Činjenica da je RTB Bor prodat kineskoj kompaniji Ziđin za 350 miliona dolara, a da je prenos utakmica Premijer lige u Srbiji plaćen 600 miliona evra za godinu dana, samo je jedan u nizu primera kako se rasipaju energetski resursi radi minimiziranja kratkoročnih političkih troškova i maksimiziranja dobiti za partijsku oligarhiju. Ako se što pre ne postigne društveni dogovor i ne krene u energetske reforme, ovaj sektor će u narednoj deceniji postati teret koji vuče celu privredu na dno, upozorava ekonomista Ognjen Radonjić.
Nezgrapni hibrid državnog monopola i pokušaja da se uvede tržište u domaći energetski sistem, doveo je do toga da narasli problemi u energetici više nisu samo pitanje zastarele tehnologije, već predstavljaju ozbiljan fiskalni rizik i ogromnu prepreku dugoročnom rastu. To je sistem koji, praktično, jede svoju vrednost, gde partijsko upravljanje ključnim preduzećima proizvodi gubitke koji se prelivaju u javni dug, troškovi se socijalizuju a prihodi privatizuju, dok se socijalni mir kupuje erozijom budućeg bruto domaćeg proizvoda, opisuje sažeto profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Ognjen Radonjić kako situacija u energetskom sektoru urušava celu privredu i društveni interes Srbije.
„Fiskalni rizici su već vidljivi za 2026. godinu, gde su planirane državne garancije za EPS gotovo 2,5 milijarde evra za samobalansirajuće solarne elektrane i vetroparkove. Menadžment Elektroprivrede Srbije nema podsticaj da bude efikasan jer država garantuje dug, a ako projekti ne generišu dovoljno novčane tokove, garancije postaju javni dug i direktno istiskuju ulaganja u obrazovanje, zdravstvo i druge javne potrebe“, ukazuje Radonjić.
Od ove godine na snazi su i karbonske takse na srpski izvoz u Evropsku uniju, što će izazvati dodatni udar na platni bilans naše zemlje, budući da ovdašnja industrija troši struju koja se 70% proizvodi iz lignita. „Trgovinski deficit je inače veliki i stalno raste, u 2024. je iznosio oko 10 milijardi evra i za 20% je bio veći u odnosu na trgovinski deficit iz 2019. godine. A svaki deficit, i budžetski i trgovinski, mora da se nadoknadi i na ovaj način dolazi do prelivanja troškova na građane, jer će se ti manjkovi na kraju plaćati iz rastućeg javnog duga“, objašnjava profesor.
Građani su žrtve i loše naplate potraživanja u EPS-u. Više od 50 preduzeća duguje Elektroprivredi Srbije preko 200 miliona evra. To, po rečima Radonjića, znači da se subvencionišu neplatiše i da će taj dug opet završiti na plećima građana, „pošto u ekonomiji nema besplatnog ručka“.
Proizvodimo neznatno više struje nego pod NATO bombama
S druge strane, efikasnost elektroenergetskog sistema se drastično pogoršava iz godine u godinu. Radonjić podseća da je 1990. godine EPS proizvodio 39 teravat sati struje, dok je u 2024. proizvodnja iznosila svega 33 teravat sati. Takođe, 2024. Srbija je proizvodila samo 10% više struje nego 1999. kada nas je bombardovao NATO i praktično istu količinu električne energije kao 2014. godine, u vreme katastrofalnih poplava.
Pored pokazatelja o obimu proizvodnje, na efikasnost sistema ukazuju i podaci o čistoći proizvodnje. Elektroprivreda Srbije je 2024. emitovala 644 metričke tone ugljen-dioksida po teravat satu, što je približno 10 puta više od Mađarske, 30 puta više od Češke i oko pet puta više od Hrvatske. Velika razlika u odnosu na pomenute zemlje je i to što je proizvodnja struje u njima daleko diversifikovanija. Naime, EPS kontroliše 94% proizvodnje struje u Srbiji, dok u Mađarskoj državna elektroprivreda proizvodi približno 55% ukupne električne energije, u Češkoj 45%, a u Hrvatskoj 75%.
Elektroprivredi Srbije ne idu u prilog ni finansijski pokazatelji. Mada je 2023. godine EPS ostvario rekordnu neto dobit od 973 miliona evra, to nije bio rezultat poboljšane operativne efikasnosti već jednokratnih faktora – natprosečno dobre hidrološke situacije i visokih tržišnih cena energije tokom energetske krize. To potvrđuje dramatičan pad zarade EPS-a za čak 77% u 2024. godini. Radonjić skreće pažnju i da je u poređenju sa državnim energetskim kompanijama u Mađarskoj, Češkoj i Hrvatskoj, učešće neto profita u ukupnim prihodima ubedljivo najniže kod EPS-a, kao i prihod i neto dobit po zaposlenom.
