Koreni mediteranske kulture nisu u ravnici, već u planini: utočištu seoskih republika, osinjem gnezdu za vreme neprijateljskih najezda, omiljenom skrovištu mitova i sujeverja, carstvu svežeg mleka i maslaca… Ali, planina brzo postaje prenaseljena za svoja bogatstva, i stoga je ona fabrika ljudi za ratove i poslove koje pokreću stanovnici ravnica – koji za gorštaka, često, nemaju ništa drugo do podsmeha i prezira.
Izgleda da je gorštački život bio i prvi život Mediterana, čija civilizacija, baš kao i ona Bliskog istoka i centralne Azije, slabo skriva svoje pastirske korene. Oni upućuju na svet lovaca i odgajivača stoke, na život u kretanju za stadima i za pašnjacima, sa tek tu i tamo ponekom rano sazrelom kulturom na krčevinama. „Većina istoričara se zadržava u ravnici, na pozornici po kojoj se kreću nosioci glavnih uloga i čini se da nema ni najmanje naučničke znatiželje da se krene u planine. Ali, nastanjene ravnice, koje su danas predstava blagostanja, u stvari su kasna ostvarenja, proizvod muka i vekovnog kolektivnog napora“, piše čuveni francuski istoričar Fernan Brodel, u svom najpoznatijem delu „Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II“.
Prestiž planine, kao prvobitnog staništa, nad mediteranskom ravnicom posledica je nepodobnosti ravničarskih predela, u kojima su prevladavale stajaće vode a sa njima i malarija. Dokazi za ovu tvrdnju sežu do praistorijskih naseobina, poput onih u donjem slivu reke Rone, najveće evropske pritoke Sredozemnog mora: svi uočeni slojevi ljudskih staništa nalaze se na visokim krečnjačkim predelima, a isušivanje močvara, kako bi se u nizini stvorili uslovi za život, počinje tek u 15. veku. Tako je i u Portugaliji, gde nema praistorijske zaostavštine u ravnicama, dok su planine bile naseljene od bronzanog doba.
Primera ima i u Toskani, gde su prvi gradovi upravo na poslednjem spratu, iznad obronaka koji su danas pokriveni vinovom lozom i maslinjacima. Tu su bili etrurski gradovi, šćućureni na grbačama bregova. Proučavanje poljoprivrede u centralnoj i zapadnoj Evropi upućuje na razlike između starih i novih teritorija: prve su osvojili proizvođači iz neolita, dok su druge stvarane srednjovekovnom i modernom kolonizacijom. „Stara zemljišta, nova zemljišta – na Mediteranu bi se skoro moglo reći: planine i ravnice“, konstatuje Brodel.
Utočište seoskih republika
Istorija planine je uglavnom na margini velikih civilizacijskih tokova, koje stvaraju i diktiraju žitelji ravnica. U planini, dakle, civilizacija nije naročito stabilna vrednost. Lako se prelazi iz vere u veru, ukoliko prilike to nameću. Folklor ovih visokih predela prepun je magije i sujeverja koji vladaju svakodnevnim životom, podstičući mistični zanos, ali i prevare najgore vrste. Planina je omiljeno mesto gde nalaze utočište verovanja iz dubine vekova.
Život nizina teško i oskudno prodire u svetove na visinama, što se ogleda ne samo u dometima hrišćanstva već i svetovnih vlasti. Feudalni režim, kao politički, socijalni, ekonomski sistem nije obuhvatio većinu tih gorštačkih zona. Na primer, sva istraživanja o krvnoj osveti završavaju u gorštačkim zemljama, u onim oblastima koje srednji vek nije uobličio ni prožeo svojim idejama feudalne pravde: berberske zemlje, Korzika, Albanija…
Sve što civilizacija – društveni i politički sistem, monetarna ekonomija – nameću kao prinudu i potčinjavanje, u planinama ne opterećuje čoveka. Tu nema plemstva i zemljišnih posednika (u Gornjoj Provansi u 16. veku seoski plemić živi sa svojim seljacima, raskrčuje zemlju kao i oni), niti bogatog sveštenstva – sveštenik je siromašan kao i njegova pastva. Tu nema gradske administracije, nema konačno ni žandarma. Planina je utočište seoskih republika i, ako zatreba, osinjih gnezda u neprijateljskim najezdama i osvajačkim pohodima.
