Da bi pre sedam godina mogle da nišane na Zorana Đinđića na štakama, ubice su morale da skrenu pogled sa Vaznesenjske crkve. Kada je premijer Srbije ubijen, SCG je bila prva na listi kandidata za EU, kao što je SFRJ u vreme njenog poslednjeg premijera Ante Markovića bila najbliža EU među susedima. Sada niže odbijenice. Brisel maja 2006. prekida pregovore o članstvu Srbije u EU, jer je zatajio Koštunice Vojislava izum „dobrovoljne predaje“ haških optuženika. Dvojica kočijaša i dalje dahću za vratom Srbiji upregnutoj u njihova kola.
Đinđić je 1992. video Jugoslaviju kao sveću koja izgara na oba kraja. „Počelo je u Sloveniji, završiće na Kosovu“, prorekao je.
SCG je odlikovala Đinđića na drugu godišnjicu smrti. Američki časopis „Time“ je Đinđića, dok je bio samo opozicionar prepoznao kao jednog od 14 evropskih političara milenijuma. Na vlasti, Đinđić je dobio nagradu „Bambi“ za politiku, priznanje Fondacije Polak za demokratske i ekonomske reforme u centralnoj i istočnoj Evropi i Fondacije “Friedrich Schiller” za međunarodno razumevanje i ljudska prava.
Četiri godine nakon smrti, građani su isposlovali da beogradski bulevar dobije ime po Đinđiću. Funkcioneri Srpske radikalne stranke Dragan Todorović i Aleksandar Vučić su plakatima preimenovali ulicu u „Bulevar Ratka Mladića”. Građevinski objekti od čvrstog materijala su se pre toga zakitili imenima Draže Mihailovića i Dimitrija Ljotića. Todorović i Vučić su danas ljuti neprijatelji koje miri jedino kočijaš.
Đinđić je treći sagovornik autora britanske TV serije „Pad Miloševića“ koji je govorio protiv Slobodana Miloševića, a ubijen je. Miloševićev sin je 2001. nudio pet miliona dolara ubicama Đinđića.
Od sedam potpredsednika Đinđićeve vlade jedan je opravdano odsutan jer je u Hagu, jedan je (Jožef Kasa) isključen iz stranke čiji je počasni predsednik, jedan je poslanik na listi stranke čiji nije predsednik. Ostali su se iselili iz politike.
Od 17 Đinđićevih ministara Slobodan Milosavljević je i onda i sada bio šef resora za trgovinu i usluge, a Božidar Đelić je napredovao do potpredsednika vlade. Obojica su na kadrovskoj listi stranke čiji je šef predsednik Srbije. Dvojica eks ministara su poslanici, a ostalima se gubi trag u izvršnoj vlasti.
Đinđić, jedan od osnivača Demokratske stranke (DS) je za predsednika DS izabran 1994. godine i još tri puta od tada.
Dan posle sahrane premijera, DS je za vršioca dužnosti predsednika stranke izabrala Zorana Živkovića koji je, uz glas protiv, predložen i za predsednika vlade.
Živković i Boris Tadić bili su tada ravnopravni potpredsednici DS. Na skupštini DS februara 2004. Tadić je kao kandidat za predsednika pridobio 1.538 delegata, a Živković, protivnik vlade Koštunice i podrške socijalista, 296 delegata. Sva četiri nova potpredsednika DS bila su sa Tadićeve lobi-liste, a Živković se za govornicom izrekao o “kontrolisanom glasanju”. Delegati su zbirku govora ubijenog premijera “Srbija u Evropi” koju su dobili na početku skupa nosili Tadiću da im napiše posvetu.
Na izbornoj skupštini DS posle dve godine, jedini kandidat za predsednika DS bio je Tadić. Živković nije primljen ni u Glavni odbor DS, a delegati su predavali zaokružene glasačke listiće predsednicima opštinskih odbora koji su ih sortirali.
Već šest godina se ne zna šta je bilo sa istragom o napadu na Gordanu, sestru ubijenog premijera. Napad dvojice muškaraca istražni sudija je okvalifikovao kao „pokušaj ubistva“. Napadači su pred vratima Gordanine kuće ostavili ružu, zaštitni znak ubica njenog brata. U novembru iste 2004. na automobil u kome je bila Đinđićeva sestra naletela su kola, a u septembru 2006. uhvaćen je čovek koji je Gordanu uznemiravao telefonom.
Tadić je, ustavno kontradiktorno, već šest godina šef i stranke i države, a “borba protiv kriminala” je za njega najskuplja srpska reč. Kao što je za Koštunicu, premijera pre šest godina, najskuplja sintagma bila “pravna država”.
Na ulicama Beograda lafet sa Đinđićevim kovčegom je ispratilo pola miliona ljudi, više nego 481.249 onih koji su devet meseci kasnije na parlamentarnim izborima glasali za DS.
Đinđić je napustio dvoje dece sa apostolskim imenima i suprugu.
| O Đinđiću pre i posle ubistva “I Tito je pred smrt imao problema sa nogom” – Tomislav Nikolić, potpredsednik takozvane opozicione SRS, sada predsednik SNS; „Parlament je u đavolskim rukama. Dati đavolu carinu, Narodnu banku i vojsku jako je opasno“ – Velimir Ilić, i tada i sada lider Nove Srbije, u međuvremenu ministar; „Evo mog testamenta: ako mi se, tačnije, kada mi se nešto desi, jedan deo tela zaveštavam premijeru. Valjaće mu. Obojica znamo i koja novinarka najpažljivije može to da mu uruči“ – Aleksandar Tijanić, novinar, sada direktor RTS; “Veoma malo smo odmakli na putu demokratizacije, podele vlasti, izgradnje i konsolidacije institucija. Da nemamo stvarnu podelu i ravnotežu vlasti, jasno je, na nesreću, iz same činjenice da se odmah pošto se tragedija dogodila poseglo za krajnjom, i krajnje opasnom merom: zavođenjem vanrednog stanja. Ovo, bojim se, teško može doprineti da se u zemlji uspostavi red i da se počinioci ovog teškog zlodela otkriju i osude, ali lako može dovesti do bezakonja i anarhije. Da i ne govorimo o posledicama koje to može imati po slobode i prava građana i njihovo poverenje u demokratski poredak” – Vojislav Koštunica, predsednik DSS. Đinđić: |
Tamara Kaliterna
broj 64, mart 2010.