Privremeni direktori pod ucenom
Navedeni i drugi problemi ukazuju da je srpski energetski sistem tipičan primer zarobljene države u kojoj se ekonomska logika i dugoročan rast podređuju partijskim interesima i kratkoročnom socijalnom miru, tvrdi profesor Filozofskog fakulteta.
Po njegovom mišljenju, organizaciona struktura je možda suštinski problem, jer su na čelu najvažnijih preduzeća u ovoj oblasti vršioci dužnosti umesto direktora koji bi bili izabrani na konkursu na osnovu svoje stručnosti.
„Takav sistem je alat političke kontrole. Pošto je rukovodstvo u najvećim energetskim preduzećima pravno i profesionalno nesigurno, ono lojalno izvršava kratkoročne naloge, umesto da sprovodi teške ali neophodne reforme. Uz to ide i negativna selekcija, višak partijskog i administrativnog kadra i manjak inženjera, rudara, montera… Posledice su visoki fiksni troškovi, slaba operativna sposobnost, kvarovi i havarije se dočekuju nespremno, dok formalna korporativizacija ostaje samo kozmetika za međunarodne partnere“, komentariše Radonjić.
Lažna slika jeftine struje
Druga velika slabost je finansijski sistem koji počiva na lažnoj slici jeftine struje – cene za domaćinstva su godinama držane ispod tržišnih, pa čak i ispod punih troškova proizvodnje. To je populistička mera koja, kada se podvuče crta, šteti i EPS-u i građanima. Usled nerealno niskih cena struje, Elektroprivredi Srbije se onemogućava da iz sopstvene dobiti finansira nove investicije – odsumporavanje, reverzibilne hidroelektrane i druge vidove modernizacije sistema, a onda se te finansijske rupe krpe kroz prebacivanje dugova na građane Srbije.
Poseban problem je postojeći tarifni sistem. „Struja se linearno subvencioniše i faktički deluje kao regresivni porez jer svi isto plaćaju jeftinu struju – od siromašnih domaćinstava do grejanja bazena na Dedinju. Naravno, pošto ovi troškovi učestvuju više u prihodima siromašnih porodica, to znači da zapravo one skuplje plaćaju struju nego bogatiji slojevi društva“, objašnjava profesor Filozofskog fakulteta.
Zbog toga je, dodaje, potrebno uvesti tržišne cene koje odražavaju realne troškove, a socijalnu zaštitu obezbediti kroz ciljane energetske vaučere za energetski ugrožene kupce, umesto univerzalnog i lineranog subvencionisanja. „Zato mislim da je ključna ideja prelazak sa kupovine socijalnog mira na ciljanu socijalnu pravdu – štititi ranjive, ali istovremeno učiniti energetiku finansijski održivom i ekološki podnošljivom“, predočava Radonjić.
Ne smemo zameniti jednu zavisnost drugom
Dakle, dugoročna održivost energetskog sistema Srbije nije samo pitanje ekologije, već i ekonomskog opstanka zemlje. Termoelektrane rade na sve lošiji niskokalorični ugalj, uz sve skuplje održavanje i povremeni skup uvoz struje. Analize pokazuju da bi energetska tranzicija do 2030. godine koštala oko 27 milijardi evra, što je pozamašan iznos, ali bi odustajanje koštalo još više, kroz skuplje održavanje zastarele infrastrukture, plaćanje karbonskih taksi i gubitak investicija usmerenih na zelenu energiju, upozorava Radonjić.
Međutim, ne bi bilo dobro da zavisnost od lignita zamenimo zavisnošću od zelene opreme iz uvoza. „Zato je veoma važno pitanje za nas kako da se uključimo u taj proizvođački lanac da deo vrednosti ostane u zemlji, umesto da Srbija bude samo kupac tuđe tehnologije. Energetičari i ekonomisti bi zajedno morali da traže odgovor koja su to rešenja najbolja za Srbiju i kojim tempom bi energetska tranzicija trebalo da se sprovodi, jer nametnute šok terapije uvek daju loše rezultate. Ali, ako i dalje budemo odlagali društveni dogovor i reforme, energetika će u narednoj deceniji postati teret koji vuče celu privredu na dno“, uveren je Radonjić.
Biznis i finansije 242, februar 2026.
Foto: SarahRichterArt, Pixabay