Komparativna analiza ekonomskog rasta pokazuje da u poslednjoj dekadi EU-27 zaostaje za SAD, Kinom i ’svetom’. Budući rast ne može doći iz danas najjačih članica Nemačke, Holandije, Austrije, Luksemburga, Finske, i Francuske već iz drugog ešalona evropskih pridošlica – ’EU-10’, šireg evropskog okruženja i sa istoka Evrope. U takvom kontekstu, Zapadni Balkan (i Srbija) jesu vitalni interes EU u bliskoj budućnosti, ali je veliko pitanje da li će evropska zajednica u kojoj su svi temelji uzdrmani, a jaki uplašeni od slabih, i obratno, imati snage da se bavi svojim dugoročnim prospektima. Dalja recesija bi mogla da pruži odlučujući odgovor na to pitanje – u oba smera.
Evropska Unija kakvu znamo ne postoji više, smatra Ivan Krastev, politikolog iz Sofije. Svi oni kameni-temeljci na kojima se gradila, kolapsirali su. Sećanja na Drugi svetski rat, pa Hladni rat, kao i ekonomski prosperitet i na njemu vera u bolju budućnost odnela je reka zaborava. Mit o konvergenciji, dakle ekonomsko i kulturno ujednačavanje, raspršila je ekonomska recesija. Uz to, EU se vidi kao elitistički projekat. Nije problem u tome što evropske elite veruju u EU, već što gradjani ne veruju u svoje elite. Ubrzana razgradnja države blagostanja i Evropskog socijalnog modela, unose nove sumnje u legitimitet Unije.
Svima je jasno da se EU součava sa temeljnom krizom. Ali problem je da se krizom, u stvari, označavaju samo njeni simptomi, a ne njena logika. Ako krizu definišemo kao proces kojim se postojeći obrazac regulacije i upravljanja iscrpljuje i postaje kontra-produktivan, a novi se tek uspostavlja i još ne daje nove oblike regulacije i podsticaje razvoju, onda možemo govoriti o atrofiji. Dakle, urušavanje i regres u ekonomiji, javnim uslugama, socijalnoj integraciju.
Iako uvezena, ekonomska recesija prolazi kroz različite mene i pretače se u dramatičnu javnu zaduženost. Već četvrtu godinu traju pokušaji njenog prevazilaženja. Većina vlada primenjuje drastične austerity measures. One uvek znače smanjivanje javnih programa (zdravstvo, penzije, transferi), ali i investicija i zaposlenosti. Time se vlade suočavaju sa pitanjem svoga legitimiteta, ali i demokratskog poretka, procedura i institucija, kao i legitimnosti same EU. Dakle, upitanost o potrebi dalje integracije, kao i pretnje ili najave o napuštanju ili fragmentaciji unije. Ukratko standarna terapija i njene varijacije su bez vidljivih rezultata. Novog obrasca regulacije jednostavno nema, a pokušaji nalikuju zagledanju u crnu kutiju.
Sever vs jug evrozone ili kriza dizajna
Kriza evrozone uvodi konfrontiranje severa i juga, razvijenih i nerazvijenih, ‘rasipnih’ i ‘disciplinovanih’ i tako otvara pitanja smisla EU. Već odavno postojale su razlike u poimanju EU. Jedni su je videli samo kao instrument za stvaranje jedinstvenog tržišta, a drugi kao milenijumski projekat nadnacionalne zajednice. Ali javlja se i drugi problem: unija obuhvata članice veoma različite razvijenosti, tradicije i institucionalne matrice. Kako upravljati i usmeravati zajednicu različitih, postaje problem.
Prema studiji Goldman Sachsa, da bi bile kokurentne u evrozoni, Grčka, Portugal i Španija bi morale postati ‘jevtinije’ za 20-30%. Istovremeno Nemačke cene bi morale da porastu za 20% da bi drugi imali šansu na njenom ili EU tržištu. I zato imamo ogroman jaz u razmeni, tako da su, prema Kemal Drevišu iz Brookings Institution, skandinavske zemlje, Holandija, Austrija, Švajcarska i Nemačka akumulirale oko 500 milijardi evra viška, a to u slučaju Nemačke znači blizu 7% njenog ogromnog BNP. Uvek je nečiji višak, gubitak za druge. Ali u optimizmu neoliberalnog buma, to se stavljalo pod tepih, a EU je uspešno nametala zajedničke standarde i smer akcije.
