serije.
Trećoj grupi je rečeno da su češće bili „tačni“ pri kraju serije.
Zatim su učesnicima postavljana pitanja: da li misle da su dobri u pogađanju, da li misle da mogu da poboljšaju veštinu, da li imaju „osećaj“ za precizno predviđanje.
Ljudi u nasumičnoj grupi i oni koji su više uspeha imali na kraju serije uglavnom su rekli – ne.
Ali oni čiji su „tačni“ odgovori bili na početku, tvrdili su da su dobri u pogađanju. Tvrdili su da mogu da se poboljšaju. Tvrdili su da imaju „osećaj“ za to.
„Rani uspesi… izazvali su uverenje da zadatak zavisi od veštine. Učesnici su se previše prisećali prošlih uspeha i očekivali više uspeha u budućnosti nego druge dve grupe“ zapisali su istraživači.
Drugim rečima, ako na početku radite dobro, mislite da ste pametni.
Ili vešti.
Ili da imate kontrolu nad ishodom.
Rani uspeh vodi do gubitka objektivnosti čak i kada je reč o nečemu što je nemoguće predvideti, a kamoli kontrolisati.
Nesvesna iluzija kontrole
U knjizi Misliti brzo i sporo, Danijel Kaneman opisuje dva sistema koja oblikuju razmišljanje:
Sistem 1 je automatski i van kontrole. Tada donosite nesvesne zaključke o tome zašto se nešto dogodilo.
Sistem 2 zahteva napor. Tada koristite podatke i logiku da biste doneli zaključke.
„Nakon dana provedenog u istraživanju prelepih znamenitosti u prepunim ulicama Njujorka, Džejn je otkrila da joj nedostaje novčanik.
Džejn je u Njujorku, ulice su prepune… ako ste pretpostavili da joj je novčanik ukraden, niste jedini. Ljudi koji su pročitali rečenicu, a zatim radili test pamćenja, jače su povezivali reč „džeparoš“ sa pričom nego reči „znamenitosti“ i „istraživanje“, iako se „džeparoš“ ne pominje“ piše Kaneman.
Izvor: Bonitet.com
Foto: Pixabay