Zaslepljeni svakodnevicom prestali smo da primećujemo detalje koji govore o ljudima i mestu u kojem živimo. Upravo zanimanje za takve priče može nam pomoći da steknemo bolju sliku o sebi i o sopstvenoj kulturi, koja je i u najtežim vremenima imala vrhunske stvaraoce, poručuje Aleksandar Zograf, verovatno najpoznatiji Pančevac u svetu.
Aleksandar Zograf je umetničko ime Saše Rakezića, pančevačkog autora stripa, koji je već tri decenije prepoznatljiv po svojim istraživanjima o mogućnostima ličnog izražavanja u ovom mediju i jednog od „gurua“ alternativne umetničke scene u Srbiji. Na početku profesionalne karijere Zograf je svoja dela objavljivao u “NON”-u, “Ritmu”, “Mladosti”, a kada su sa burnim devedesetim potonuli i svi časopisi koji su posvećivali značajan prostor kulturi, došlo je do neočekivanog preokreta – otkrilo ga je američko tržište. Tada se dogodilo – kako to obično biva sa talentovanim pojedincima sa ovih prostora – da su njegove radove prvo oberučke prihvatili čitaoci i kritičari iz Amerike, Francuske, Italije, Nemačke, Japana, te da su predstavljeni u prestižnom londonskom Institutu za savremenu umetnost (Institut for Contemporary Art), da bi tek nekoliko godina kasnije ugledali svetlost dana i na srpskom jeziku. Poslednjih 15 godina stripovi Aleksandra Zografa redovno izlaze u beogradskom nedeljniku „Vreme“.
BIF: Kako je došlo do toga da tokom devedesetih postanete prepoznatljiviji kao autor stripa u inostranstvu nego u rođenoj zemlji?
Zograf: Iz ono malo stranih stripova i magazina što sam tih godina dobijao, shvatio sam da u SAD postoje ljudi koji se bave upravo onom vrstom stripova kojima sam težio. Svoje radove sam poslao nekolicini ljudi do kojih sam mogao da dođem na tamošnjoj sceni i oni su za kratko vreme počeli da ih „šire“, pa su tako došli i do značajnih urednika, koji su počeli da ih objavljuju. Nisam previše očekivao od svega toga, stripove sam pisao na engleskom i slao ih poštom, za vreme sankcija. Pritom, nikada nisam krio da dolazim iz Srbije, već sam o svojoj realnosti naširoko pisao, a tamošnja publika je, pomalo iznenađujuće, imala razumevanja za takav pristup. Na posletku, moje radove je počeo da objavljuje veliki „Fantagraphics“, najznačajniji izdavač alternativnih stripova na svetu.
Vremenom sam proširio krug saradnika sa engleskog govornog područja, tako da su oni dalje „preneli“ moje knjige u Evropu, baš u trenutku kada je narasla evropska alternativna scena. „L’Association“ je preuzeo njihovo prevođenje na francuski jezik, a mislim da su, zapravo, moji radovi najviše prepoznati u Italiji, u kojoj i dan-danas povremeno sarađujem sa nedeljnikom „Internazionale“.
BIF: Koliko je takav „pedigre” doprineo Vašem kasnijem uspehu i u Srbiji?
Zograf: U to vreme još uvek je bilo televizijskih emisija sa sadržajem koji je bio vezan za kulturu, pa su me novinari zvali da pričam iz ugla nekoga ko živi u Pančevu i poznat je u svetu, ali ne i u sopstvenoj sredini. U međuvremenu su moje knjige, koje su premijerno objavljene u inostranstvu, počele da izlaze i u Srbiji, tako da sam morao samog sebe da prevodim sa engleskog.
BIF: Svi Vaši stripovi, i kada nisu autobiografske prirode, poseduju izrazitu samoposmatrajaću notu. Kako ste gradili taj osobeni stil pripovedanja?
Zograf: Zahvaljujući časopisu „Pegaz”, koga je uređivao Žika Bogdanović, već kao dvanaestogodišnjak sam shvatio da strip može biti ozbiljno shvaćen i da je u predratnom periodu u Srbiji postojala veoma snažna strip scena. To je za mene bilo izuzetno otkriće, koje je kasnije uticalo na moj praktični i istorijski rad na stripu. Eksperimentisao sam sa različitim temama i stilovima. Na primer, krajem osamdesetih sam kroz stripove pokušavao da prikažem svoje snove, a uzbudljiva svakodnevica života na Balkanu devedesetih me je spontano usmerila na realnost. Radeći za „Vreme” ušao sam u sledeću fazu svog stvaralaštva, u kojoj pratim potpuno različite teme – od reportaža sa putovanja, preko refleksija novinarskih žanrova, kao što su eseji ili stripovani intervjui, pa do izučavanja zaboravljenih interesantnih članaka iz starih novina ili predmeta sa buvljaka koji u sebi kriju nekakvu priču. Iako se uopšte ne trudim da budem objektivan, to ne znači da izmišljam činjenice, već naprotiv, jako puno vremena trošim na istraživanje istoriografskih podataka.