Izbijanjem svetske recesije, EU dizajn otkriva svoje slabosti: dubina javne zaduženosti i kapaciteti za njeno prevazilazenje su drastično nejednaki, a predložene terapije oštro suprostavljenje. Jug evrozone (Grčka, Italija, Portugalija, Španija) insistira na solidarnoj podršci (oprost dugova, revitalizaciju banaka, povoljni krediti, omekšavanja Mastrihtskih uslova), a njen sever (Holandija, Finska, a pre svega Nemačka) insistira na postulatu da je svaka članica evrozone odgovorna za svoje finansije. I zato predlaže drastične mere štednje i ‘strukturne reforme’ kao jedinu terapiju (Vidi našu kolumnu “Nemačka i Evropska Unija: Koji se jezik govori u EU?,” BiF, 87, maj 2012). Nevoljnost ili odsustvo kapaciteta ‘Juga’ (i drugih) za prevazilaženje zaduženosti, odnosno nemačka rigidnost u svom protivstavu, unose paralizu, a usvojene mere su nedovoljne, polovične i neizvesnog učinka. Umesto da leči, terapija produžuje agoniju.
Nove članice iz centralne i istočne Evrope
“EU- 10” su veoma različite; njihova istorija, geopolitički položaj i ekonomije uticale su na obrasce promena nakon 1989. Očito je da su blizina Rusije i njene ambicije uticali na brzi prijem Baltičkih zemalja, ali i Rumunije i Bugarske. Ali unutar Unije pragmatizam ovih zemalja postaje glavni princip. Dakle, interes za razvoj jedinstvenog tržista, infrastrukture, energetike, kao i pojačane uloge EU kao globalnog aktera. Izraziti je i interes za participaciju u EU procesima i institucijama.
Posle inicijalnog haosa nakon 1989, započinje brzi ekonomski rast na Baltiku i Srednjoj Evropi, ali ne i u Rumuniji i Bugarskoj. Velike multinacionalne kompanije, posebno Nemačke, privatizovale su i u snažne klastere pretvorile industrije Česke, Slovačke i Madjarske. Skandinavsko okruženje, ekonomska i kulturna saradnja, bili su presudni na Baltiku. Tokom 2008, ove zemlje, medjutim, postaju veoma ranjive i u 2009 gube 5-7% svoga BNP. Spas dolazi iz Nemačke obnovom njenog mamutskog eksportnog sektora koji u svoj lanac snabdevanja uvlači ekonomije ovih zemalja. Uticala je i porasla domaća tražnja, kao i porast investicija u fiksni kapital. Zato i ne iznenadjuje da većina zemalja (bez Madjarske i Slovačke) ostvaruje mali rast BNP 2012, a slično se predvidja i za 2013. Baltičke zemlje, posebno Estonija, fokusiraju se na razvoj tehnologije i strane investicije.
Primenjuju mere radikalne štednje i ‘strukturne reforme’ (fleksibilizaciju radne snage). Otvaraju se i prema Rusiji, ali i dalje u EU i NATO-u vide ključ svoje bezbednosti, stabilnosti i razvoja.I dok evrozonu potresa kriza zaduženosti, većina ’EU -10’ stabilizuje budgetske deficite i u 2013 se očekuje da ce biti ispod 3% (osim Slovenije i Slovačke). I javni dug je ispod EU normi od 60% od BNP (osim Madjarske). Ključni metod bio je veliko smanjenje javnih troškova, ali koliko je to dugotrajno rešenje, ostaje da se vidi.
Priča o Bugarskoj
Nepotpuni član EU i pod njenim nadzorom, u poredjenu sa mnogim članicama evrozone postala je neobični šampion: njen javni dug je 15%, budzetski deficit ispod 3%, a nezaposlenost 12%. Iako vezana za Grčku, posebno njen bankarski sektor, Bugarska se trudi da pokaze kako nije Grčka. Bez roptanja je prihvatala liberalizaciju, smanjivanje subvencija u poljoprivredi, kao i svoje nepotpuno članstvo (‘Schengen’), pa i nadzor i monitoring EU. Iako nije član eurozone, preduzima mere drastične javne štednje i smanjene plata i penzija. I dalje je, medjutim, snažno privržena EU (59% gradjana), mada gradjani malo znaju o njoj. Njena elita veruje u evrozonu, Nemačku, posebno u Kancelarku Merkel. Iako bez ekonomskog rasta i sa najnižim platama i penzijama, ipak nema protesta protiv EU, Nemačke ili MMF.
