Sa sadašnjom fudbalskom organizacijom, čiji rad prate afere oko prodaje igrača, i nedefinisanim statusom klubova Srbija će i dalje biti na repu organizovane Evrope
Sve računice, sa tek završenog 13. finalnog turnira šampionata Evrope u fudbalu u Švajcarskoj i Austriji još nisu izvedene, ali prve kalkulacije nagoveštavaju da će učesnici podeliti oko 300 miliona evra. Nas tamo ni ovog puta nije bilo. A da smo kojim slučajem, kao pre osam godina u Holandiji igrali samo u prvom krugu takmičenja, pripalo bi nam između sedam i deset miliona evra.
Za nas je to bila još jedna nemoguća sportska, ali i ekonomska misija. Fudbal jeste sportska disciplina, ali i igra u kojoj se poslednjih decenija pravi veliki biznis u svetu. Ko to ne uoči i valjano se ne spremi za sve oštriju konkurenciju, ispada i ostaje da tavori na dnu sportske i ekonomske Evrope, pa i sveta, upozorava Dragan Popović, konsultant Fudbalskog saveza Srbije za licenciranje, vlasnik i direktor revizorske i konsultantske kuće BDO BC Eksel u Beogradu.
’’Sve ovo što se poslednjih godina, pa i decenija, dešava u našem fudbalu samo je verna slika zbivanja u našem društvu, a potom i samoj fudbalskoj organizaciji. Imamo veoma slabu prvu ligu, u kojoj se nameštaju rezultati, potkupljuju sudije i organizaciju kojoj nije mnogo stalo do podmlatka i razvoja fudbala kao sportske igre. Gotovo sve je podređeno interesima manjeg broja ljudi okupljenih oko klubova i fudbalskog saveza, koje sve drugo više privlači osim sportskih motiva”, kaže naš sagovornik i dodaje da fudbalske organizacije zemalja poput Engleske, Italije, Nemačke, Španije ili Holandije rade kao savršen mehanizam poštujući sva pravila – od sportskih do društvenih. Za razliku od njih, kod nas je sve u znaku čistog diletantizma i proizvoljnosti.
Pravo i defektno tržište
Fudbal nikada nije bio popularniji u svetu, za šta su najzaslužniji fudbalski biznismeni. Oni su razumeli multidisciplinarnost fudbala i profesionalizovali sve vitalne funkcije, omogućivši višestruku zaradu od navijača, TV prava i od mnogobrojnih komercijalnih ugovora. Za Evropu je fudbal veliki biznis, poput bankarstva, automobilske industrije ili turizma. Ulažu se velike pare, ali i stiču još veći profiti. I sve mora biti transparentno. Naravno, i u takvim uslovima ima ’’rada ispod žita’’ kao što je bio slučaj u Italiji pre koju godinu. Ali, čim se to otkrije označi se kao kriminalno delo i oštro sankcioniše, ističe Popović. ’’Prošle godine pet pomenutih fudbalskih liga imalo je ukupan prihod od 13,6 milijardi evra. Engleska, recimo, 1,7 milijardi, a Holandija, kao najmanja, oko 390 miliona evra. Veliki ’’Real Madrid’’ obrće 350, a ’’Mančester junajted’’ – 320 miliona evra. To su velike pare i za finansijske prilike zemalja u kojim igraju i – posluju. A šta to kazuje? Da tamo gde se obrće veliki novac moraju postojati pravila igre, a to znači – tržište“, naglašava naš sagovornik i kao najvažnije ’’igrače’’ na toj pijaci pored fudbalera, sudija i vlasnika klubova, navodi i gledaoce na terenu, velike sponzore, sve one koji se reklamiraju oko igrališta… pa do gledalaca ispred malih ekrana i onih koji kupuju reklamne proizvode velikih klubova.
Istovremeno, na svim utakmicama prve lige Srbije, osim kada je u pitanju sve manje posećeni derbi ’’Crvene Zvezde’’ i ’’Partizana’’, okupi se par hiljada gledalaca. Nema sponzora, televizije, velikih igrača i para… ali, objašnjava Popović, to ni izbliza ne znači da ne postoji tržište. Ima ga, ali je defektno, svedeno na sivu zonu i prodaju sve mlađih igrača. Vlasnicima i trenerima naših klubova nije najvažnije da stvore tim za Evropu i velike sportske i poslovne domete, već da lansiraju po nekog talentovanog igrača i da ga – prodaju. Evropa, ne samo zato što je bogata, čini to sasvim drugačije. Onog časa kada su čelnici UEFE, evropske kuće fudbala, primetili da im pojedini sportovi, poput košarke, odbojke, rukometa i tenisa odvlače gledaoce, a i bogate sponzore, odlučili su da fudbalu, kao značajnom delu industrije zabave postave pravila kojih se svi moraju pridržavati. Projekat licenciranja klubova za takmičenje u UEFA kupovima je najveći projekat u njenoj pedesetogodišnjoj istoriji.
