Na samom kraju 2015. godine usvojene su izmene Zakona o porezu na dobit pravnih lica, kojima je uvedena važna novina vezana za oporezivanje nerezidenata u Srbiji. Novo pravilo, koje će početi da se primenjuje od 1. marta 2016. godine, propisuje da se porez po odbitku po stopi od 20% plaća na prihode koji nerezident ostvari od rezidenta po osnovu naknada od usluga koje se pružaju ili koriste, odnosno koje će biti pružene ili korišćene na teritoriji Republike Srbije.
Najtipičniji primeri slučajeva kada nerezident na teritoriji Republike Srbije pruža uslugu rezidentu jesu razne usluge upravljanja koje matične kompanije iz inostranstva pružaju njihovim zavisnim društvima osnovanim na teritoriji Republike Srbije, kao i slučajevi pružanja usluga po osnovu javnih nabavki.
Dok u ovim situacijama ne bi trebalo da bude velikih problema, u smislu da je nedvosmisleno da se usluga pruža/koristi na teritoriji Republike Srbije, značajni problemi se mogu javiti u slučaju usluga pruženih elektronskim putem.
Nažalost, zakonodavac nije uzeo u obzir da će propuštanjem da uredi kada se smatra da su usluge pružene, odnosno da se koriste na teritoriji Republike Srbije, ostaviti ovo važno pitanje nerešenim, što će dovesti do problema kako za nerezidente koji pružaju ove usluge, tako i za rezidente koji ih koriste. Ni jedni ni drugi neće biti sigurni da li na konkretnu uslugu treba obračunati i platititi porez po odbitku ili ne.
Izmene Zakona su inače prosleđene u parlament i usvojene bez javne rasprave, što je verovatno jedan od razloga zašto je učinjen propust da se ovo pitanje detaljnije uredi i što pokazuje štetnost usvajanja zakona na prečac, bez dovoljne analize predloženih izmena.
Još jedno pitanje koje se može otvoriti u vezi sa ovom izmenom jeste odnos ovog pravila i pravila o stalnoj poslovnoj jedinici. Naime, Zakona o porezu na dobit pravnih lica propisuje da je stalna poslovna jedinica svako stalno mesto poslovanja preko kojeg nerezidentni obveznik obavlja delatnost.
Ukoliko nerezident pruža usluge na teritoriji Republike Srbije u određenom vremenskom periodu (pri čemu treba imati u vidu da propisi ne preciziraju dalje pojam “stalno” u formulaciji stalno mesto poslovanja), da li se može smatrati da ima stalnu poslovu jedinicu preko koje pruža te usluge?
U Zakonu postoji pravilo koje kaže da se ne plaća porez po odbitku u slučaju da se prihod isplaćuje stalnoj poslovnoj jedinici nerezidenta. Međutim, do kod trenutka postoji samo obaveza plaćanja poreza po odbitku, a od kog trenutka se ima smatrati da nerezident ima stalno mesto poslovanja? Ostaje da se vidi da li će se u praksi postaviti ovo pitanje i na koji način će biti razrešeno.
Nikola Đorđević, partner u JPM Janković Popović Mitić