BIF: U predgovoru za najnoviju zbirku stripova „Mala otkrića” ističete da Vam upravo ta mala otkrića predstavljaju jedno od najvećih zadovoljstava. Gde ih pronalazite i zašto su za Vas toliko značajna?
Zograf: Nikad me nisu posebno privlačile opšteprihvaćene vrednosti, već one u čije otkrivanje je trebalo uložiti dodatan napor, odnosno koje je društvo iz nekog razloga potisnulo. Neke teme kojima nismo dovoljno posvetili pažnju kasnije mogu da postanu bitne u širem smislu, pa o njima treba govoriti i bolje ih osvetliti. Moje dosadašnje iskustvo i traganje za tim skrivenim vrednostima pokazalo mi je da nijedan trud nije zaludan, i da ono što predstavlja oficijelnu verziju istorije i umetnosti nikako ne predstavlja i njihovu definitivnu verziju.
BIF: Kako sa tog stanovišta vidite poziciju naše kulturne scene u svetu danas, u poređenju s vremenom koje je oblikovalo i Vas kao autora?
Zograf: Na mene je svojevremeno ogroman uticaj izvršio crni talas u domaćoj kinematografiji. Ta vrsta drskosti i zadiranja u dubine, koja je zahvaljujući njemu došla do izražaja, je nešto što je ostavilo traga na svetskoj kulturi, a ne samo domaćoj.
Postoje neke lokalne tradicije koje još uvek otkrivamo, a to se najbolje vidi upravo na polju stripa – gde je u Srbiji postojala jako velika tradicija još tridesetih godina, kada su dela domaćih autora prevođena u Švedskoj, Danskoj, Argentini, Brazilu, Italiji, Francuskoj, Turskoj, Češkoj, Poljskoj… Praktično je prvo bio prevođen srpski strip, a tek onda srpska književnost dvadesetog veka.
To pokazuje da je konstanta ovog našeg podneblja da, uprkos svemu, u njemu postoje ljudi koji stvaraju nešto što ima veliku vrednost. Nažalost, takođe je konstanta i odsustvo dobrog sistema u kojem bi taj njihov trud mogao da ostavi dubljeg traga. To nije nešto što se dešava samo kod nas, ali je ovde drastično vidljivo. Živimo u sredini u kojoj se redovno dešavaju iznenađenja u kreativnom smislu, ali nam kao društvu nedostaje samosvesti.
BIF: Kako objašnjate postojanje veoma žive i „žilave” kulturne scene u Pančevu i zašto je taj grad ostao Vaša „baza”?
Zograf: Mislim da je dobro imati korene u lokalnoj sredini, iako mi je trebalo puno energije i vremena kako bih to shvatio. Ljudi su zaslepljeni svakodnevicom pa su zaboravili da se osvrću na male detalje koji govore o njihovom mestu. Treba razumeti te prostore, kako su oni nastajali i kako su se oko njih formirale lokalne zajednice, pa će nam to pomoći i da sebe bolje shvatimo.
Iako se nalazi u neposrednoj blizini prestonice, Pančevo je dugo bio i grad na granici, gde se uvek dešava nešto intenzivno. Tu je bila granica između Zapada i Istoka, kao i između Turske i Austrije. Bilo je opasno živeti u takvoj sredini, a građani su postali svesni da svakog trenutka neko može da pređe reku i sve uništi. U takvim uslovima ne može da postoji duboka tradicija, nekakva klasa koja bi nametala svoje viđenje sveta. To je u neku ruku blisko modernim idejama koje govore da ljudi stalno moraju da menjaju sebe i svoju kulturu iznova definišu na drugačiji način.
Kada je prestalo da bude na granici, Pančevo je postalo industrijsko središte, što je takođe u skladu sa modernističkim poimanjem sveta – nije više postojao tradicionalni način privređivanja, već stalna potrebu da se redefiniše to što se proizvodi kako bi se prilagodilo zakonima tržišta. U XIX veku se u gradu pojavila i snažna politička i kulturna alternativa jer je radnički život u fabričkim uslovima bio težak, a iz njenog delovanja je nastao ugledni list “Pančevac”, koji je bio istorijski značajan zbog svojih modernih i kritičkih stavova.
Može se reći da je iz svih tih okolnosti Pančevo kreiralo svoju osobenu sliku, za koju verujem da će opstati čak i ukoliko postane beogradska periferija. Pančevo danas nije ni potpuno industrijski grad, niti je na granici – ali je grad koji živi na ivici, kao uostalom i ostatak Srbije.
Pisma Hilde Dajč
Kao rezultat Zografovog istraživanja zaboravljenih priča i ličnosti, nastao je i strip čije objavljivanje su pomogli Ministarstvo prosvete i Ambasada Izraela. U njemu je prikazan život beogradske Jevrejke Hilde Dajč, koja je imala 19 godina kada se dobrovoljno prijavila da bude bolničarka u logoru Sajmište, i na taj način pomogne svojim sunarodnicima, da bi i sama izgubila život u zloglasnom kamionu dušegupki. Strip je nastao na osnovu nekoliko pisama koje je uspela da prošvercuje uprkos zaprećenoj smrtnoj kazni.
Intervju je originalno objavljen u aprilskom broju #148 časopisa „Biznis & Finansije“