Kako svoju istoriju vide u ‘konceptu žrtve’, nacionalna suverenost im nije donela boljitke, pa se u EU osećaju bolje i sigurnije. Čak i mukotrpnu tranziciju nakon 1989, zahvaljujući EU, doživljavaju kao uspeh. Kako to objasniti? Tajna je u revoltu protiv vlastite elite koju vide u ključu endemske korupcije, parazitske kontrole države i klijentilizma. Iz sistemskog nepoverenja prema eliti i institucijama, gradjani vide EU kao korektivni mehanizam u upravljanju društvom. Vlada neka vrsta ‘populizma straha’ da bi kolaps eurozone i EU, zemlju doveo u nemilost njihove predatorske elite. Uz porast stvarnog populizma (etnički, prema vlastitoj eliti), javlja se i ‘anti-politika.’ Pojavljuju se opskurne ličnosti (‘Car-Predsednik’) ili ksenofobične grupacije (“Ataka”) a u haotičnim protestima oko troškova električne energije obaraju vladu (februar 2013). Ali zato opstaje i temeljni skepticizam za bližu budućnost koju vide kao ‘malo više istoga,’ osim ako preporodjena EU ne učini čudo.
Okasneli gost: Hrvatska
Male zemlje su snažno eksponirani evropskom i medjunarodnom okruženju. Veliki delovi njihovog BNP zavise od medjunarodne trgovine i ulaganja, kao što i njihova bezbednost zavisi od saveznika. Zato male zemlje koriste evropske i medjunarodne institucije da uravnoteže ovu asimetričnost. Drugo, male zemlje raspolažu sa manje resursa i ograničenim opcijama da utiču na bilo šta izvan svojih granica. Zato one retko mogu da priušte sebi autonomnu poziciju o medjunarodnim problemima. I kada se to i desi, obično je irelevantno. I otuda paradoks: njihov životni interes su snažne EU institucije, ali su demotivisani o medjunarodnim temama zbog vlastite irelevantnosti. Ipak, stvarne ili zamišljenje pretnje čini važnu razliku i odredjuje dinamiku delovanja. Susedstvo Rusa i Nemaca čini Poljsku veoma aktivnom, Česka bez vidljive pretnje mnogo je samostalnija i evroskeptičnija.
Ulazak Hrvatske u EU u julu 2013 evocira priču o zakasnelom gostu na zabavi: hrane i pića ponestaje, atmosfera zasićenosti i zamora i većina gostiju razmišlja o odlasku. EU 2013 je drugačija od one kada je Hrvatska započela pregovore. Zaokupljena krizom evrozone, nesigurnošću oko budućnošći pa i samog opstanka, EU je potrebna Hrvatska da demonstrira svoju vitalnost i nudi drugima izglede za učlanjenje. S druge strane, EU strepi da bi Hrvatska mogla biti druga Grčka. Ne samo zbog ekonomije, već korupcije, sudstva, velike i neefikasne administracije.
U samoj Hrvatskoj bujaju evroskepticizam i populizam kao posledice usko defisanog državotvorstva i nacionalne politike koji se okreću i protivu vlastite elite. Dominiraju strahovi oko neposrednih implikacija ulaska u EU u vezi spoljne razmene, nekretnina, cirkulacije kapitala, konkurencije… Zebnju izaziva i EU budget 2014-2020 koji je fokusiran na konkurentnost a ne ’koheziju,’ tj. fondove za gradnju infrastrukture i regionalni razvoj. Dodatni strah izaziva EU fokus na drastičnoj stednju jer Hrvatska vec ima negativni ekonomski rast, ogromnu nezaposlenost, ali veliki i rastući javni dug i budgetski deficit. Strahovi su i od masovnog egzodusa mladih. Ukratko, bez povećanih stranih investicija, ’kohezivnih’ ulaganja u infrastrukturu ili naglo oživele EU privrede gladne ’uvoza’- unutrašnje opcije i kapaciteti su ekstremno ograničeni.
Sledećih nekoliko godina
Stari EU obrazac regulacije i podsticaja razvoju ne funkcioniše, a novog još nema. Programi kao Fiskalni Pakt i Evropski mehanizam za stabilnost pokušavaju da unesu stabilizaciju, disciplinu i kontrolu, kao i oblike podrške (niske kamate, otkup obveznica na sekundarnom tržištu, direktna pomoć). Novi EU budget 2014-2020 je razočarenje jer je relativno manji u odnosu na prethodni ciklus, a i fokus mu nije podsticanje rasta. Načelno je dogovorena i Bankarska unija u kojoj će Evropska centralna banka imati posebna ovlašćenja (monitoring, licence, dokapitalizacija). To polako pomera težište od mera javne štednje ka podsticajima za ekonomski rast, ali primetni otpori Nemačke čine ideju ’ekonomskog rasta’ maglovitom. Isto važi i za Merkelovu naraciju u potrebi ’političke unije.’
