Iako je poslednjih godina položaj žena koje rade za sebe delimično unapređen, mnoge preduzetnice i dalje se suočavaju sa izborom koji nijedna žena ne bi trebalo da pravi – između majčinstva i opstanka posla koji su same izgradile.
Žene su vlasnice 32% preduzeća u Srbiji, uglavnom preduzetničkih radnji i mikro privrednih društava. Prema poslednjim podacima UN, 43,8% preduzetnica mlađe je od 45 godina, odnosno nalazi se u reproduktivnom dobu.
Odluka o majčinstvu za njih nije samo lična, već i poslovna računica. Osim usklađivanja poslovnih obaveza i porodice, one moraju da razmišljaju i o tome ko će voditi radnju ili firmu dok ih nema, od čega će živeti tokom odsustva i da li će posao koji su godinama gradile uopšte opstati.
Kako zakon tretira preduzetnice?
Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom menjao se više puta tokom poslednje decenije, delom i zbog toga da bi se unapredio položaj preduzetnica koje žele da postanu majke.
Izmenama iz 2018. godine, preduzetnice su prvi put jasno prepoznate u sistemu finansijske podrške porodicama sa decom, ali kroz posebnu kategoriju naknada koja se razlikuje od prava zaposlenih žena. Reformama iz 2021. godine, preduzetnicama je povećan maksimalni mesečni iznos osnovice za obračun naknade sa tri na pet prosečnih zarada u Srbiji.
Prvi veći pomaci na ovom polju dogodili su se 2023. godine, kada su preduzetnice dobile neka prava koja su zaposlene žene već imale, poput prava na dve godine odsustva za treće i svako naredno dete, kao i mogućnosti da otac zaposlen kod poslodavca koristi odsustvo radi nege deteta kada je majka preduzetnica.
Šta sve ovo znači u praksi?
Zaposlene žene tokom trudnoće i nakon porođaja imaju zakonom garantovano pravo na odsustvo, naknadu za trudničko odsustvo obračunato na osnovu prosečne zarade za prethodnih 12 meseci a za porodiljsko za 18 meseci, i povratak na posao.
Međutim, preduzetnicama je malo toga garantovano, posebno samostalnim vlasnicama radnji ili paušalkama čiji prihod direktno zavisi od ličnog angažovanja. Važan faktor je i veličina njihovog posla, jer kada preduzetnica ima zaposlene deo obaveza može da delegira, dok paušalna preduzetnica ili vlasnica male radnje često nema kome da prepusti svakodnevni posao.
Budući da veliki broj preduzetnica vodi poslove koji gotovo u potpunosti zavise od njihovog ličnog angažovanja, njihov položaj je znatno nepovoljniji u odnosu na zaposlene žene. Naime, prema važećim propisima, preduzetnica koja želi punu naknadu tokom trudničkog i porodiljskog odsustva trebalo bi da obustavi poslovanje. Ako to ne učini, naknada joj se umanjuje za 50%.
Dakle, pred njom su dve opcije: da dobija punu naknadu ali da njen posao miruje, ili da ostavi radnju aktivnom, pronađe nekoga ko će voditi posao i da ona sama prima znatno manji prihod.
Zato se preduzetnice snalaze kako znaju i umeju. Neke nastavljaju da rade tokom trudnoće i nakon porođaja, čak i kada im je preporučeno mirovanje. Druge angažuju osobu koja može da ih zameni, što im predstavlja dodatni trošak. Ima i onih koje prekidaju delatnost ili privremeno zatvaraju radnje, iako to može da dovede do prekida u plaćanju doprinosa, gubitka kontinuiteta u poslovanju i egzistencijalnih rizika za firmu.
Žensko preduzetništvo kao deo šireg problema
Zbog navedenih teškoća, udruženja preduzetnica, organizacije civilnog društva i poslovne zajednice već godinama ukazuju na potrebu za unapređenjem položaja žena koje rade za sebe.
Jedna od tih organizacija je i Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED). Sofija Popara Parmaković, predstavnica Pausal.rs, platforme za podršku paušalnim preduzetnicima, i potpredsednica Saveta za male biznise NALED-a za tradicionalno preduzetništvo, ocenjuje za B&F da položaj preduzetnica koje žele da postanu majke samo oslikava širi problem sa kojim se žene suočavaju u poslovnom svetu.
„Mislim da je gotovo nemoguće biti žena koja gradi posao u Srbiji a da vas rodna diskriminacija bar u nekom trenutku ne dotakne. Mogla bih sada da nabrajam različite primere, ali problem je upravo u tome što to nije jedan primer već nešto što se pojavljuje redovno, u različitim situacijama“, komentariše Popara Parmaković.
