Fenomen otvaranja granica, proširenja tržišta, lakoće komunikacije i putovanja sa jednog dela planete na drugi predstavlja jednu od posledica globalizacije. Jedan od njenih najočiglednijih rezultata je de-teritorijalizacija: razbijanje jakih veza sa teritorijom na kojoj smo rođeni i izgradnja novih veza kroz društvene mreže, piše Karlo Bordoni italijanski sociolog.
Ono što Ričard Senet (Korozija karaktera, 1998 ) vidi kao osnovu društvenih promena je iskorenjivanje ljudi iz njihovog mesta rođenja ili mesta rada, koja korespondiraju sa nekadašnjim “utemeljenjem” koje su ljudi videli u tlu na kojem su rođeni ili seoskom imanju koje su obrađivali njihovi preci, zavičaju, simbolu porodične tradicije i onoga što je reprezentovalo njihovu kulturu.
Fleksibilan čovek se kreće sa lakoćom, juri za poslom i karijerom i razbija jake veze (sa porodicom i prijateljima), a gradi mrežu slabog vezivnog tkiva, stvara nove, ali uvek privremene kontakte, jer se njegova kultura razvila i formirana je ne na teritorijalnom osnovu, već na nivou šire zajednice: gradova i susednih regiona, ponekad drugih naroda u graničnim područjima i, mnogo ređe, udaljenih zemalja. Senetov fleksibilni čovek je putnik, migrant koji eksploatiše otvaranje granica i širok spektar privremenog rada da bi pokušao da izgradi svoje šanse za uspeh. De-teritorijalizacija, dakle, znači presecanje veza sa teritorijom na kojoj je čovek ponikao i slobodnije kretanje u širem kontekstu.
To nas dovodi do razlikovanja pojma „teritorije“ (a kasnije i de-teritorijalizacije) od onog „lokalnog“. Veza sa zemljom je jaka – Blut und Boden, „krvi i tla“, kako su je jednom zvali Nemci – ona se formira ostajanjem više generacija na istom mestu, sa koje se one ne udaljavaju iz straha od gubitka svog identiteta. Ovo je mesto gde je „zajednica“ formirana. To tlo je sveto mesto, zemlja naših predaka, to je ono što je u nas utisnuto, što potvrđuju i jezik, veroispovest, ponašanje i običaji koji se sa kolena na koleno prenose tokom vremena, koje pojedinac priznaje kao svoje i za koje je spreman da se bori.
Zajednica zasnovana na tlu je povezana jakom društvenom solidarnošću, od koje se teško odvojiti I, čak i ako neko u tome uspe, iza ostaju tragovi koje je teško ukloniti, a koji se pripisuju emotivnom povratku sopstvenim korenima. Lokacija je nešto sasvim drugo. To je okruženje, sfera uticaja, ograničena na mesto u kome se kreće i radi. Može da se menja i zamenjuje drugim kontekstom jer ima nebitne korene. To je pre mesto izbora, slučajno određeno mogućnošću zaposlenja, migracije, ili stečenim porodičnim vezama. Ono može da bude izbor za ceo život, ili samo nekoliko meseci.
Međutim, između zajednice po tlu i lokacije na kojoj živimo postoji velika razlika u pratećoj kulturi: nema dubokog korenja koje nas vezuje za jedno mesto izuzev posebnog interesa proisteklog na osnovu prisustva drugih interesa ili pogodnosti.
Ako se fleksibilni čovek preseli iz Denvera ili Đenove zbog zaposlenja, njegova „lokacija“ će biti sfera njegovog svakodnevnog profesionalnog i porodičnog života. Ovde će biti centar njegovih interesovanja i ovde će iskoristiti svoje pravo i dužnost da glasa. „Lokacija“ će postati centar (mobilni) njegovog postojanja, karakterisan velikom slobodom kretanja i otvaranjem granica, koje će koincidirati sve više i više sa takvim trendom na svetskom nivou, ali će on izgubiti svoju snažnu veza sa tlom.
Zamena teritorijalnog koncepta sa lokalnom obuhvata niz posledica: posebno gubitak veze sa tlom, roditeljskim vezama, idejama stabilnosti i nepromenljivosti prirode.
Najvažniji je ovde gubitak izvesne vrste socijalnog kapitala, onog kojeg hrane jake veze – porodične i društvene – koje su striktno vezane sa teritorijom. One se ugrađuju pri rođenju, a koreni su jaki i vezuju pojedinca u zajednicu porekla tokom njegovog postojanja. Te veze su snažne i daju pojedincu osećaj sigurnosti, ali su takođe ograničavajuće, često povezane sa jakim emocijama, razumljivom iracionalnošću koja ima neke sličnosti sa „dobrovoljnim ropstvom“ Etjena de la Boisija (Etienne de la Boetie).
