Nadležne institucije nemaju izdvojene podatke o broju bolovanja u javnom sektoru, iako je sa 700.000 zaposlenih država najveći poslodavac u Srbiji. U sindikatima procenjuju da je zloupotreba bolovanja češća u javnom sektoru nego kod privatnika, kod kojih vlada mnogo veći strah od otkaza, pa ljudi i bolesni dolaze na posao. Analitičari smatraju da precizni podaci o bolovanjima i njihovim uzrocima ne odgovaraju ni vlastima, ni onim privrednicima koji se ne mogu pohvaliti uslovima rada.
Kancelarija za informacione tehnologije i elektronsku upravu najavila je da će od naredne godine firme, a od 2027. i preduzetnici koji imaju zaposlene radnike, kroz sistem eBolovanje biti povezani sa Ministarstvom zdravlja i Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje (RFZO), što će uštedeti dosta papirnog administriranja i šetanja zdravstvene dokumentacije.
Privrednici koji su prisustvovali prezentaciji ove usluge u Privrednoj komori Srbije (PKS), tvrdili su da „zloupotreba bolovanja predstavlјa ozbilјan problem za poslodavce i državu, jer ugrožava postojeće investicije i otežava nova ulaganja“ i zatražili da država to reši pre uvođenja sistema eBolovanje.
Anketa koju je PKS sprovela među 133 kompanije pokazala je da se bolovanja najčešće koriste u januaru i julu. Najviše su se žalili poslodavci u metalskoj i elektroindustriji, tekstilnoj, bilјno-prehrambenoj, šumarstvu i komunalnim službama, dakle u onim sektorima u kojima su uslovi rada najteži a plate najniže. Konkretnih podataka o broju radnika koji u tim granama odlaze na bolovanja i zbog čega – nema.
Jednačina sa više nepoznatih
Nije poznato ni koliko je radnicima isplaćeno kao nadoknada na teret poslodavca za bolovanja do 30 dana, dok je za period preko tog vremena izdatak RFZO-a iznosio u prošloj godini 36,96 milijardi dinara. Prema podacima objavljenim tokom prezentacije sistema eBolovanje, od ukupno 2,4 miliona formalno zaposlenih, godišnje na bolovanje odlazi između 110.000 i 150.000 radnika, koji u proseku sa posla odsustvuju između 11 i 13 dana, odnosno ukupno 1,4 do 1,7 miliona dana.
Nasuprot poslodavcima i nadležnima u republičkoj vladi koji sumnjaju u epidemiju lažnih bolovanja, podaci Eurostata daju bitno drugačiju sliku. Eurostat je na osnovu baza nacionalnih statistika, objavio da su u 2022. zemlje sa najvećim udelom zaposlenih koji odsustvuju sa posla bile Francuska (14,9%), Finska (14,8%), Švedska (14,7%), Danska (13,6%), Estonija (13,2%) i Holandija (12,4%). Srbija sa procentom od 5,9% zaposlenih koji su koristili bolovanje, spada u pet zemalja u kojima radnici najmanje koriste to pravo. Iza nas su Poljska (5,8%), Grčka (4,9%), Bugarska (2,9%) i Rumunija (2,5%).
Jedan od problema u vezi bolovanja u Srbiji je i taj što nema razdvojenih podataka za privatni i javni sektor. Nadležne institucije i ministarstva nemaju odgovor na pitanja B&F-a o procentu korisnika tog prava u javnom sektoru, koliko je to u odnosu na ukupan broj zaposlenih, te u kojim službama, institucijama i javnim preduzećima ima najmanje bolovanja.
Kabinet premijera, Ministarstvo finansija i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave ignorisali su pitanja B&F-a, dok su nas iz Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, iz Batuta, te Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja i Republičkog zavoda za statistiku uputili na RFZO. U tom Fondu su rekli da klasifikaciju osiguranika ne vode prema statusu poslodavca.
Od provere nema vajde
Zoran Ristić, viši savetnik za ekonomska i socijalna pitanja UGS „Nezavisnost“ podseća da je Srbija druga na listi evropskih zemalja po dužini radnog vremena (41,3 sata nedeljno). On potvrđuje da nadležne institucije nemaju izdvojene podatke o otvorenim bolovanjima u javnom sektoru, iako je sa 700.000 zaposlenih država najveći poslodavac i trebalo bi da je interesuje koliko njenih zaposlenih odsustvuje sa radnog mesta i zbog čega.
