Nakon Venecije, pokret otpora protiv favorizovanja kruzerskog turizma, popularno nazvanog „pretvaranje vode u novac“, širi se i po drugim gradovima duž Jadrana. Lokalni, ali i neki i od najpoznatijih stručnjaka za ovu oblast, izvode računicu prema kojoj su u ovom poslu, na način kako se sada realizuje, jedini dobitnici nekolicina globalnih korporacija, dok su svi ostali na ozbiljnoj šteti.
Reč kruzer u Srbiji, zemlji bez mora, pre svega asocira na mogućnost za mlađe ljude da rade od jutra do sutra ploveći po svetu, od koga će uglavnom videti samo luke, ali možda i uštedeti neku crkavicu. Od nedavno, kruzeri su „uplovili“ i kod nas u vidu sve brojnijih turističkih ponuda, uključujući i one za novogodišnje praznike, da se na ovaj način oplovi svet „na brzaka“, za relativno malo novca.
To „na brzaka“ i za malo novca, međutim, dobija sasvim drugačije značenje u mestima gde kruzeri pristaju i čiji bi stanovnici trebalo da se „ovajde“ kada horde turista krenu u najezdu na lokalne znamenitosti i gastronomiju. Naime, ispostavlja se da ova računica baš i „ne pije vodu“ za meštane, posebno kada je reč o starim gradskim jezgrima bez odgovarajuće infrastrukture, te da su, dugoročnije gledano, na dobitku jedino nekolicina globalnih korporacija koje dominiraju u ovoj delatnosti, popularno nazvanoj „pretvaranje vode u novac“ („turning water into money“).
Na toj tvrdnji zasnovan je i „pokret otpora protiv kruzera“ koji se širi obližnjim Jadranskim morem. Nakon što su građani Venecije jesenas „povukli nogu“, usledili su protesti i na hrvatskom delu obale, u Zadru, Splitu i Dubrovniku, a i građani Kotora, suprotno manje-više egzaltiranim medijskim izveštajima o najezdi kruzera na crnogorsku obalu, tim povodom izražavaju sve veće nezadovoljstvo, preko različitih udruženja i na društvenim mrežama.
Slobodno ili privatno tržište
Argumenti koje su izneli građani Venecije, važe i za ostale stare gradove duž Jadranske obale, tvrdi hrvatski sociolog Mirko Petrić, profesor na Univerzitetu u Zadru, koji se specijalizovao za ovu problematiku. Reč je, kako objašnjava, o urbanim sredinama čija komunalna tradicija ne samo što seže u Srednji vek, već ima specifična mediteranska obeležja – javne prostore koji su otvoreni gotovo cele godine, što nije slučaj u zemljama severne Evrope. „Iako kruzerski turizam nedvosmisleno utiče na urbane tokove i, na primer, u pribaltičkim zemljama, štetne posledice su manje nego u mediteranskim državama, gde favorizovanje ovakve vrste turizma može doslovno dovesti do kolapsa i smrti svega što je predstavljalo specifičnu urbanu tradiciju. Na žalost, to se već dešava u Veneciji i Dubrovniku“, tvrdi Petrić.
Šta to znači u praksi, detaljnije je ilustrovano na primeru Venecije, kada su njeni žitelji izašli na ulice, zahtevajući da se ograniči broj kruzera koji na dnevnom i godišnjem nivou mogu da uplove u gradsku luku. Mletačku prestonicu, u kojoj živi oko 55.000 ljudi, dnevno poseti oko 70.000 turista, od kojih se polovina zadrži svega nekoliko sati, a potom vraća na brodove i nastavlja dalje. Zato u gradu cvetaju mali lanci sendvič-barova i kafića s „brzom hranom“, koji svakako ne predstavljaju venecijansku tradiciju, a lokalni žitelji tvrde da od takvih turista nemaju nikakve koristi, dok grad i okolina trpe ogromnu ekološku štetu.
Prema studiji koja je izrađena još 1988. godine i na kojoj je zasnovana strategija turstičkog razvoja Venecije, predviđeno je da grad, radi održivosti, može da primi maksimalno 20.750 turista dnevno, a to je manje od trećine broja sadašnjih posetilaca. Neke procene idu čak toliko daleko da tvrde kako Venecija, zbog kruzera i masovnog turizma, neće imati nijednog stanovnika 2030. godine. Na ovaj problem je reagovao i UNESCO, sa zahtevom da se kruzerima ograniči uplovljavanje u venecijansku luku, pa je italijanska vlada 2013. donela odluku da primeni takve mere, sa „počekom“ na godinu dana, kako bi se ispoštovali prethodno potpisani ugovori. No, tu odluku je poništio regionalni privredni sud, s obrazloženjem da je reč o nedozvoljenoj poslovnoj praksi i ograničavanju slobode tržišta.