Oklevanja i paraliza otvaraju čitav niz problema. Tako u vezi EU budućnosti, radja se ideja o ’EU dve brzine,’ tj. da evrozona ide svojom logikom a ostali kako mogu. To je ipak upitno jer se većina članica koje nisu u evrozoni, jasno izjašnjava i priprema da prihvati evro. To bi činilo 22 do 23 zemlje, a izvan toga bi bile Česka, Danska i, naravno, Velika Britanija, koja jeste problem jer u sukobu ’dublja integracija’ ili ’jačanje jedinstvenog tržišta’ preti napuštanjem EU. Ipak se procenjuje da samo deo njene elite zastupa tako ekstreman stav i da će doći do uravnoteženja. Raste, medjutim, opasni populizam širom Evropa. (Vidi našu kolumnu „Bauk populizma širi se Evropom,“ BiF, 96, april 2013)
Nedavni izbori su pravi lakmus kada su u pitanju drastične mere štednje. U Grčkoj i Italije glavni dobitnici bili su populisti. U Nemačkoj raste evroskepticizam, a novi zahtevi za pomoć ili ’nove Grčke’ izazivaju otpore, stvaraju anti-EU udruženja pa i partije. Ima i neobičnih inicijativa, kao što je stvaranje ’Latinske Imperije’ (Italija, Francuska, Španija i Portugalija) koja bi se gradila na drugačijoj kulturnoj matrici od protestanskog severa.
Ima i tehnički racionalnih ideja o Evropskom ekonomskom prostoru koji bi funkcionisao slično i u kooperaciji sa EU i bio predzidje za ulazak u EU. Poznati austrijski ekonomist Karl Aiginger, nudi implicitnu empirijsku podrsku takvoj inicijativi. Naime, komparativna analiza ekonomskog rasta pokazuje da EU-27 zaostaje za SAD, Kinom i ’svetom’ u poslednjoj dekadi, a takve su prognoze i za ovu dekadu. Ovde, medjutim, Aiginger uvodi koncept ’European core’ (Nemačka, Holandija, Austrija, Luksemburg, Finska, Francuska) – dakle najrazvijenih evropskih zemalja i pokazuje da se budući rast (kao ni predhodni) neće dešavati u ovom krugu. Ekonomski rast se očekuje u ’EU-10’, zatim u širem evropskom okruženju i na istoku Evrope. Samo tako proširena i integrisana Evropa može biti stvarni globalni akter.
Samo tako EU može demonstrirati svoju tehnološku i administrativnu premoć, kao i kapicitet za proizvodnju i ogromno tržište u istvo vreme. U takvom kontekstu, Zapadni Balkan (i Srbija) jesu vitalni interes EU u bliskoj budućnosti. Skeptici kažu, naravno, da nakon Hrvatske neće biti daljeg proširenja za neodredjeno vreme. Verovatno su u pravu, ali time ideja daljeg proširenja ne gubi na važnosti. U takvom okviru pitanje o mogućem raspadu ili federalizaciji EU, ostaje sasvim otvoreno i oba su scenarija moguća. Na to će uticati evolucija svetske ekonomske recesije, ali u oba smera.
No ima još jedan faktor koji se stalno zapostavlja, a to su gradjani ili demos koji svojim masovnim otporom, evroskepticizmom ili novim evrocentrizmom i populistčkim okretanjem ekstremnoj levici ili desnici može odrediti tok promena. U oba pravca, takodje. Pojava prekariata,odnosno miliona ljudi koji žive u neizvesnosti i nesigurnosti u vezi zaposlenja, prihoda, penzija i kontrole vlastitih života, ukazuje na drastične socijalne nejednakosti, nezadovoljstva i moguće sukobe. (Vidi našu kolumnu „Prekariat-Nova opasna klasa,“ Bif, 86, April 2012) Ipak, kapacitet i važnost EU kao globalnog aktera u novom multi-polarnom svetu predatorske konkurencije oko tržišta, sirovina i energija će verovatno vući ka integraciji/federaciji jer pojedinačni prosperitet, pa i Nemačke, više nije siguran.
Miroslav Ružica BiF 97