Planina, dakle, odbacuje veliku istoriju, i to kako njeno breme tako i njene blagodeti. Ili ih prihvata uzdržano. Ipak, život neprestano meša ljudski rod. Na Mediteranu nema fizički zatvorenih planina kakve su gotovo pravilo na Dalekom istoku, podseća Brodel. Mediteranskim planinama se hoda putevima, ma koliko oni bili strmi; od 23 glavna prolaza preko Alpa, 17 su koristili još Rimljani. Osim toga, planina je često prenaseljena za svoja bogatstva. Optimum stanovništva brzo se tu dostiže i prekoračuje, ona mora periodično da svoj višak ljudstva pretače ravnici.
„Stoga, kako ne opaziti ove glomazne aktere istorije, koji su uvek polupusti jer ih čovek bez prestanka napušta. Hoćemo li reći da su planine siromašni kantoni Mediterana, njegove rezerve proletera?“ Planina je prinuđena da živi od sopstvenih sredstava, ističe francuski istoričar, da sve sama proizvede koliko god to koštalo, da odgaja vinovu lozu, žitarice i masline čak i kada klima i tlo nisu tome odgovarali. Društvo, civilizacija, ekonomija, sve ovde ima karakter arhaičnosti i nedovoljnosti.
Ali, mnoge planine su bogate šumama, kišama, rudama, primećuje Brodel. Nema planine bez obradivog zemljišta u dolinama i na zaravnima. Tu i tamo, u neplodnom krečnjaku, u raselinama gde ima zemlje i vode, sreće se i laporac pogodan za đubrivo, pa se gaje pšenica, raž ili ječam.. Gaji se i kukuruz, šafran, kesten, a kako je zemlja sve plodnija ka jugu i vinova loza. Prednost planine je i u tome što može ponuditi najraznovrsnija bogatstva: od maslina, narandže i duda s nižih padina, pa sve do šuma i pašnjaka na visovima. Uz biljne kulture ide i prihod od uzgoja stoke: ovnova, jagnjadi, koza i goveda. U mnogo većem broju nego danas, ova grla su nekada vrvela po Balkanu, pa i u Italiji i Severnoj Africi. Stoga je planina oblast mleka i sireva (sardinijski sir se u 16. veku izvozio brodovima i prodavao po prostoru čitavog zapadnog Mediterana), carstvo svežeg maslaca, kuvanog ili pečenog mesa…
Samo silaziti, nikada se penjati
Gorštačke kuće su gotovo uvek kuće pastira ili odgajivača stoke, načinjene više radi životinja nego radi ljudi. „Dodajmo da su nekada šume bile gušće nego danas, kao i pašanjaci na visinama, brojnije bašte i voćnjaci, u kojima je bilo divljači i pčelinjaka. Tu su bile i druge prednosti: mnogo izvora, obilje vode tako dragocene u zemljama Juga, i, najzad, rudnici i kamenolomi. U planinama su se, zapravo, nalazila sva bogatstva koja su počivala u dubinama mediteranskog tla.“ Međutim, upozorava Brodel, sve ove prednosti nisu bile na okupu u svakom pojedinačnom kraju. Ipak, bilans planina nije tako mršav kako bi se moglo pretpostaviti na prvi pogled. Tu život nije lak, ali je moguć.
Ta tegobna svakodnevnica – kao i siromaštvo, nada u lakši život, mamac unosne nadnice – podstiču gorštaka da silazi. Jedna katalonska poslovica kaže: „Samo silaziti, nikada se penjati“. To znači da su bogatstva planine, ma koliko raznovrsna, uvek nedovoljna. Zato gorštaci tradicionalno obezbeđuju vojnike za svakog vladara, kao i radnu snagu za poslove koji cvetaju u ravnici. Upravo to je planina: fabrika ljudi za potrebe drugih.
Ali kada siđe, gorštak je omiljeni predmet poruge ljudi iz grada i ravnica, komentariše Brodel. Njega sumnjiče, boje ga se, rugaju mu se. U francuskoj provinciji Ardeš, u kojoj je tokom 19. veka ekonomija naglo napredovala zahvaljujući razvoju jedne posebne industrijske grane – proizvodnji svile, gorštaci su još oko 1850. godine grupno silazili u ravnicu samo u posebnim, svečanim prilikama. Hronike beleže da su „dolazili na dobro opremljenim mazgama, u svečanim nošnjama, žene su im preko mere nakićene zlatnim lancima, zveketave i isprazne“. I njihova nošnja razlikovala se od onih iz ravnice, iako su i jedni i drugi bili iz istog kraja, „a arhaična ukočenost gorštaka podsticala je veselost gradskih koketa. Seljak odozdo često nije imao ništa drugo do podsmeha za prostaka odozgo, i brakovi među njima su bili retki“. Tako se podizala i učvršćivala društvena i kulturna prepreka, moćnija od geografske, između dva sveta – jednog nadomak drugom, a međusobno beskrajno udaljena.