Nova američka uzrečica u drugoj polovini 19. veka, „kineska sreća“, upotrebljavala se kada je htelo da se istakne da neko ima veoma male šanse da uspe. Iako vredniji, sposobniji i s daleko izraženijim higijenskim navikama od većine belih radnika u Americi, migranti iz Kine su bili najobespravljenija i najprezrenija radna snaga, a otpor prema njima političari su koristili za pobedu na izborima. Nakon donošenja zakona kojim se Kinezima zabranjuje ulazak u SAD, usledile su slične mere i za doseljenike iz istočne i južne Evrope.
Kada su evropski doseljenici brutalno slomili otpor preostalih indijanskih plemena sredinom osamdesetih godina 19. veka, više nije bilo političkih i vojnih prepreka da Sjedinjene Države počnu ubrzano da izrastaju u veliku industrijsku silu. Tome je značajno doprinela i do tada nezapamćena navala emigranata koji su, za razliku od prethodnih decenija, najviše dolazili iz Skandinavije, južne i istočne Evrope. Novi doseljenici su zbog jezičkih, verskih i kulturnih razlika imali problema da se uklope u pretežno protestantsku i anglofonu većinu američkog stanovništva, pa su se u početku koncentrisali u velikim gradovima na istoku SAD, gde su služili kao jeftina radna snaga u sve izraženijoj urbanizaciji zemlje.
U isto vreme, na jugozapadu, u Kaliforniji, još masovniji, jeftiniji i prezreniji bili su emigranti iz Kine. Samo u San Francisku živelo je na desetine hiljada Kineza, odnosno iz te zemlje je poticao svaki treći radnik u ovom gradu, s milionima gladnih sunarodnika koji su čekali iza njih da uđu u Sjedinjene Države. Radili su u vešernicama, kuhinjama, restoranima, po kućama i baštama, zidali su kuće i kopali jarke, šili za šivaćim mašinama. Neki su počeli u kalifornijskim rudnicima zlata, ali je kineskim kopačima ubrzo zabranjen pristup takozvanim glavnim žilama. Kada bi pokušali da se presele u bolji rudnik, beli radnici bi ih najčešće pretukli i opljačkali i u želji da ih dodatno ponize – odsekli bi im perčin. Za te zločine retko je ko bivao kažnjen, zato što Kinezima nije bilo dozvoljeno da svedoče na sudu.
Takođe, nisu mogli da glasaju niti da dobiju državljanstvo i mada su plaćali školski porez, njihova deca nisu mogla da pohađaju javne škole. U tom razdoblju pojavila se nova uzrečica u Americi, „kineska sreća“, koja je značila da neko ima veoma malu verovatnoću da uspe. Kinesko–engleski frazeološki rečnik iz tog vremena, objavljen u San Francisku, učio je poslodavce koji govore engleski sledećim korisnim rečenicama: „Možete li mi nabaviti dobrog momka? Traži osam dolara mesečno? Trebalo bi da bude zadovoljan sa šest dolara. Očetkaj mi odeću. Potpali vatru. Operi pod. Mislim da si vrlo glup, smanjiću ti platu“. A Kinezi su učili: „Gospođo, večera je na stolu. Kada počinjem? Gospodine, molim vas da ponovo razmislite. Ne smete me udarati“.
Okupani Kinezi i belci u strahu od vode
Mnogi kineski doseljenici našli su posao na izgradnji transkontinentalne železnice, gde su počeli da ih zovu kuliji. Tu reč su Britanci naučili u Indiji i preneli Amerikancima, a označavala je nestručan fizički rad. Radnici na pruzi Junion Pacifika uglavnom su stigli iz Irske, ali na izgradnji pruge Central Pacifika, koja se protezala od Kalifornije do Jute, većinom su radili Kinezi. Nadzornik radova Central Pacifika, Čarls Kroker, hvalio je kineske radnike zbog discipline i vrednoće, pa ih je obavezno angažovao uvek kada je neki posao trebao brzo da se uradi. Ukoliko bi neko posumnjao u takav njegov izbor, Kroker bi, kratko, istakao: „Zar nisu podigli i Kineski zid?“
Kinezi su svojim masovnim dolaskom izmenili američka naselja u kojima su živeli, ali oni nisu menjali svoja uverenja, navike i kulturu. Zaposleni na izgradnji pruge sami su pripremali jela u kojima je bilo ostriga, sipa i školjki, izdanaka bambusa, algi i sušenih gljiva. Takva hrana je zbunjivala i odbijala druge radnike koji su uglavnom jeli kuvanu govedinu i krompir, odnosno obroke koje im je obezbeđivala železnica. Kinezi su pili isključivo čaj, a kako se naknadno ispostavilo, kuvanje vode za taj napitak sprečilo je pojavu dizenterije kojom su se zarazili mnogi beli radnici, jer su pili vodu iz potoka. Kinezi su, pak, vodu iz potoka koristili za pranje odeće i kupanje. Ovakve navike su ih, takođe, razlikovale od tipičnog belog radnika na pruzi koji, kako je primetio jedan posmatrač, „pati od hidrofobije, što ga tera da izbegava svaki dodir s vodom“.