Pozivajući se na ove podatke, hrvatski sociolog komentariše da se u Kotoru prošle godine sa kruzera iskrcalo pola miliona turista – što je gotovo jednako broju stanovnika cele Crne Gore, a u Splitu godišnje pristane više od 500 ovakvih brodova. „Pri tom“, kaže Petrić, „u istraživanju koje sam radio u istorijskom jezgru Splita, trgovci su mi rekli da turisti sa kruzera uglavnom kupuju tek neku čokoladicu ili jeftin suvenir ‘na karticu’, jer niti imaju kada, niti žele da menjaju novac u lokalnu valutu, zbog svega nekoliko sati boravka“.
Ma koliko lokalni žitelji bili nezadovoljni, posetioci sa kruzera nisu glavni razlog navedenih problema, već nedostatak kvalitetnih propisa, što pogoduje interesima određenih grupa koje na tome profitiraju, komentariše list Gardijan. „Primera radi, veliki brodovi koji pristaju u Veneciji ostvaruju prihode od oko 220 miliona evra godišnje, a zapošljavaju oko 4.000 ljudi koji rade na terminalima, pa su i lokalne i državne vlasti nesklone da brodove udalje iz grada“.
Magičnih 25 odsto
Kad se sve sabere i oduzme, najveći dobitnici su globalne korporacije koje rukovode ovim poslom i ostvaruju milionske profite, tvrdi Ros A. Klajn, jedan od najistaknutijih istraživača ove tematike. Ovaj profesor na Univerzitetu u Njufaundlendu je i definisao poslovanje sa kruzerima kao „pretvaranje vode u novac“. Prema njegovoj računici, sve je osmišljeno tako da putnici provode većinu vremena na brodu, plove međunarodnim vodama, a na kopno izlaze uglavnom samo po nekoliko sati, pa najveći deo njihovog novca ostaje na brodu. Približno 75% prihoda kruzeri ostvaruju po osnovu cene aranžmana koju plaćaju putnici, a ostalo su prihodi od potrošnje na brodu.
„U tih potonjih 25% je i najveća zarada. Da je drugačije, ne bi se moglo dogoditi da Carnival, jedna od najvećih takvih korporacija, ostvari za samo pet godina kumulativni profit od 1,3 milijarde američkih dolara, te, pritom, na takav iznos plati ukupno u Sjedinjenim Državama svega 1,1% međunarodnih i lokalnih poreza! Ovo je moguće, jer je model ’pretvaranja vode u novac’ veoma pomno osmišljen“, tvrdi Klajn.
Ako se, međutim, toj računici dodaju i ekološke štete koje proizvode kruzeri, onda su njihovi vlasnici jedini na dobitku, upozorava kanadski stručnjak. Prema podacima koje navodi, svaki putnik na kruzeru ostavi za sobom tri do četiri kilograma komunalnog otpada dnevno, što je tri do četiri puta više od gostiju u hotelima, jer se na kruzerima koriste velike količine plastičnog pribora za jelo. Kruzer sa 3.000 putnika dnevno, takođe, proizvede 55 do 85 litara opasnog otpada, a jedno pristajanje većeg kruzera u luci zagađuje vazduh kao 2.000 automobila i kamiona u godini dana. Kruzeri ispuštaju u okolinu 20 do 40 litara takozvane „crne vode“, odnosno fekalije, te 120 do 340 litara drugih otpadnih voda. Ispuštaju se i teški metali, patogeni organizmi koji se talože na dnu mora, foto i medicinski otpad i slično.
Stoga je u američkoj državi Kaliforniji, kada je još 2001. godine iznet podatak da su turisti sa kruzera premašili brojku od 650.000, podignuta ekološka uzbuna. „U Dubrovniku je broj kruzerskih putnika već 2006. prešao 600.000, i to u zatvorenom Jadranskom moru! Možemo samo zamisliti kakvu ekološku štetu brodovi koji ih prevoze stvaraju ovde, ali o tome se vrlo retko govori, čak i nakon što je broj takvih turista u Dubrovniku premašio milion godišnje, a raste i u drugim jadranskim lukama“, ukazuje hrvatski sociolog Petrić.
On skreće pažnju i na činjenicu da lokalna zajednica mora da izgradi i odgovarajuću infrastrukturu, što je nemoguće uraditi bez zaduživanja. „U to kruzerske korporacije ne ulažu, nego očekuju da ih to dočeka. Ako se ovi troškovi dodaju onima za sanaciju ekoloških šteta, vidi se na kakvom je ’dobitku’, odnosno na kakvoj je šteti lokalna zajednica. Zato ne čudi što jača otpor kruzerskom biznisu u celom svetu, a ne samo u mestima koja od njega najviše trpe“.
Zorica Žarković
decembar/januar 2016/17 broj 132/133