Nekada su to naizgled sitne neprijatnosti – način oslovljavanja žene na razgovoru za posao ili pretpostavka da umesto nje poslovne odluke donosi muškarac. Diskriminacija može biti i ozbiljnija, poput situacija u kojima se ženama manje veruje u pregovorima oko ulaganja i sklapanja strateških partnerstava.
Šta znači dovoljno dobro?
Naša sagovornica, međutim, smatra da da su sve te teme manje važne u odnosu na pitanje šta se dešava kada preduzetnica odluči da postane majka. „Paradoks je da se godinama u javnosti forsira priča o podsticanju preduzetništva i nataliteta, a u realnosti žena koja vodi svoj posao mora da bira između firme koju je gradila godinama i punog prava na trudničko i porodiljsko odsustvo“, ističe Popara Parmaković.
Takav izbor posebno je težak za vlasnice mikro preduzeća, koje su često i jedine zaposlene u svojim firmama. A prema podacima Privredne komore Srbije (PKS), oko 99% ženskih preduzeća su mikro preduzeća.
„Dodatni problem je što za razliku od zaposlenih žena, preduzetnicama nije garantovana ni minimalna naknada tokom perioda porodiljskog odsustva i nege deteta, pa neke od njih primaju svega nekoliko hiljada dinara mesečno. Zato stalno ističem da mi ne tražimo privilegije, već osnovna prava“, podvlači naša sagovornica.
Ona priznaje da je regulativa donekle napredovala, ali smatra da nije otklonila glavne probleme sa kojima se preduzetnice suočavaju i pojašnjava: „Kod osnovnih prava ne bi trebalo da postoji princip ’dovoljno dobro’. Ili su žene ravnopravne ili nisu. Sve dok postoji makar jedna odredba zbog koje preduzetnica mora da bira između svog posla i porodice, ne možemo govoriti da je problem suštinski rešen“.
Prisilni izbor
Zakonske odredbe daju samo deo slike. Drugi deo čine iskustva preduzetnica koje se svakodnevno suočavaju sa posledicama tih propisa.
Naime, kada se odluče na zasnivanje porodice, preduzetnice vrše procenu šta će se dogoditi sa firmom ukoliko moraju da odsustvuju, ko će za to vreme voditi posao i da li će moći da zadrže klijente. Potom, po ostanku u drugom stanju, mnoge od njih rade i pre i posle porođaja.
Za razliku od zaposlenih žena, koje u ovim situacijama uglavnom imaju podršku poslodavca i kadrovske službe, preduzetnice često same prolaze kroz sve procedure, uključujući i podnošenje papira za prekid obavljanja delatnosti. Iako su mnoge javne usluge danas dostupne elektronski, procedure kroz koje one prolaze često se završavaju lično, pa su prinuđene da obilaze šaltere „sa stomakom do zuba“.
No, najveći izazov za mnoge preduzetnice nije sama trudnoća, već pitanje kako da održe svoje poslovanje i prihode tokom odsustva. Neke se zato vraćaju poslu ranije nego što su planirale, ne zato što to žele, već zato što nemaju drugi izbor, tvrdi Popara Parmaković.
Uprkos svim ovim naporima, neretko im se dešava da ne mogu da održe isti nivo poslovanja. Fizički i psihički zamor i poslovni izazovi počinju da se prepliću, zbog čega trpi posao, a samim tim i prihodi majke.
Rešenja ne traže čarobni štapić
Iako trenutna situacija deluje gotovo distopijski, prema rečima naše sagovornice za ozbiljnije pomake nisu potrebna čudotvorna rešenja. Prvi korak bi trebalo da bude izjednačavanje osnovne zaštite preduzetnica sa zaštitom koju imaju zaposlene žene. Tek kada budu obezbeđena ta osnovna prava, može se razgovarati o dodatnoj sistemskoj podršci.
Savet za male biznise NALED-a već je definisao niz preporuka, od boljeg pristupa finansiranju i programa podrške za preduzetnice, preko mentorstva i jačanja finansijske pismenosti, do poreskih olakšica i mera koje bi ženama pojednostavile povratak poslu nakon porodiljskog odsustva.
Cilj nije da država vodi nečiji posao, već da stvori uslove u kojima majčinstvo neće predstavljati dodatni rizik za opstanak preduzeća, poručuje Sofija Popara Parmaković.
Marija Dukić
Biznis i finansije 249, septembar 2026.
Foto: Privatna arhiva