Prvo industrijsko preduzeće u Srbiji je tajno nabavljalo alatke iz Nemačke da bi proizvodilo topove, ali i crkvena zvona. U industrijalizaciji zemlje koja je započeta u vreme Miloša Obrenovića, mahom su učestvovali stručnjaci i trgovci iz Austrougraske i Nemačke. I pored toga, ideja je bilo više nego fabrika.
Kada su srpski ustanici zauzeli Beogradsku tvrđavu 1807. godine, u njoj su zatekli znatnu količinu turskog oružja, uključujući i oštećene topove koji nisu mogli da se upotrebe. Stoga je iste godine, u Donjem gradu izgrađena topolivnica sa radionicama, u kojoj su se lili topovi, topovska đulad, ali i crkvena zvona, a proizvodile su se i granate, punile kumbare za topove i fišeci za puške… Bilo je to prvo malo industrijsko preduzeće u Srbiji, za koje su sirovine stizale iz domaćih rudnika, a alatke su nabavljane tajno iz Nemačke. Nakon 1815. godine, u vreme vladavine Miloša Obrenovića, industrijska proizvodnja je ušla u program državnih poslova, ali zbog nestabilnih političkih prilika, mnoge ideje o podizanju fabrika ostale su samo na papiru.
Najviše pokušaja industrijalizacije bilo je u agrarnom sektoru. Žito se mlelo u vodenicama, koje su bile u vlasništvu pojedinaca, ali, često, i vlasništvo celog sela. Međutim, vodenice potočare nisu mogle da proizvode belo brašno većeg kvaliteta, pa se ono uvozilo iz Banata. Knezu Milošu su se obraćali majstori iz Austrougarske sa ponudama da izgrade moderne mlinove sa pogonima na vodu i vetar, a Jovan Vajhapel iz Sremske Mitrovice je 1938. u Paraćinu, na reci Crnici, sagradio mlin koji je proizvodio šest vrsta brašna. Ubrzo je proizvodnja ovog mlina zadovoljila potrebe cele Srbije za kvalitetnim brašnom, a zanat su izučile generacije mladih mlinara.
Nema mora, ali ima brodova
Industrijska proizvodnja obuhvatala je i drvo koje je bilo dobrog kvaliteta i kojim je Srbija u to vreme obilovala. Osim pravljenja potaše za austrijska preduzeća, drvo je korišćeno kao građevinski materijal i za proizvodnju ćumura, naročito u Šumadiji. Zahvaljujući dobrom drvetu, u Beogradu su se gradili brodovi koji su nosili 100.000 oka tereta, mogli su da potraju između 50 i 60 godina, a jedan takav brod koštao je do 30.000 groša. Brodogradnja je 1832. prebačena u Smederevo, gde se značajno proširila.
Kada je u pitanju stočarstvo, u industrijske svrhe iskorišćavani su loj, koža, vuna i kozja dlaka. Za proizvodnju loja postojale su naročite kozje klanice, takozvane salane. One su iz zdravstvenih razloga podizane obično kraj reka, barem sat hoda od varoši. Bile su u privatnom vlasništvu, a građani i seljaci su se često udruživali radi zajedničkog topljenja loja. Bogati ljudi imali su svoje salane. Tako je Miša Anastasijević, imućni trgovac i poslovni ortak kneza Miloša, podigao na Dunavu kod Donjeg Milanovca 28 kozjih klanica za topljenje loja. U salanama nije smelo da se prodaje meso, a proizvedeni loj se delom izvozio, a delom služio za proizvodnju sveća i sapuna za domaće tržište.
Proizvodnja sveća je zadovoljavala domaće potrebe, dok je sapun morao dodatno da se uvozi, a njegova industrijska proizvodnja je počela intenzivnije da se razvija tek od 1839. godine. Iste godine, u Beogradu je počela sa radom fabrika za proizvodnju sirćeta. Njen osnivač bio je Karlo Kralovanski, koji je taj zanat izučio u Temišvaru. Od srpskih vlasti je dobio dozvolu za proizvodnju belog i crvenog sirćeta, pod uslovom da u svako doba omogući inspekciji da ispita sastojke koje koristi u proizvodnji.
Učitelj nadležan za cigle
Prerada kože je, takođe, prvobitno bila isključivo zanatski posao, sve dok 1834. nije osnovana u Kragujevcu državna fabrika u te svrhe. Tabakana, kako se onda nazivala, prvenstveno je imala zadatak da zadovolji vojne potrebe, a njeno podizanje je koštalo tačno 19.201 groš. Plata za šest meseci mađarskog majstora Jozefa Kormana, koji je došao iz Beča da rukovodi Tabakanom, iznosila je 1.000 groša. Kasnije ga je zamenio Johan Rajmbold iz Kelna, sa zadatkom i da obučava mlade Srbe kožarskom zanatu. Ipak, rad Tabakane nije zadovoljavao srpsku vladu, jer su proizvodi bili prilično lošeg kvaliteta a skupi, pa ih je bilo jeftinije uvoziti.
