Očekuje se da će za oko milijardu godina Sunce potrošiti najveći deo vodonika u svom jezgru i pretvoriti se u crvenog džina.
Tada će njegovo jezgro početi da se skuplja, a spoljašnji slojevi će se širiti. Tokom faze crvenog džina Sunce će biti mnogo veće nego danas te postoji velika verovatnoća da če progutati Merkur i Veneru. Nije sasvim izvesno da li će i Zemlja biti progutana, ali čak i ako ne bude, uslovi za život na njoj će biti nepodnošljivi – okeani će ispariti, atmosfera će nestati, a površina će biti spržena.
Posle ove faze Sunce će se sažeti u belog patuljka, ostavljajući Sunčev sistem hladnim i mračnim. Još dalje u budućnosti, za oko 100 biliona godina, očekuje se da će svemir prestati da stvara nove zvezde.
Nova naučna studija, međutim, tvrdi da život na Zemlji možda ne mora da se završi tim događajima. Umesto napuštanja planete, istraživači predlažu niz teorijskih inženjerskih projekata koji bi mogli da održe Zemlju nastanjivom bilionima godina.
Autori naglašavaju da se predlozi zasnivaju na tehnologijama koje su daleko iznad današnjih mogućnosti i predstavljaju istraživanje granica onoga što fizika dopušta, a ne onoga što je trenutno moguće izgraditi.
Džinovski štit protiv Sunca
Prvi izazov bio bi zaštita Zemlje od sve većeg Sunca. Naučnici predlažu postavljanje ogromnog štita na Lagranžovu tačku L1, mesto na kojem se gravitacija Zemlje i Sunca uravnotežuje.
Druga verzija projekta predviđa manji štit povezan ugljeničnim kablom dugim oko dva miliona kilometara sa masivnim sidrom. Sam štit nalazio bi se neposredno iza Mesečeve orbite, a materijal za njegovu izgradnju mogao bi da se obezbedi sa patuljaste planete Ceres i manjeg dela Meseca.
Veštačko Sunce na fuzioni pogon
Pošto bi štit blokirao i svetlost i toplotu Sunca, istraživači predlažu da se one nadomeste energijom dobijenom nuklearnom fuzijom.
Vodonik i helijum prikupljali bi se iz atmosfere Jupitera, gde bi radili fuzioni reaktori. Dobijena energija prenosila bi se mrežom relejnih stanica i potom usmeravala ka Zemlji kao veštačka sunčeva svetlost.
Pomeranje Zemlje u širu orbitu
Čak i uz zaštitni štit, Zemlju bi trebalo postepeno udaljiti od Sunca. Umesto da se to radi pomoću prolaska velikih asteroida, autori predlažu neprekidan mlaz čestica kiseonika, dobijenih na Jupiteru, čije bi gravitaciono dejstvo polako pomeralo Zemlju u širu orbitu.
Vremenom bi se ohladila i unutrašnjost Zemlje, što bi usporilo tektonske procese koji obnavljaju površinu planete i omogućavaju kruženje hranljivih materija. Kako bi to sprečili, istraživači predlažu dopremanje malih količina antimaterije do Zemljinog jezgra, čija bi energija održavala unutrašnju toplotu planete.
Zaštita od sudara u dalekoj budućnosti
Studija razmatra i opasnosti koje dolaze izvan Sunčevog sistema. Za nekoliko milijardi godina, tokom približavanja i spajanja Mlečnog puta i galaksije Andromeda, prolazak drugih zvezda mogao bi da poremeti putanju Sunčevog sistema.
Zato istraživači predlažu snažan mlaz vodonika usmeren u blizini Sunca, koji bi gravitacionim dejstvom postepeno menjao putanju čitavog Sunčevog sistema i pomagao da izbegne opasne susrete.
Zašto je bolje sačuvati Zemlju?
Autori smatraju da bi očuvanje Zemlje dugoročno moglo da zahteva manje energije nego preseljenje čovečanstva u drugi zvezdani sistem. Dodaju i da bi razvoj tehnologija za svemirsko rudarenje i planetarni inženjering mogao da donese praktične koristi mnogo pre nego što ovakvi izazovi postanu stvarnost.
Iako su svi predlozi za sada isključivo teorijski, studija predstavlja ambicioznu viziju kako bi tehnološki veoma napredne civilizacije jednog dana mogle da produže životni vek naše planete. Prema autorima, granice opstanka možda neće određivati priroda, već granice ljudskog inženjerstva.
Izvor: Greek Reporter
Foto: Joel Henry, Unsplash