Fudbalske zapovesti
Kriterijuma nema mnogo, upola manje od božjih zapovesti, ali njih moraju poštovati i ateisti. Prvu grupu, pored plasmana u evropskim takmičenjima, čine i zahtevi da se raspolaže sa tri selekcije igrača mlađih od 18 godina, profesionalnim trenerima, fizioterapeutima, psiholozima i drugim stručnjacima koji će voditi računa o pravilnom razvoju mladih igrača i na terenu i van njega. Drugi kriterijum je administrativni. Poslovanje kluba mora biti regulisano po nacionalnim, ali i međunarodnim pravilima. Svaki klub koji želi u evropsko takmičenje mora imati profesionalnog direktora, knjigovođu, pa i posebnog čoveka za odnose sa javnošću. Treći se odnosi na pravni aspekt. Sve što se radi, od ugovora sa igračima, do imovine, mora biti ’’čisto’’.
| Privatizacija nije čarobni štapić Mnogi smatraju da je privatizacija spas za naš fudbal, pa i za celokupan domaći sport. Takvo uverenje je u velikoj meri zabluda, smatra Popović, ističući da se u svetu umesto na privatizaciji insistira na profesionalizaciji, kao i da u svetskoj praksi ima različitih primera. Neki privatni klubovi se, kao u Engleskoj, sa svojim akcijama kotiraju i na berzama. Delimični vlasnici pojedinih klubova u Evropi, kao u Španiji ili Engleskoj, su i sami navijači, ali suština nije u tome, već u poštovanju usvojenih pravila ponašanja. Nemački višestruki i evropski šampion ’’Bajern’’ je u vlasništvu grupe građana, kao naši ’’Zvezda’’ i ’’Partizan’’. U Španiji svi klubovi mogu biti privatizovani osim ’’Reala’’, ’’Barselone’’ i baskijskog ’’Atletika’’, kojima to ne smeta da prave vrhunske sportske i poslovne rezultate, kaže Popović. |
Četvrti kriterijum se može nazvati infrastrukturnim. Klubovi moraju raspolagati odgovarajućim igralištem, svlačionicama, sobama za zvaničnike, novinare, komunikacionim vezama… ali i odvojenim toaletima za muškarce i žene. Konačno, peti se odnosi na finansije i zauzima čak 165 od ukupno 200 stranica teksta o pravilima licenciranja. U njemu je bezmalo sadržano sve što i za preduzeća – od izmirivanja obaveza prema igračima i zaposlenima, do obaveza prema drugim klubovima i državi. Porez se mora platiti ma koliki bio iznos, a izveštaj o tome da li je sve finansijski ’’čisto’’ podnosi nezavisan revizor na osnovu utvrđenih pravila.
’’To se čini zbog investitora’’, objašnjava Popović, ’’koji su našli interes da ulažu u fudbal ili da se reklamiraju. Oni ne mogu sebi da dopuste uvlačenje u neke nečasne poslove. Mi, nažalost, ne spadamo u tu grupu zemalja. Otuda i povika na UEFU ovih dana što nije dozvolila ’’Zemunu’’, kao finalisti našeg kupa, da igra u kvalifikaciji za njenu ligu, jer nadležnom organu evropske kuće fudbala nisu dostavili na vreme valjan finansijski izveštaj ili se u njemu revizor ogradio od onoga što je našao. I tu je za ’’Zemun’’ bio kraj ovogodišnje fudbalske priče bez obzira na sportski rezultat.“, predočava Popović, upozoravajući da se moramo što pre povinovati zahtevima UEFE, kao i sama država pravilima EU, jer je to u našem interesu.
FSS nije prepoznao u licenciranju šanse za razvoj, već se opredelio da u primeni tog projekta ’’podilazi’’ onim strukturama u fudbalu koje sve tumače arbitrarno i voluntaristički, što ima za posledicu probijanje rokova, relativiziranje pravila i propozicija i vršenje pritiska na eksperte i komisije. Sa aferama oko prodaje igrača, tuča i pogibija na stadionima, nerešenih imovinskih i drugih pitanja, crnih fondova ili podmićivanja sudija nigde nećemo stići, pogotovo ne do velikih takmičenja poput Lige šampiona ili Evropskog prvenstva. Potrebna je ozbiljna, radikalna reforma fudbalske organizacije i definisana strategija razvoja, zaključuje Popović.
Lazar Stanković,
broj45/46, jul/avgust 2008.