U Srbiji su posebnu pažnju poklanjali proizvodnji šalitre i baruta. Za gradnju novih barutana dovođeni su i majstori iz inostranstva, materijal se uvozio iz Nemačke, a svaka od novih barutana mogla je da proizvede oko 200.000 oka baruta.
Što se tiče građevinske delatnosti, u većem obimu se proizvodio kamen – građevinski, mlinski i mermerni, kao i kreč. Cigle su se u prvo vreme nabavljale iz uvoza. Ali, kada je u Beogradu 1834. započeta izgradnja mnogih državnih objekata, funkcija nadzornika za pečnje cigala dodeljena je Tomi Solaru, beogradskom učitelju, koji je napravio detaljan plan za organizaciju posla i gradnju peći.
Krajem 1836. Jozef Piler je dobio dozvolu da u Srbiji proizvodi crveni vosak, koji se najviše koristio u prepisci, posebno administrativnoj. U industrijsko preduzeće Miloševog vremena svakako spada i državna štamparija „Tipografija“ ili „Knjigopečatnja“, kako se još nazivala. Mašine su u Beograd prebačene iz Rusije, a štamparija, u čijem sastavu je bila i slovolivnica, počela je da radi u septembru 1831. godine. Po uputstvu kneza Miloša, cena štampanja je morala da bude za desetak groša jeftinija po tabaku nego u štampariji u Budimu.
Mnogo hteli, malo započeli
Pored ostvarenih zamisli, postojale su i brojne ideje za razvoj novih proizvoda. Na primer, u dolini Porečke reke kod Glogovice i Topolnice, bilo je kvalitetne crvene i bele gline, pa se raspravljalo o osnivanju fabrike za lončarsko posuđe, fajans i porculan, jer su se izdvajale velike svote za uvoz tih proizvoda. Kod Negotina su postojala bogata nalazišta krečnog kamena, pogodnog za zidanje, te je bilo predloga da se podigne nekoliko vetrenjača za rezanje kamena koji bi Dunavom mogao, najviše, da se izvozi u Bugarsku. Na Suvom Rudištu, bogatom rudama i šumom, razmišljalo se o podizanju fabrike za topljenje i kovanje gvožđa.
Već pomenuti mlinar Jovan Vajhapel iz Sremske Mitrovice, pregovarao je 1837. sa knezom Milošem da u Kragujevcu, na reci Lepenici, podigne pivaru, a nameru da osnuje fabriku za proizvodnju piva imao je i beogradski trgovac Joca Jovanović, koji je odobrenje za to tražio 1839. godine. Šećer se uvozio u znatnim količinama, pa je Nikola Smolenić, vlasnik fabrike šećera u Mađarskoj, tražio da podigne jednu i u Srbiji. Šećer bi se, po njegovoj zamisli, proizvodio od tikava sa tankom korom za domaće tržište, ali i za izvoz. Mada postoje zapisi da se Milošu veoma svideo ovaj predlog i da su vođeni pregovori sa Smolenićem, fabrika nikada nije izgrađena.
Na isti način su završile i ideje o fabrikama za proizvodnju stakla i hartije, na kojima je knez Miloš posebno insistirao kada je saznao koliko se ove robe svake godine uvozi iz Austrije. Tako je trgovac Marko Urošević dobio 1835. dozvolu da na valjevskoj reci Gradac podigne fabriku hartije, a dogovor je podrazumevao da mu Prota Mateja Nenadović odredi količinu zemlje koju će dobiti besplatno, i da bude oslobođen poreza na deset godina. Najzad, ako njegovi proizvodi zadovolje potrebe Srbije, dobiće isključivo pravo na proizvodnju hartije na domaćem tržištu. Ali, i pored svih ovih pogodnosti, fabrika nije osnovana.
Nije podignuta ni fabrika stakla, uprkos mnogim ponudama. Nikola Stojanović iz Budimpešte tražio je 1832. dozvolu da u Srbiji izgradi fabriku stakla, zajedno sa ortakom koji je već imao takvu fabriku u blizini Beča. Odobrenje je tražio 1838. i trgovac Pavle Adamović, koji je obećavao da bi u njegovoj fabrici 45 stručnih radnika proizvodilo staklo po ugledu na francusko, za unutrašnje i inostrana tržišta. Bez rezultata je ostao i predlog poznatog državnika Avrama Petronijevića da se u Jagodini podigne fabrika stakla.