Proces de-teritorijalizacije slama ove jake veze, podstiče pojedinca da napusti svoju porodicu, svoj grad i dugove prema zajednici u kojoj je odrastao. To ga ostavlja sa osećajem da je zaista sam po prvi put, bez podrške iz kruga porodice, na putu s kojeg, u većini slučajeva, nema povratka. Nakon što su te veze polomljene ili su popustile, društveni kapital stečen tokom niza godina se ispostavlja kao beskorisan, jer više ne postoje odrednice ili mogućnosti da se on upotrebi u dobru svrhu
Izvan naše teritorije formiraju se nove veze koje više nemaju snagu porodičnih veza. Oni su slabe, formirane čak i na daljinu, ali se lako kidaju, kao na primer krhke veze iz radnih odnosa koje nameće brozo pokretljivo društvo. Ali, slabe veze imaju iznenađujuć kvalitet: da dovedu do boljeg društvenog kapitala koji je otvoreniji, inovativni, a koji može proizvesti neverovatne efekte na razvoj pojedinca i na njegov profesionalni razvoj. Slabe veze odvijaju se na visokom nivou, i ciljaju daleko. Njihova krhkost ih ne sprečava da se razviju u pravu mrežu koja se nastavlja i proširuje geometrijski: nešto što bi bilo nemoguće kod jakih veza, čija struktura ima ograničen domet.
Društvene mreže su rođene na principu slabe veze i pokušavaju da doprinesu i nadoknade, mada ne uvek uspešno, istupanje iz porodičnih veza. U stvari, oni prevazilaze teritoriju i grade mostove ka najrazličitijim ljudima i mestima. Oni su komunikacione veze koje su bogate u pogledu informacija, sadržaja koji povezuju druge osetljive centre i druge „lokalce“ koji su izgubili osećaj za teritorije, ali ne i istorijsko prisustvo, ovde i sada da obeleže svoju biološku vitalnost i mesto: vreme ljudskog postojanja.
De-teritorijalizacija čini da se osećamo da smo građani sveta. Slobodniji i više motivisani, ali i više sami. “Glokal” preovlađuje, odnosno globalno na lokalnom nivou, što znači veću mogućnost da komuniciramo, one predstavljaju ničim ograničen produžetak našeg obuhvata i naših mogućnosti, ali nam istovremeno omogućavaju i da odmah osetimo efekte globalizacije, od potrošnje u kulturi, a posebno u privredi, uz „lokalnu“ referencu: okruženje u kome živimo, koje nas okružuje, i sa kojom smo zasnovali značajan odnos. Mi se bavimo izuzetno labilnim i privremenim „lokalnim“ kontekstom koja ne sprečava bilo koga da koristi prava koja imaju oni koji žive u tom mestu. Minimalna prava, kao što priliči gostu prema kome ne želite da bude neučtivi, ali koji nema autoritet i težinu onih koji imaju jaku vezu sa teritorijom.
Smanjena prava, kao što se dešava u vreme krize. Smanjena prava koja će postati neophodna kada se prošire na sve pod suncem nebeskim, uključujući i migrante, koji se sve slobodnije kreću u nadi da će pronaći bolje uslove života, ostavljajući svoje teritorije i svoje korene i stvaranjem novog „lokalnog“ ili „glokalnog“. Jednaka prava za sve, kao i prava ni za koga, kada su resursi ograničeni i privilegije su rezervisane samo za neke. U takvoj situaciji problem državljanstva više nema razloga da postoji.
Postati državljanin zemlje po rođenju više ne donosi više koristi nego postajanje građaninom jedne zemlje na osnovu prebivališta. Iste osnovne usluge, isti neadekvatan zdravstveni sistem, isto oporezivanje. Odatle sam gde sam se rodio (jus soli), ne odakle potičem, (jus sanguinis) , ako se primeni u Francuskoj, biće formalni ustupak bez supstance. To neće doneti nikakvu značajnu promenu, osim stvaranja mogućnosti da se još jednom istakne velikodušnost zapadnih demokratija, dok će u stvari svi biti izloženi posledicama velike promene u svetu, gde će svima biti dozvoljeno da imaju dužnost samo prema svojim izborima na lokalnom tlu. To nije prava demokratija, već lažna demokratija. Iluzija da smo svi jednaki, slomljeni i stalno dole, dok su neki jednakiji od drugih.
T.J.