Kinezi su bili sitni – većina ih je bila niža od metar ipo, i ćosavi, a kosu su pleli u kiku, zbog čega su ostalim radnicima izgledali kao žene. Uprkos tome, uspevali su da obavljaju poslove koje belci nisu mogli, ili nisu hteli da rade. Uveče su pleli trščane korpe u kojima su danju visili, kako bi gurnuli pakete baruta u procepe iskopane u litici. Kada bi namestili paket, doviknuli bi radniku da ga podigne dok barut ne eksplodira. Tako su se pravili podloga za prugu na padinama planina i uski vrtoglavi prevoji.
Inženjerski magazin „Van Nostrands“ upozoravao je da „dobri inženjeri smatraju ovaj postupak bezumnim“. Nepobitna je činjenica da su mnogi kineski radnici poginuli ili bili ranjeni postavljajući barut na ovaj način, ali tačan broj se nikada neće saznati jer železnica Central Pacifik nije beležila kineske žrtve. Budući da je barut kineski izum, radnici nisu ni tražili uputstva kako se s njim radi. Koristili su ga i za pravljenje rupa u planini, za tunele kroz koje će prolaziti vozovi. Bio je to gotovo nezamisliv proces bušenja, raznošenja i struganja i mada se radilo u smenama dvadeset četiri sata dnevno, svakodnevno bi se izdubilo tek po tridesetak centimetara. Kada je 1869. godine završena transkontinentalna pruga, neki kineski radnici vratili su se u domovinu, a ostali su se razišli po Zapadu u potrazi za drugim poslom.
Političari i poslodavci huškači
Sedamdesetih godina 19. veka, međutim, u Sjedinjenim Državama je raslo neraspoloženje prema Kinezima koji su obarali cene rada i, za razliku od belih doseljenika, tvrdoglavo su se držali sopstvene tradicije. Otpor prema Kinezima su zdušno podsticali i političari, kada su shvatili da nijedna oblast u SAD nije imuna na rasne predrasude, te da i nekoliko hiljada glasova koje dobiju igrajući na kartu straha i mržnje mogu biti presudni ukoliko bi rezultati na izborima bili tesni. Dodatno, u vreme sve češćih radničkih nemira, kao što je bio slučaj 1877. kada je nacionalni štrajk blokirao mnoge železničke linije, za poslodavce je itakako bilo korisno da preusmere gnev zaposlenih na onu grupu radnika koja je bila još ranjivija i izrabljivanija.
Jedan od vođa antikineske kampanje, republikanski senator Mejna Džejms Dž. Blejn, napisao je pismo časopisu „Njujork tribjun“ u kojem je kineske imigrante okarakterisao kao „zle, ogavne, grozne, opasne i gnusne“ i založio se za to da savezna vlada ima prava da im zabrani ulazak, „baš kao što ima prava i odgovornost da obuzdava zarazne bolesti“. Džordž Hejzelton, kongresmen iz Viskonsina, opisao je kineskog imigranta kao „čudovište koje živi u krdima i spava kao čopor pasa u štenari“. Vilijam Kolins, predstavnik Indijane, poručivao je da su kineski imigranti „rak u ovoj zemlji, koji će je pojesti živu i uništiti je“.
Kongres Sjedinjenih Država je, u takvoj atmosferi, doneo 1882. godine Akt o izuzimanju Kineza, kojim je kineskim imigrantima zabranjeno da deset godina ulaze u zemlju. Bio je to prvi savezni zakon kojim se grupi imigranata zabranjuje ulaz na osnovu rase ili nacionalnosti. Potresne reči pesnikinje Eme Lazarus, urezane u postolje Kipa slobode, koje objavljuju ostatku sveta da će Sjedinjene Države prihvatiti „tvoje umorne, tvoje siromašne, tvoje šćućurene mase koje žude da slobodno dišu“, nisu se tada odnosile na Kineze.
Nakon njih, vremenom će i Koreancima, Japancima, kao i emigrantima iz istočne i južne Evrope biti zabranjen ulaz u SAD. Zemlja koja je širom otvarala vrata za doseljenike, počeće osamdesetih godina 19. veka da sprovodi imigracionu politiku poželjnih i nepoželjnih. List „Čikago tajms“ je ovakav preokret podržao s oduševljenjem. „Od sada“, navodi se u komentaru, „čvrsto ćemo držati ključ u bravi i primati samo one čije prisustvo želimo“.