„Iako zvaničnih podataka nema, iz iskustva i razgovora sa kolegama na terenu, tvrdim da se bolovanja procentualno više koriste u javnom sektoru. U privatnom sektoru postoji mnogo veći strah od posledica odsustvovanja sa posla, dok se u javnim službama zaposleni mnogo češće odlučuju za bolovanje čak i kada imaju lakše tegobe. Ukoliko među zaposlenima u privatnim firmama i ima onih koji zloupotrebljavaju to pravo, njihov je broj verovatno jednak onima koji zbog straha od posledica, bolesni dolaze na posao. Takođe, na bolovanje nerado odlaze i radnici po ugovoru, oni na određeno vreme ili na privremenim poslovima, jer je retkost da im se nakon takvog odsustva produži angažovanje”, kaže Ristić za B&F.
On ističe da se i u javnim službama neretko proveravaju otvorena bolovanja, formiraju se komisije ukoliko poslodavac posumnja da su doznake neopravdano izdate. U takvim slučajevima, zaposleni mora da se odazove pozivu za proveru, ali ne mora komisiju da pusti u kuću, pa to i ne daje neke rezultate.
„Ako poslodavac u privatnom sektoru zbog učestalih bolovanja podeli otkaze, to jeste nezakonito, ali zbog dugog trajanja sudskih procesa radnici ne pokreću sporove. To je signal i za one koji ostaju u firmi kakve su posledice odsustvovanja. U javnom sektoru, razlozi za otkaz gde se bolovanje koristi kao izgovor, obično je politički ili problematičan lični odnos sa rukovodiocima”, tvrdi Ristić.
Kome ne odgovara pravo stanje na tržištu rada?
Nedostatak podataka i istraživanja o ovoj temi glavni je problem koji sprečava da se preduzmu mere ukoliko se ozbiljno sumnja u zloupotrebu prava na bolovanje, ili da se koriguje proces rada ukoliko je uzrok obolevanja. Profesor na FEFA fakultetu, Goran Radosavljević smatra da je u privatnom sektoru kontrola stroža, vrši se direktno i indirektno uz stvarni rizik od gubitka posla.
„Čitava Evropa ima sličan zdravstveni sistem koji podrazumeva da će vam lekari vrlo lako dati bolovanje od 15 ili 30 dana, što može da se koristi opravdano i neopravdano. Ako je odsustvo duže, ide se na komisiju. Mislim da bi centralizacija i digitalizacija, uz zaštitu privatnih podataka, smanjila neopravdana korišćenja bolovanja, ali bez egzaktnih podataka o tome možemo samo da pričamo. Jedan od razloga što privatni sektor ima manju toleranciju je to što mu je profit osnovni cilj, dok su u javnom sektoru drugi prioriteti”, ocenjuje Radosavljević.
Analitičari, inače, tvrde da nedostatak podataka ide na ruku interesnim grupama kojima ne odgovara da se razgoliti pravo stanje na tržištu rada. Jer, ako brojevi pokažu to što se pretpostavlja – da država kao najveći poslodavac preko mere toleriše odsustvovanje zaposlenih u zamenu za njihov glas na izborima – postaviće se pitanje efikasnosti javnog sektora, a to ne odgovara vlastima i službenicima koji profitiraju na državnim jaslama ne mešajući se u svoj posao.
Ali, za preciznim podacima ne vape ni svi privrednici, zato što bi im to možda izbilo iz ruku „adut“ o zloupotrebi prava na odsustvovanje i otvorilo bi se pitanje uslova rada, koji su jedan od češćih uzroka bolovanja.
Pošta rekorder u Hrvatskoj po bolovanjima
Većina evropskih zemalja ima razdvojene podatke za privatni i javni sektor. Tako statistika u Hrvatskoj kaže da je u 2024. godini prosečni radnik u privatnom sektoru imao 11 dana bolovanja na teret poslodavca i zdravstvenog fonda, dok zaposleni u državnim službama u proseku imaju 21,8 dana bolovanja. Najčešće bolovanja koriste radnici državnih preduzeća, a rekorderi su zaposleni u Hrvatskoj pošti, gde su radnici u proseku bolovali 28,6 dana.
Mirjana Stevanović
Biznis & finansije 238, oktobar 2025.
Foto: PourquoiPas, Pixabay